RSS

Ako se posle pobede ponašaš euforično, nisi ratnik, jer bi se onda i u porazu ponašao histerično, a to nije smisao puta

13 мај

Znaš da bih te čuvala kao kap vode na dlanu. Znam da znaš. Znaš i da treba da se sačuvam od sebe. Ne umem u sitno. Ne umem kao sav svet, ali, nisam baš ni toliko retka. Ima nas, samo se pomalo teško u obične tokove uklapamo. U obične kalupe ne možemo. U obične priče ne idemo. Ne ide nam to obično baš od ruke. Srećom da nas vreme protera kroz iskustvo, pa naučimo onoj staroj o čojstvu i junaštvu.

Ono što danas znam jeste da je prva lekcija naučiti sačuvati sebe od drugih. Život nije uvek fer. Priča o jednakoj raspodeli bola ne pije baš vodu, jer u tri koraka ili sa nekoliko primera mogu da oborim teoriju. Praksom. Više pije vodu ona da dobijemo koliko možemo poneti. O, da. Ali, ovu teoriju sami obaramo onog časa kad počnemo da nosimo i tuđe, sve iz najbolje namere. A, put do pakla upravo je tim kockicama posut. Nije pakao, kako reče jedan moj kolega, nije to ono strašno mesto, pakao je ostati izopšten, ili jednostavno rečeno – pakao smo mi sami sebi – na tom putu sa najboljim namerama. Deset zapovesti pogazimo sami – ne varaj, ne laži, ne kradi, ne poželi tuđe. Od malena nas uče da su ovo smrtni gresi, a kada ne slažemo iskrenost nam kazne, naše poštenje pogaze, varajući nas, možda čak i iz najboljih namera, ukradu nam godine, snove, jer smo verujući iskreni sa njima bili.

Ali, iskreno, ni trunke gorkog ukusa, ni trun (samo)žaljenja nemam, jer to čist je gubitak vremena. Kad sam ovu lekciju naučila, kad sam potcrtala i zaokružila neke stvari, tada o prešla na onu međulekciju. Učila sam da praštam. Prvenstveno sebi. A onda i svima ostalima. Opraštala sam svima što sam od njih očekivala ono što mi nisu mogli dati ili što nisu bili ono što sam ja od njih očekivala. Nisu umeli ili nisu hteli. Nebitno. Onda sam sekla niti koje su me vezivale za neke ljude. Neki su na taj način zauvek otišli, a sa nekima sam uspostavila drugačije, zdravije odnose.

Naučila da poštujem sebe, da najveći deo stvarnosti jednostavno ne osetim kao deo sopstva. Kako to pokušah da objasnim ljudima – kao da jedno neprobojno staklo stoji na nekih 10 cm od mene, pa se spoljašnji svet razbija o njega. Samo što se i sva dugoročna maštanja isto tako razbiju o to staklo. Što dovodi to sledećeg stepenika na međuspratu učenja – do toga da živim ovde i sada. Ponekad misli i krenu levo-desno, ali brzo završe uz klep/klep.

Kroz čitavo ovo iskustvo, došlo je i ono sa početka priče. Učeći, naučih podosta o sebi. Ali, to nije priča za ovo veče. Htedoh reći, u stvari, naučih da čuvam druge od sebe. Ili, tek učim. Bolelo je kada sam shvatila da moram da se odmaknem da bih se primakla. Da je najbolji način da te čuvam upravo taj da te od cunamija zvanog JA sačuvam. Da znaš da sam sveprisutna, ali ne obavezno i uvek prisutna. Da nije moja najbolja i najmudrija. Da svet sasvim lepo funkcioniše i kad podignem nogu sa kočnice. Da su tvoja krila toliko lepa i jaka, da je predivno gledati tvoj let. I leteti uz tebe. I sviti se uz tebe, a ne priviti te pod svoje krilo. Valjda je to jedna od poenti. Ne znam.

Jeste bolelo, ali je osećaj dobar. Pobediti sebe, da bi dobio sebe. Pobediti sebe da bih imala tebe baš onakvog kakav treba da budeš. Pustiti tebe da učiš kroz svoje iskustvo, ne plašeći se bola. Jer kako kroz lepotu, tako i kroz bol rastemo. A lečimo se najmoćnijim od svih lekova – ljubavlju. A, ako doza nije dovoljna, kako napisa moja draga duhovna lečilica, jednostavno povećavati dozu. Ja bih dodala do optimalne i individualne granice.

I, čuvam te. Tako je to još davno pisano bilo, samo je trebalo da dovoljno porastemo da bismo se sami u ovom svetu mogli naći…

Advertisements
 
9 коментара

Објављено од стране на 13. маја 2012. in Kako promeniti sebe - kroz lično iskustvo

 

Ознаке: , , , , , ,

9 responses to “Ako se posle pobede ponašaš euforično, nisi ratnik, jer bi se onda i u porazu ponašao histerično, a to nije smisao puta

  1. Vera M

    14. маја 2012. at 11:33 am

    Divna priča i nekako me podsetila na stihove iz Džonijeve pesme :
    …Junaštvo je braniti sebe od drugoga,
    a čojstvo braniti drugoga od sebe…

     
    • Marina Majska

      14. маја 2012. at 8:17 pm

      … podsetila si me na ovu pesmu. Da, valjda nam se u podsvest uvuku neke stvari dok odrastamo, a onda u realnoj situaciji, samo se poslože kockice…. Hvala ti…:)

       
  2. Negoslava

    16. марта 2014. at 5:53 pm

    Ne znam kako mi je ovo promaklo, a već sam te pratila. Pokušavam da objasnim sebi kako je trebalo da prođe neko vreme i da moja odluka da sačuvam sebe od drugih sazri u meni, pa da tek onda pročitam ŠTIVO koje poptisujem i sama. Hvala za ovu i za još neke lekcije na slične ili drugačije teme. Hvala ti što te znam, što te čitam i što me čitaš i „čitaš“.

     
    • Marina Majska

      16. марта 2014. at 6:45 pm

      Mislim da smo zajedno dosta „odrasle“ baš u ovom smislu. Pratimo jedna drugu i pratimo taj divni put duhovnog odrastanja i osvešćivanja. Verovatno ti nije bilo tada u fokusu te nije ni trebalo da pročitaš, a sada je samo podsetnik da na iste stvari obraćamo pažnju, kao što i jedna na drugu obraćamo i brinemo 🙂 hvala tebi na nesebičnom prijateljstvu i iskrenosti 😀

       
  3. Повратни пинг: Umesto teksta o meni | NEGOSLAVLJE
  4. priceorecima

    16. марта 2014. at 8:20 pm

    „Bolelo je kada sam shvatila da moram da se odmaknem da bih se primakla. Da je najbolji način da te čuvam upravo taj da te od cunamija zvanog JA sačuvam. Da znaš da sam sveprisutna, ali ne obavezno i uvek prisutna. Da nije moja najbolja i najmudrija. Da svet sasvim lepo funkcioniše i kad podignem nogu sa kočnice. Da su tvoja krila toliko lepa i jaka, da je predivno gledati tvoj let. I leteti uz tebe. I sviti se uz tebe, a ne priviti te pod svoje krilo. Valjda je to jedna od poenti. Ne znam“. Kako ne znaš. Vidiš da znaš. 🙂

     
    • Marina Majska

      16. марта 2014. at 8:53 pm

      🙂 Ja po onoj staroj sremačkoj i što znam to ne znam… Znam i ne mislim da je znanje prokletstvo i izvor zvih zala… Jednostavno, znanje je i znati i prepoznati kao što se svi mi u ovom beskrajnom jatu prepoznajemo… 🙂

       
  5. oljaka

    17. марта 2014. at 7:26 am

    Pročitah. Potpisujem. Ostalo mi je da prihvatim još jedno, nadam se, hoću 😦

     
    • Marina Majska

      17. марта 2014. at 7:51 am

      Drago mi je, Olja, da si deo naše priče. Samo me sad kopka, šta to želiš da prihvatiš? 🙂

       

Da li ste pročitali?

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: