RSS

Кад заборавиш јули

04 апр

Заборави, заборави, заборави… али једино што ми полази за руком јесте заборав заборава. Надзаборав. Сама идеја о томе да нешто треба заувек отпустити. Па на крају заборавим све, само не могу јул.

Никад ми љубави нису почињале у овом месецу. Никад се нису ни завршавале. Некако је јесен била та која би почела да их њише. А време око нових година је било оно које је гасило свећице на колачићима званим волимо се. Све између је било лепо. Јул поготово. Био је наговештај да је онај прави на путу. Па би кретале чежње. Дуго нисам могла да разлучим порекло својих јулских несаница. Да ли ме врућине вуку под месечеву сенку или ми то телом мили хиљаду и једна жеља преобучена у невидљиве мраве.

Заборави, заборави, заборави… говорим себи као мантру. А онда опет хватам са свих десет прстију сваку сенку која пролети крај мене у страху да нека мисао није стварно решила да оде у тмину. Како изгледа свет кад се заборави јули? Кад све се деси и прође? Да ли тада почињемо да старимо, или тада постајемо најзад срећни, јер нас више ништа не подсећа?

Нема спавања ни ове ноћи. Али, старе смо пријатељице, несаница и ја. Питам је шта пије. Она би нешто кратко са ледом.  Моје су мисли пијане и без тога.  Кажем јој: „Знаш ли, да сам све успела да их ставим на своје место, у регистраторе прошлих љубави? Сви су легли потаман, како је и ред. Преклопили се, стопили у једну универзалну велику љубав. Неки су већ помало побркали редослед појављивања, за неке не знам кад су отишли, некима једва памтим лик, али не иде у заборав осећај бескрајне нежности коју осећам према неким прстима, уснама, несташним праменима косе. Али, оно што ми не да да заспим, јесу тројица. Нека се не наљуте први, они између њих, они који би можда и више дали, да смо се сусрели у неко срећније време.

Први чија ме је љубав на крају сломила. Други, који ме је излечио…. Тако то иде, моја драга Несанице.“

„А трећи?“, упита ме она.

Трећи“, насмеших јој се, „он ме једноставно воли. Бескрајно, безусловно, без икакве мисије, он је осмех мога осмеха, додир мога додира, мирис мога мириса… Он у себи носи све моје молитве и све моје жеље. Он корача уз мене, његова рука ме не води, нити се о мене ослања, једноставно стапа се са мојом. И није више битно где почиње он а завршавам ја, јер то је она љубав која стиже пре јесени, и радосно улази у нове године. И ја њега волим, баш тако, просто, са лакоћом. Питаш се, како после свега можемо тако да се волимо. Можемо, драга Н. јер више ништа не тражимо. Прошли смо гладне фазе, и оне које су нам ломиле срца. И оне у којима смо били несигурни, стегнути, у грчу да нисмо дорасли другој страни. Све је то сада иза нас. Стављено у регистраторе, и затворено у преграду звану сећање. Стога можемо овако једноставно и лако.“

Несаница ме погледа испод ока, тако да нисам више била сигурна да ли се осмехује, тоне у сан или јој ништо није јасно. Знам да ју је збуњивала једна једина ствар – у читавој слици недостајеш само ти. И хтела сам да је подсетим да је ово месец у ком чежње крећу једна према другој, да смо ту, нас двоје на корак једно од другог, записани у велику књигу заслужених нежности и остварених снова, али, она ме више није слушала. Стизала је зора, а у то доба се несанице повлаче пред јавом….

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4. априла 2012. in Lična istorija

 

Ознаке:

Da li ste pročitali?

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: