RSS

Postoji kraj ali ne i zaborav ili čekam…

16 мај

Čekam. Na trenutak pomislim da je umetnost koju sam do savršenstva (skoro) dovela,  upravo to – čekanje. Današnji dan bi trebalo da bude završetak jednog dugog čekanja. Ne samo mog, već i jedne devojke, koja će ovim tek početi da leči dušu. Dugo čekaš, drago dete. Dugo i bolno. Mene je iskustvo naučilo da ne idem protiv onog što je pisano, tebi nije imao ko to da kaže. Zato su tvoje i moje ruke i misli toliko dugo u gardu. Ili, moje ruke su spuštene,  i misli bistre i čiste,  ali tvoje, znam još uvek se brane, a nema ko da im kaže da je vreme da oprostiš i sebi i prihvatiš svoj deo  priče, kao jedno od najvažnijih iskustava na putu ka zrelosti. Bila si predivan pupoljak. Pusti da se razviješ u blistavi cvet.

Okretali smo ovu priču, gledali je iz različitih uglova, pokušavali dati drugačiji kraj, ali vidiš i sama, kako god obrtali stvari, one se opet dese upravo onako kako je pisano. I, hoću da verujem da ćemo se jednog dana ponovo sresti. Bez gorčine. Vezani onom dobrotom koju nam je ostavio onaj koji nas je i povezao. Čekam.

Čekam danas. Čekam, spremna, obučena, očešljana, našminkana. I nije mi sve jedno. Ne boli. Ovaj kraj dugo čekam. Ali, valjda su poslednji trenuci uvek najteži i najduži. Sedim i pišem. Delim. Stomak mi je prepun leptira, jer, ne dolaze oni samo kad ljubav pozove. Oni su večiti igrači na poljima nemira i neizvesnosti. I moje srce kuca, brzo, i pored svega što uradih da bi ono sve lakše podnelo.

Razmišljam, kako izgleda biti bezbrižan. Onako, kao kad su nas mama i tata vodili na more, u neka daleka mesta, a mi se uzbuđivali samo zbog toga što se ide. Važan je bio put. To naučimo rano, a zaboravimo brzo. Da li ja više uošte umem da budem tako bezbrižna i opuštena? Mirna. Da mi neko sada kaže -more, odmor, mir, tišina, sunce, spavanje, beskrajni sati bez ikakvih obaveza, da li bih umela? Ne znam. Ne pamtim kako to izgleda. Ne pamtim više i slike su potpuno blede. Gurnute nekud duboko, jer sigurnije je tako. Opet se pravim da sam jaka. Ili, bolje, jesam jaka, ali uvek korak više, biti jača od sebe.

Čujem se sa mamom. Kaže, upravo misle na mene. Kaže ti prevrćeš sama, ovde barem tata i ja pričamo. Tešim je – ja pišem, dobro sam, samo čekam. I jeste tako. Dobro sam. Samo čekam. To što poneka slana klizne niz grlo, to je valjda normalno. Radost je na istoj liniji sa tugom. A nisam kamen. Ne dam se ni postati istim.

Znam da je sve u redu. Čekam taj konačni telefonski poziv da jednim potpisom završim i zatvorim ovu stranicu. Ovo je samo kraj te priče. Novi početak za mene i jednu, da sada već devojku. Nikako zaborav. To želim da znaš, ako sa one brodice baciš pogled kroz jedan prozor i pročitaš. Ma, tamo se ni ne mora gledati, dovoljno je da ti u mislima to kažem. Postoje krajevi, ali ne i zaboravi.

Znam da je sve kako treba. Znam da je čekanje mudrost, ali, znam da čekanje ne traži od mene odgovor na pitanje – a šta je sledeće? A ja već sada postavljam isto.

A, sledeće, jeste povratak na onaj put kad je samo putovanje bilo bitno. Beskrajni sati bez ikakvog plana – naučiti biti miran. U sebi i oko sebe. Naučiti da sve ono što umem da kažem drugima saopštim i sebi. Naučiti da izmicanje iz centra sebe ne znači izmicanje van sebe. Voleti sebe. I pokloniti sebi sve ono što darujem drugima.

Trenutno, ipak treba da završim čekanje. Čekam…

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16. маја 2012. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , ,

Da li ste pročitali?

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: