RSS

Kao dva broda na pučini – ili slučajna tuđa priča

13 дец

Hej, čemu tišina?two-people-the-lonely-ones

– Ne znam. Više te neću videti.

– Ne budi šašav. Ne napuštam ja tebe. Mi nikada nismo ni bili vezani.

– Znam. Ali, ti si moj jedini pravi prijatelj. 

– I ostaću to. Ko kaže da će se išta promeniti?

– Ma, znam ja. Ti si se zaljubila, i više nećeš imati vremena za mene.

– Ne budali. Hajde da pijemo kafu, kao nekada, kao uvek.

– Ne mogu. Ne znam hoću li moći samo da te gledam i kulturno ti klimnem glavom.

– Ma, možeš ti to. A, i nikada nećeš saznati ako ne probaš. Dođi.

Spustila je slušlicu. Znala je da ga boli, ali i da će preboleti. Bilo bi joj lakše da je dramio, vikao, pretio. Spustila bi mu slušalicu i bila bi tobož ljuta, i dozvolila sebi da ga pomalo mrzi, jer kako može tako prema njoj. Ali, on je spustio gard, poput dečaka koji se oprašta. I znala je da je u pravu. Više ništa neće biti isto. Njegovo milion puta ponovljeno pitanje – a kako ćemo jednog dana kad se ti zaljubiš i ja više ne budem imao gde da dođem, kada me put nanese u grad i njenog, ma ništa nas ne može razdvojiti, prijateljstvo je iznad svega… sada je dobilo svoje razrešenje. Ona se zaljubila. Ne u drugoga, jer prvog i nije volela kao muškarca, već kao dobrog druga. Ni on nju nije istinski voleo, ali je vole trenutke koje je provodio sa njom kada bi iz svog velegrada dolazio u njenu provinciju. Ona od njega ništa nije tražila. Bila je jednostavnu tu, njegova školska, njegova veza sa jednim delom detinjstva, jednom zagubljena, pa nađena, i nekako je verovao da će to zauvek ostati tako. I onda mu je, kada joj je javio da dolazi ponovo u njen grad, saopštila da neko postoji. Da je srećna. Da jedva čeka da mu sve ispriča.

Zazvonio je na njena vrata. Otvorila je.

– Stigao si, reče sa smeškom. Uđi...

Ušao je. Pošao sa njom do dnevnog boravka. Ona se okrenula prema njemu. On je sve vreme ćutao. Ona je nešto pričala, jer tišina je bila gotovo bolno lepljiva. Ona raširi ruke i pozva da u zagrljaj. On joj priđe i obuhvati rukama oko struka. Oseti njegovo lice na kosi.

Više te nikada ovako neću moći zagrliti. Ja drugog ne bih pustio da mi ovako grli dragu…

Ne budi smešan. Ovo je sasvim običan zagrljaj... reče ona uz izveštačen smeh, jer znala je da je u pravu. Prvi put je shvatila da je on grli kao ženu, i da njegovo lice u njenoj kosi traži svoj oslonac. Nije joj bilo žao, nije se kajala što to ranije nije primetile jer bi tada mogli… Ne, nije ga tako volela. Niti je on imao prava nju tako da voli.

Pustio ju je.

– Idem, reče.

– Kuda ćeš? 

– Nebitno. Ja ovde više nemam svoje mesto. Tvoje je telo bilo kruto i hladno. Fizički samo u mojim rukama, duhovno si već negde drugde.

Otišao je. Ostala je. Zaljubila se. On se ubrzo oženio. Nikada više nije došao u provinciju.

Nije to tužna priča o ljubavi. Nije to ni patetična priča o rastanku. To su jednostavno dva bića koja su se jednom davno kao deca rastali, pa se ponovo okrznuli u životu, na trenutak poverovali u priču o večnom… i onda se kao dva broda na pučini, još jednom okrznuli, zaljuljali za trenutak i nastavili svoju plovidbu.

Tek tako.

Advertisements
 
6 коментара

Објављено од стране на 13. децембра 2012. in Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , , , , , , ,

6 responses to “Kao dva broda na pučini – ili slučajna tuđa priča

  1. tanjatg

    14. децембра 2012. at 5:37 pm

    Slučajno tuđa priča, koja je mogla biti i naša, ili i jeste od nekog od nas. I nije patetična. To nikako.

     
  2. TetkaSaveta

    15. децембра 2012. at 9:36 am

    Mnogo mi zvuči poznato 😦 ali to je život 🙂

     
    • Marina Majska

      15. децембра 2012. at 1:53 pm

      … da, život ima univerzalne puteve, i za sreću i tugu, i za jednostavne stvari. Ljubavi, rastanci, nepodudaranja, sećanja. 🙂

       
  3. Negoslava

    16. децембра 2012. at 5:18 pm

    Samo da joj je rekao na vreme – postojala bi sansa da se zaljubi u njega.
    Zašto ljudi nisu iskreni onda kada je to najpotrebnije? Pa se posle kaju.

     
    • Marina Majska

      16. децембра 2012. at 6:21 pm

      … ljudi se boje iskrenosti. Generalno. Boje se da ne budu ismejani, boje se da ne izgube „ono malo“ što imaju sa nekim, a u stvari, bolje je probati pa izgubiti, ali imati i šansu da dobiješ, nego nikad ne probati, a opet, evo i ovako kao u priči, izgubiti…

       

Da li ste pročitali?

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: