RSS

Ima li koristi ponoviti da sve što radiš…

31 јул

Boli. Kad počne da se otkida sve ono što smo na svojim leđima nosili, a nije nama suđeno. Boli jer razbijaju iluzije, mada, ponekad imam utisak, više nas plaši to što u jednom trenu ostajemo potpuno nagi, onakvi lepi kakve su nas jednom davno roditelji doneli na svet, majka rodila, nebo blagoslovilo i dalo nam svu sreću ovog sveta.

Ali, vrlo brzo susretnemo se sa onom da je put do pakla popločan najboljim namerama. Jeste. Kad krenu one igrice… ne radiš to zbog mene, već … sve što radiš sebi radiš. Magična rečenica roditeljska, magični okov kojim prikačimo deci odgovornost za sopstveno vaspitanje. Pa krene:

– moram da imam dobre ocene i dobro vladanje

– moram da se ponašam onako kako bi sigurno moji roditelji voleli (ali usput imamo samo nejasne naznake o tome šta bi to oni voleli, pa shodno tome lako kliznemo u neku vrstu fanatizma i striknosti)

– ne smem da…. ovde svako stavlja čitav niz onog što ne bi smeo jer to sigurno nije dobro po sebi (tj. jer sve što radiš… )

Ako se na to upetlja i ona čuvena … nemoj da osramotiš porodicu i prezime, i još…  sve se sazna, dobili smo potpuno vezane ruke. Ne živimo više svoje živote nego prvo njihove, pa onda se polako ubacujemo u ulogu čuvara porodičnog imena i tradicije. U jednom času  pomislimo da tako sakriveni možemo da radimo i neke stvari koje nisu po PS-u,  i  jednom kratkom periodu život se čini savršenim. Skriveni iza debelih naslaga iza kojih smo se vremenom sve više skrili možemo malo da „švindlujemo“. Eksprerimentišemo sa „lošim“, ali kao iskupljenje duplo se trudimo da opravdamo ono da sve što radiš baš sebi radiš… I neki nikada ne sednu da rastave ovu rečenicu na sastavne delove, već je prožive kao svoju karmu. Meni je tako pisano. Tako mi je suđeno. Sam sam to sebi učinio. Sam sam… A iskreno, ništa od toga u fazi A nismo uradili sami. Moćno oko naših roditelja nadgledao je svaki korak ka ličnom paklu. Ne iz zlobe, već što nisu umeli bolje. Jednostavno. Ali, dođe dan kad treba sesti sa tom rečenicom pa videti šta ona zbilja znači.

Sve što radiM sebi radiM. E, sad je ovo malo bolja rečenica. Posmatramo je iz ličnog ugla. Hajde da skinem sa sebe sve one kostime koji mi daju dobro opravdanje za mnoge stvari, ali me istovremeno čine prilično nesrećnom osobom u mom ličnom paklu.

Ja nisam isto što i moji roditelji i nisam njihovo očekivanje. 

Ja nisam porodično ime i neće svet ni primetiti šta sa „porodičnim“ imenom radim.

Ja nisam svoj parnter, svoje dete, prijatelj, komšija, šef, učitelj. Nisam niko od navedenog.

Ja sam jednostavno JA. Ups, nemam ništa na sebi. Nemam nikoga da mi kaže čime da se ogrnem. Nemam nikoga da mi kaže da ne smem ovo ili ono. Nemam nikoga da mi bilo šta brani. Ovde smo samo ja i JA. i šta sad? Anarhija? Mogu sve. Mogu do besvesti svaku stvar da radim. Mogu da se napijem, razbijem, ubijem. Mogu ali hoću li? Ja lično ne. I počinje faza B.

Mogu ali ne umem. Bojim se. Možda je najbolje da se ogrnem nekim od kostima. Da li je to roditeljski, partnerski ili neki treći, nebitno samo daj da ne moram ovako JA u svet. Može, to je prečica. Pretpostavljate verovatno za koji put. Ali, želim li još jedared tamo? Šta sad?

Ništa. Znam da boli. Jako. Od mene otpada komad po komad onoga što nisam ja. Prvi put vidim svoje prste. Hej, pa to su sasvim simpatični prsti i šake, podlaktice, laktovi, nadlaktice, ramena. Moja. Vidi, nije tako strašno ako ih neko i vidi. Vrat, usta, uši, oči. Moji. Nadole – grudi, stomak, slatka intima (čuvam se „ružnih reči“), butine, kolena… stopala. Moje je. Lično. Tek otkriveno lepo.

Moja misao. Moje želje. Maštanja. Moj svet. Sve je to preda mnom. Ne, ne… Sa mnom. Jedinstvo prostora, vremena i MENE. Ah. Sloboda. Sad mogu sve što hoću. Jer sve što radim, sebi radim. Moj svet u kome nije sve uvek po mom, ali je svet kompromisa. Ali, ne kompromisa koji smo učili nekada. Da se JA prilagođavam svetu, a svet ostaje na svom mestu. Kompromis je dvosmerna ulica. Na pola puta. Nekada načinimo korak dublje na drugu polovinu, nekad neko korakne dublje u naš kvart, ali to je opet naš kompromis. Nema više tuđih džakova na leđima. Ako ih i stavimo to je vrlo lična i duboko intimna odluka.

Znam boli. Mnogo. Kida se komad po komad. Ali, dobro je kad u tom krugu imamo nekog ko nam pomogne da zauvek razvejemo teret koji čim padne od gromade postane prah. Samo ga treba razvejati.

Težak je to put i teške su odluke pred nama. Ne oslobodimo se baš uvek i baš svega. Neke stvari zadržimo kao pojas za spas i izgovor. Neke stvari su naša lično izabrana nesavršenost. I to je ok.

I, nekako je bitno, možda i najbitnije, napraviti svoj mikrokosmos. Jasno odvojiti, sad će mi se, oni koji se u čitavu kosmičku nauku razumeju smejati, ali nije me mnogo briga – jer razumeće me svi oni koji tu budu želeli – treba tačno znati sa kim smo na svojoj ličnoj planeti, šta nam je neprikosnoveno na tom tlu, čime nikada nećemo zaprljati taj svet i biti kompromisan u odnosu na najbliže. Ostali treba da ostanu izvan našeg mikrosveta. Njih srećemo kad krenemo sa svoje planete u makrokosmos. Tamo je sve ostalo.

I, možda još bitnije – sačuvati nežnost u sebi za taj svoj svet. Da znamo kad druge boli, kad treba podmetnuti ruke, kad se treba odmaknuti, osetiti nečije želje i potrebe i pomoći mu da ih ostvari. Crtati osmeh na licu onih kojima na srcu ležimo, sačuvati zagrljaj za njih, pustiti ih da mogu da budu nagi, bez maski pred nama, skinuti sve svoje maske pred njima, pitati ih za želje i jednostavno im predočiti svoje, čuvati taj svet u kome važi ono SVE ŠTO RADIM SEBI RADIM – e to jeste najbitnije. Ili radim drugima ono što bih voleo i da oni meni rade. Ni manje ni više. 

Oprostiti sebi na zabludama i preteranim očekivanjima, oprostiti sebi na preteranim htenjima, ne očekivati ni od koga ništa, a opet u svom malom svetu kompromisa biti srećan i svoj i takvi čisti i svoji možemo biti nečiji – deo mikrokosmosa.

 

Advertisements
 
6 коментара

Објављено од стране на 31. јула 2012. in Intimno iščitavanje drugih

 

Ознаке: , , ,

6 responses to “Ima li koristi ponoviti da sve što radiš…

  1. Marina Majska

    31. јула 2012. at 9:55 pm

    … upravo. Sjajno uklopljeno, kao da je odgovor na tvoju, ili tvoja na moju…

     
  2. minagligoric

    3. августа 2012. at 8:07 am

    Odlično!

     
  3. Дајана

    20. августа 2012. at 8:58 am

    Сјајно!

     

Da li ste pročitali?

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: