RSS

BLOG JE NA NOVOJ ADRESI

DRAGI PRIJATELJI, SVI KOJI ZALUTATE NA OVO MESTO – OVDE VIŠE NE STANUJE RITAM DANA – ON JE SADA NA NOVOJ ADRESI – TJ. TAMO JE VEĆ DVE GODINE – PA BIH VOLELA DA ME POSETITE I TAMO – NA WWW.RITAMDANA.COM

 

file0001357656152

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1. мај 2016. in Intimni imaginarijum

 

BLOG SE SELI NA NOVU ADRESU. DOĐITE!

Dragi moji, vreme je bilo da ovom blogu razmahnem krila, tj. da mu podarim trajnu kuću, sa ličnom adresom. Svi vi koji volite da čitate moje tekstove, svi koji ste moji prijatelji sa ovog bloga, volela bih da pređete na novi, http://www.ritamdana.com i da tamo nastavimo druženje. Ovde mi je bilo prelepo sa vama, ali tamo sada gradimo i tamo se premeštam polako. Dođite, budite deo moje porodice i deo mog Ritma. Bez vas, tamo je pusto, sa vama imam čitav svet u srcu jer vi ste ti, zbog kojih pišem, zbog kojih se svaki put vratim da još jedan ostavim red, samo još ovo da kažem… Volim vas sve, to znate… a znam da i poneki od vas zaista vole ono što napišem 🙂 Vidimo se na: RITAM DANA
otpuštanje

 
24 коментара

Објављено од стране на 8. јун 2014. in Intimni imaginarijum

 

Usporite dani majski

Prolazi dani majski.

sat i svetiljkaProlaze hirovito poput mladosti. Nesvesni potrebe da zastanu, barem na čas. Ne osvrću se. Okrenem se ja, hvatajući svaki trenutak ovog meseca kao nekog posebnog praznika. Neko slavi praznik u Rimu, ja slavim dane u maju. U svakom nađem neki poseban smisao, neki šapat koji me vrati u dane. Lepe, uvek, sa ove distance. Vreme briše ružno, čisti ramove slika, trava je zelenija, osmesi širi, čak i na slikama na kojima ih kad su nastajale nije bilo.

Ruže i pištolji. Možda bi zaista ovaj mesec mogao da ima neku takvu simboliku. Red osmeha, red zbilje. U maju cvetaju najlepše ruže, kao krv crvene, jagode zriju i trag im iste boje kao i cveću…

U maju mi odoše dvoje iz priča o dudovima, onim klupama nebeskim, oni što sede i smeše se – nekako setno sa plavih visina. Moja baka i moj ujak.

U maju dobih svoj nadimak Majska.

U maju se rodih.

U maju, jednom pre dve godine, moj dragi dobi priliku za novi život.

Maj nije običan mesec. I ovo nisu obični dani. Svakom bismo našli po jednu ružu da ga obeleži ili jedan pištolj da podseti.

Slikam maj i ogledam ga u očima svojim. Pravim fotografije u duši – album sećanja – listam i vidim neka draga lica, uvek slutim neke promene – kao niski start pred početak – naslutim miris lipe, naslutim ga nakon prvih majskih ruža, naslutim lepotu u svelim laticama, u cvatu novih. Naslutim i neku novu boru i godinu koja ostavlja trag. Naslutim neke radosti koje se teško zasluže, ali su zato slađe.

I vidim Dunav i tvrđavu što nadvi se nad njega. Vidim kej i kao da vidim i jedan most, u treptaju. Kad otvorim oči njega više nema, ali znam da je u tom trenu on za mene zauvek živ.

Divan je taj topli maj. Divan u jednoj priči – http://banditisanje.wordpress.com/2011/08/07/kao-topli-maj/ .

Šta radi proleće sa njom? Otpevam nekad sebi, onako zanesena majskim danima koji klize, kao devojka niz korzo. Još dovoljno mlada da bude ohola, a dovoljno zrela da zna da je vreme za pravi početak. Ako ga omaši – već sledeće sezone neke nove cure će ulicama hodati visoko podignutih glava, a ona će žaliti što nije iskoristila svoj trenutak, što nije odživela praznik u maju.

Volim ovaj mesec, kao što volim život, kao što volim ovo nebo i svoj mali čarobni krug u kome žive neki vrlo posebni ljudi. Volim i onaj dud i onaj most – u treptaju spoje se i oni. Volim poklone – naklone – zaklone u zagrljajima.

Volim… kad uspem da ga usporim da traje čitavu jednu večnost. Moj maj, za Majsku.

 
20 коментара

Објављено од стране на 11. мај 2014. in Intimni imaginarijum

 

Muškarci se ne žene takvim ženama (Sex i grad)

Povede se danas razgovor o knjigama – dobre, loše, lake. I kad malo bolje razmislim nema lake knjige iliti lakog štiva – jer, ako izuzmemo da je ovo gramatički potpuno nepravilno, ta, takozvana laka literatura u svakom slučaju dovede do glavobolje. Ovako ili onako. No, jedna od tih lakih postala je, zahvaljujući televiziji, štivo na kom su se „učile“ i čini mi se, ponekad, preučile one koje su mislile da feminizam i ženska prava izgledaju baš tako – jednostavno i lako kao u bajci.

Mislim na „Sex i grad“. Mislim na seriju, ne na knjigu. Objasniću malo kasnije zašto. Milioni devojaka i devojčica odrastaju već koju deceniju u ubeđenju da je život bajka u kojoj se zabavljaš do mile volje, ideš sa zabave na zabavu, ponekad nešto malo i radiš, momci ti prosto uskaču u krevet (ali ako se neko vreme i zabavljaš sa nekim od njih, nije problem što ih menjaš kao tašne, od sezone do sezone), i kad ti sve to dosadi, tada dođe onaj pravi, oženi te, rodiš dete, ali čak i ako ne možeš da ga imaš, šetaćete kuce i ludo se voleti. I sve to uvek uz red seksa. Svaka od navedenih stavki. Posao – seks – izlazak – seks – kafa – seks – zabavljanje – seks – venčanje – seks… I tako dok vas smrt ne rastavi.

Tako devojčice iz prethodnog pasusa jedva čekaju da porastu i da počnu da žive seks i grad. Problem ponekad  predstavlja to što nisu iz grada, ali je i to lako rešivo – preseliš se i sve legne na svoje mesto – kad dođeš u grad samo na to nakalemiš seks.

Ovo je serija o Keri Bredšo i njenim drugaricama. Ovo je serija o lagodnom životu žene koja je došla u grad, postala kolumnista, ili bi to u današnje vreme mogla da bude i blogerka, nebitno, zarađuje prosečno, ponekad nema baš mnogo toga za jelo, ali zato ima garderobu koja, po komadu vredi kao delovi nameštaja u stanu prosečnih nas, a sve zajedno vredi kao omanji ili sada već, osrednji stan u Srbiji. Keri nije muški već ženski san. Njoj se dešavaju sve te bajkovite stvari – upoznaje Zverku, koji je voli baš takvu, neurednu, nemarnu, nedoraslu, večitu devojčicu. Povremeno on nestane iz njenog života i te praznine ona uvek popuni nekim sasvim pristalim tipom, od kojih bi, skoro svaki, realno bio mnogo bolja prilika za odavde do večnosti, samo je imao jednu malu manu – nije imao dovoljno novaca, da budemo realni.

Šarlot je muški san. Fina, pristojna, odmerena, dovoljno mudra da zna gde je granica preko koje se ne prelazi – ako želiš ozbiljnu vezu i koje se granice smeju preći, ako je to tako, pomalo usput. Ona uspe da ulovi bogatog muža, da propati uz njega i zlu svekrvu, razvede se i nađe bogatog finog momka, ne preterano lepog, ali očaranog njome dovoljno za svaki njen hir, pa čak i da „uveze“ devojčicu sa Istoka jer za sreću treba samo još tako malo – a kad zapne, onda podmažeš novcima.

Samanta  je tajni san mnogih žena – tj. njen način života je maštarija mnogih. Bogata, ostvarena žena – menja muškarce, da bi na kraju završila sa nekim koliko se sećam, duplo mlađim od nje. Svi tajni snovi na jednom mestu. No, o njenom liku i delu neki drugi put, insprativna je za priču, pa bih samo jednu svoju asocijaciju dodala za kraj priče o njoj  – čuvaj se svojih želja – mogu da se ostvare.

Miranda – nije ničiji san – njen život tako liči na život svake prosečne žene – kuća, posao, običan momak, slučajna trudnoća, kompromis – život u predgrađu sa porodicom ili centar sveta i džet-seta sa prijateljicama. I ona bira porodicu. Tako obično i tako prozaično.

I da se vratim na Keri Bredšo i njenu fatalnu ljubav sa bogatim Zverkom – koju je na trenutak poljuljala pojava još bogatijeg Rusa. To što je bio stariji, totalno drugačiji od nje, sa drugog kontinenta, sa drugačijim običajima i navikama, nije joj smetalo. Zbog njega je prestala da piše, napustila Menhetn, Ameriku, prijateljice, sve u šta se čitavi nebrojeni niz epizoda klela da su najvažnije stvari u životu, zbog čega je raskidala sa svim drugim momcima kojima je to ranije smetalo. Sad, odjednom da li zbog sata koji je počeo da otkucava ili zbog nečeg trećeg, sve pada u drugi plan. Ode Keri. Ostaše njih tri. Ode Keri, a Zverka se baš tada seti da ne može bez nje. Kad je otišla. Ode Keri, a Zverka za njom.

I, sad bih se vratila na knjigu – ili na papirnu verziju „Sex i grada“. Ne znam da li ste istu čitali, ali ako jeste, znate da se je sličnost više u detaljima.. I jasno je da su producenti, shvativši potencijal knjige proširivali priču u nedogled, dodajući originalu staze i stranputice koje, na kraju, kao i i knjizi, vode u Pariz. Koje, kao i na kraju vode i Zverku u Pariz. Ali, postoji jedna kvaka. Neka bude 22. Na kraju serije sve devojke i devojčice su se rasplakale od sreće – jer princ te uvek pronađe i učini časnom gospođom. Otplakale su i one koje su verovale da su jednom naišle na princa – pa se ispostavilo da niti su one princeze niti su njihove bolje polovine plave krvi. Da vode živote sličnije Mirandinom. Ali, otklapala sam i ja – jer je serija poturila jednu veliku laž. Knjiga se, ipak malo drugačije završava.

Zverka se ne oženi s Keri. Ne mogu da vam citiram poslednje redove knjige – jer sam je poklonila – ali poenta je u tome da su žene poput Keri zanimljive da zbog njih preletite pola sveta, da ih zovete u pola noći kad vam je teško, da vam budu zanimljive onako nesnađene u vremenu i prostoru, pomalo šašave, nežne, krhke, raščupane, otkačene, pomalo na svoju ruku, ali i to ima svoju granicu. Jer, kad dođe vreme da obuku belu haljinu, ona im uvek nekako izmakne. Ona pripadne nekoj Šarlot koja je pomalo dosadna, ali uvek uredna, pristojna, zna kad je dosta i kada prestaje zabava i počinje realni život.

Na kraju – u knjizi, Keri ne oblači venčanicu. Ostaje sama jer, kako ono Zverka kaže – muškarci se takvim ženama ne žene… (ako neko ima knjigu pri ruci, bilo bi divno da tih nekoliko redaka dokuca u komentar…)Keeri

 
17 коментара

Објављено од стране на 10. мај 2014. in Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , , , ,

Čuvari tuđe sreće

Mislim da bi ovaj tekst sasvim lepo mogao da ostane i neobjavljen. A opet mi nešto vuče prste, da poput lakonogih srna skaču sa slovo na slovo i kroje ove redove. Večeras dok se vraćah u stan, osetih nešto nalik suzama vrelim. Dan što prođe, beše lep, i oni pre njega, i ništa loše u nagoveštaju nije.

Suze dođu kada ih ne zoveš. Kao i smeh. Dobrota ljudska se na dobrotu kači, onako kao čičak, a zloba se razliva poput nabujale reke, i plavi sve pred sobom, nosi što odneti može, a što ne može pokušava da zarazi i uvuče u svoje kolo.

Za ovo godina što imam, čuh dva oprečna mišljenja  o sreći čovekovoj. Jedno, koje podržava veći deo populacije jeste da smo za patnju i trpljenje rođeni, a da će nam sreća doći kao nagrada kad zatvorimo knjigu. Drugo, meni bliže, jeste ono da smo svi rođeni sa istim pravom na sreću, i da ako čestito njome baratamo, bićemo nagrađeni i kad se biblioteka zauvek zatvori.

otpuštanjeU poslednje vreme nešto mi se to pitanje sreće vrti po glavi. Koliko je svako krojač svoje? Ili koliko ljudi u svom okruženju znate koji vrlo rado honorarno rade kao krojači tuđe. Nije bitno što makazama loše barataju, što im ni nacrti ni šeme ne idu, oni i dalje zdušno kroje po tuđim kućama, valjda misle, ako su sebi skrojili malo ukoso, što bi drugima bilo lepše. Uniformisana sreća. Kako njima tako i vama.

I još jedno pitanje u vezi sa srećom me nešto tišti ovih dana – koliko čovek sme da bude sebičan kad je sreća u pitanju – tj. koja je to tačka posle koje neko sme, a da ne bude osuđen od čitavog sveta, da kaže – ja više ne mogu da budem čuvar tuđe sreće. Ovi o kojima ovde pišem nisu krojači po tuđim kućama. Ne, ovde mislim na one koji svaki dan kroje u sopstvenoj kući novi srećni model za sve oko sebe – a istovremeno oni idu razotkriveni, nezaštićeni, tužni i poraženi – jer su ih razne okolnosti načinile čuvarima tuđe sreće, i sve ono što u toku noći uspeju da sašiju za sebe, sva sreća koju u snu sebi dodele u jutro biva rasparana i razdeljena za tuđi mir, tuđi osmeh, tuđu dozu dnevnog zadovoljstva.

Gore od ovog jeste samo kada njima dođu krojači po kućama i prekroje njihovu golotinju i izvrnu je naglavačke pred čitav svet. Kad i onaj krajičak osmeha koji ponekad uspeju da sačuvaju u uglu usana, kao trag od noćnog pletenja, ovi prekroje i ukaljaju.

Gde je ta granica – kada čovek sme da zatvori vrata i kaže – sada je dosta. Kada može da svakuje kofere i ode da nađe svoju rođenu sreću, svoju drugu kožu, svoje pravo na dobrotu u polju čičaka?

Rekoh vam, ovo je moglo i neobjavljeno da ostane. Moje suze nisu ni povod ovog teksta, niti imaju veze sa srećom. One imaju veze sa belim lukom i cvećem i čišćenjem duše. Dobro odabran trenutak za provetravanje… ipak je ovo maj…

 
24 коментара

Објављено од стране на 9. мај 2014. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , ,

Oprostite, ali Markes nije pisao oproštajna pisma

преузимање (1)Čovek kad umre više ne može da se brani od reči. Čuveno Markesovo oproštajno pismo, za koje je pisac tvrdio da nije njegovo i da svi oni koji ga malo bolje znaju, znaju da to nikad nije napisao, ponovo je od juče u opticaju. Njega više nema da stane u svoju odgranu ličnim autoritetom iza nečije izmišljotine, tako da će, nažalost za neka buduća pokoljenja ostati da se Markes opraštao za života od života.

Prošle je godine Gabrijel Garsija Markes, slavni pisac romana „Sto godina samoće“, hospitalizovan u Bogoti sa teškom dijagnozom raka limfnih žlezda. Sve do ovog decembra o njemu se malo toga znalo, jer se potpuno povukao iz javnosti, posvetivši se pisanju i lečenju. Svoju izolaciju je prekinuo posetom svečanosti inauguracije novog meksičkog predsednika i tada je i dao intervju kolumbijskim novinama „El Tiempo“.

I iako je vrlo mršav i deluje iscrpljeno, Markes je izjavio da je potpuno izlečen posle tromesečnog tretmana i da više ne uzima lekove. Kao razlog izolacije je naveo i pisanje. I od ranije je poznato da je Markes, pišući novo delo, prekidao sve odnose i zatvarao se u radnu sobu, i čak, uzimao obroke isključivo kroz otvor na vratima. Tako je bilo i ovog puta, a razlog je predstavljao rad na memoarima koje je odlučio da napiše u trenutku kada je saznao za svoju tešku dijagnozu. Njegova sećanja bi trebala da se pojave u tri toma, a slavni je pisac najavio i dve knjige kratkih priča.

U intervjuu je i demantovao vesti da je napisao oproštajno pismo i da je tekst koji kruži Internetom, njegovo delo. Naime, mnogi mediji su objavili sadržaj ovog pisma, ali se Markes čudi kako su ljudi i mogli da pomisle, a naročito njegovi bliski prijatelji, da je on u stanju da „napiše nešto tako neukusno“. Prenosimo sadržaj ovog lažnog pisma, za koje su mnogi, do skora, mislili da je autentično i da se Markes, koji danas ima 73 godine, njime oprašta od života.

    „Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

 

Stvari bih cenio, ne po onom što vrede, već po onom što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da za svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.

Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica… Bože moj, kada bih imao jedan komadić života… Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim, da ih volim.

Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi…

Naučio sam da čitav svet želi da živi na na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…“

Izvor: http://www.krstarica.com/zivot/razno/kultura/knjige/lazno-oprostajno-pismo-markesa/

 

Markes je, duboko verujem, verovao u život. Verovao je u reči -a oproštajna pisma, koja su ovih dana postala popularna na društvenim mrežama, su nešto što se piše kad se rastaje, odlazi, umire. Moć reči je jača od oružja. Ono što zamisliš to se i ostvari, a on nije zamišljao smrt i nije imao potrebu da izaziva sažaljenje kod svojih čitalaca. Smrt dođe i bez poziva, kad joj je vreme. Oni koji su voleli voleće i posle smrti.

Jedna od Balaševićevih pesama koje ne volim jeste Slovenska. Ako umrem mlad.. (on je prvu mladost već prošao u vreme kad ju je pisao, a nas dočekala kao tinejdžere – pa mi se i samo pevanje činilo kao pričanje stvari koje ne treba pričati). Ne pišite oproštaje onima koje volite a znate da vam ni jota ne fali. Ne prizivajte sažaljenja i ne budite kao dečak i vuk. Izlizaće se reči, izgubiće na jačini – oni kojima su namenjene – jednostavno će se braniti od mogućnosti da vas jednog dana biti neće.

Oproštajna pisma treba da se nađu kad vas više ne bude bilo. Tada imaju svoju pravu težinu. Tada ne izazivaju sažaljenje već imaju svoju svrhu – da nekog podsete da ste ih voleli, da ste zauvek sa njima, da kraja nema, već samo trenutni rastanci, da ste ponosni na ono što ste u nekoga utkali, da je život divno čudo i da ga treba živeti do poslednjeg daha kao da je svaki dan prvi… Tada sve ima smisla.

Od toga se godinama branio Markes. Od onih koji su mu podmetnuli nešto što on nikada ne bi uradio niti napisao, što ne liči na njega. On je i tako bolestan verovao u život. A oproštajno pismo bi negiralo tu veru. Opraštamo se kad znamo da je gotovo i da više nema nazad. Reka bez povratka. Zbogom, dragi Garsija…

 

I, da, ono što su pripisivali Markesu, jeste napisao Borhes – u pesmi TRENUCI.

 

                                                                       Trenuci – Horhe Luis Borhes

 

Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah,
zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima,
više putovao,
više sutona posmatrao,
na više planina se popeo
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta
na koja nikada nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.
Ja sam bio jedan od onih
što je razumno i plodno proživeo
svaki minut svog života:
imao sam, jasno, i časaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli
bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.
Kad bih opet mogao da živim
lakše bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite,
imam 85 godina,
i znam
da umirem.

 
11 коментара

Објављено од стране на 18. април 2014. in Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , ,

Ptica u snu

ptiče
Njeno mesto bilo je na raskršću puteva. Stavljena kao kamen kraj puta koji se može lako zaobići, ali opet svako stane da ga pogleda. Možda se nešto promenilo. Možda se ona promenila. A nisu primećivali da je jedino ona ostajala ista – dotaknuta svim zvucima koji su do nje dopirali, dotaknuta svim jezicima koji se na raskršćima sreću. Nije ništa razumela, ali je čula. Bilo je bučno, kao na vašaru, neki su ljudi vikali, žene su beskrajno mnogo pričale, zvonili su telefoni, ljudi su zveckali preglasnim rečima, smejali se, pa opet prolazili pored nje i njenog mesta na raskršću. Nisu bili ni zli, ni pakosni, ni namera im ne beše loša, možda oni nju nisu ni primećivali – jer sama je sebe dokotrljala baš na to mesto, baš na put kojim moraju proći. Sklanjala je svoje krpice kad bi namernici upravo na tom mestu morali nešto da obave.ptica

Osećala se kao ptica koja sedi na šipci u kavezu. Ona je navikla da leti – jeste, bila je prilično razmažena ptičica, širila je krila kad bi poželela trenutke tišine i mira, da se napoji i da napuni oči lepotom i sjajem. Nije bila ptica za jata – nije imala ptiće o kojima bi brinula i kojima bi se lagodila, njene su karte ovako podeljene bile – da leti u četiri krila da oblake para i na zemlju gde joj je volja sleće.

Sanjala je jedan kutak za dvoje. Sanjala o gnezdu u koje niko kome u njemu nije mesto neće ući. O miru, i raširenim krilima. O blagodarnim trenucima tišine i mira. O suncu skupljenom u njenim očima kojima gleda u dragu joj pticu. Sanjala je njega – taj  drugi par krila. Sanjala je njegove oči koje se kupaju u njenim. Dodir krila u gnezdu. Dodir raširenih pera. Sanjala je gnezdo u kojem svako šareno staklo koje je u kljunu donela stoji baš tamo gde je ona poželela. Sanjala je svoje parče slobode u kojem ne sedi na raskršću poput one ptice na vašaru, uplašene glasovima i nepoznatim jezicima. Sanjala je i prizivala san. Ptica jedna bez ptića. Ptica jedna što na tom mestu svako veče dočekuje svog dragog. Da je prekrije krilom, da je ušuška i sakrije od sveta. Ptica jedna, kraj puta, bez znaka. Sa snom i suncem u očima.

 

 

 

 
20 коментара

Објављено од стране на 25. март 2014. in Intimni imaginarijum

 
 
Smudge Goddess

Welcome to my Magickal Space

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

evoblogamoga

žica na ptici

jasna19blog

Ima u nama nekih neizrečenih misli koje valja pretočiti u reči i sa drugima podeliti.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: