RSS

Ponekad poželim pesak pod prstima

20 феб

Znam da put je težak, a ja na njemu pešak.

Sve dobro znam.  Koračam, klecnem, pa opet. Ne prebirem po glavi negativne poruke – ni da sam loša, niti da ne mogu, niti da ne umem. Davno je um moj naučio da se ne samosažaljeva.

Ali, poželim nekad jednu plažu, jedno drvo – ispod njega šišarke otpale, jedno prelepo more i njegove lekovite images (1)valove. Poželim tišinu prekinutu samo zrikavcima, koji mi svojim zričanjem pričine kao da gori negde neki asfalt, ali daleko od mene, od tog drveta, mora i valova. Poželim da ne znam, na neko vreme, ni koji je dan, ni da li je poštar zazvonio dvaput ili je nešto poskupelo triputa. Ni da li je neka voćka (nekada to behu cvećke, ali šta ćeš svako vreme ima svoju modu) dospela na naslovnu stranu.

Poželim da voda sa mene spere sve ružne taloge, onako kako to iskonski radi. Voda ne pita, ona spira i pročišćava. To želim, da odnese i nikom ne donese. Da me miluje. Da osetim mokru kosu na leđima, da osetim  trnce kad zamahnem kosom i kad ošine me po leđima, onako vlažna i vazduhom prohlađena. Da jedini osećaj bude ta blaga uzbuđenost kože pri dodiru sa prirodom. Da mi se stomak zbog toga na tren zgrči. Da noge osete otpor vode pri hodu, da ruke osete gustinu i postojanost njenu, da se padu pustim, a da me zemlja ne dočeka već zagrljaj valova i varljivost plava i zelena. Da mahne mi drvo sa obale, kao rod mi najdraži. Da padne još jedna šišarka kraj otvorene knjige, i zaliči na kolač koji bi detetu majka donela. Da zasladim trenutak kad voda me iz zagrljaja isprati.

Poželim da voda opere naslage koje nanesu dani poput ovog. Ne da mi ispere dane, ne da mi ukrade trenutke, samo da sljušti gorčinu s duše. Splahne neke ružne stvari. Očisti, pročisti, raščisti, i pusti.

Poželim tako neke trenutke. Ne tražim lakši put, ne želim da neko podmetne umesto mene, ne mislim da ne mogu, ali poželim samo kratku pauzu od svega, na jednoj obali, pod jednim drvetom, na nekom moru.

Da sastavim delove kad me more pročisti, da pronađem celinu ispod taloga, da vidim kožu čistu, belu, svežu, kao kad bejah devojčica na istom tom moru, pod nekim drvetom, na nekoj obali. Da zagrizem semenku šišarke kao naslađi mamin kolač. U tišini nekoj daleko od svega. Na tren.

Advertisements
 
14 коментара

Објављено од стране на 20. фебруара 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , ,

14 responses to “Ponekad poželim pesak pod prstima

  1. ironijexl

    20. фебруара 2013. at 11:00 pm

    Čudno je kako neki ljudi imaju podudarne misli i osećanja. Čini mi se da vodiš moj dnevnik onim danima koje ja izostavim 🙂

     
    • Marina Majska

      21. фебруара 2013. at 7:55 am

      Ironije, 🙂 bila sam na jednoj radionici u subotu. Tema emocije… Učesnici – 6 žena, čeka nas u krug poređanih 6 stolica. Ne poznajemo se. Stigla sam prva i gledam gde će koja sesti. Nije išlo redom već su se ostale smeštale nekim nepoznatim poretkom. Kad smo počeli da radimo, i analiziramo neke stvari, shvatimo da smo se nekako podvojile prema senzibilitetu… Tako da, nije slučajno ovo što kažeš… Neko, poput mene vodi dnevnik tvojih propuštenih reči, ti vodiš dnevnik mojih neizgovorenih i kao što rekoh često zabranjenih reči… 🙂 sve u svemu, divno klupko onih koji smo otprilike na jednoj ili približnoj liniji… 🙂

       
  2. Plava Baklava

    21. фебруара 2013. at 4:34 am

    Voda je lek.

     
  3. cy3a

    21. фебруара 2013. at 9:38 am

    „poželim samo kratku pauzu od svega, na jednoj obali, pod jednim drvetom, na nekom moru.“ – и мени је понекад потребна пауза… и пријала би ми шетња плажом, уз шум таласа, у превечерје…
    Хвала на дивном тексту, значи ми овог јутра 🙂

     
  4. Marina Majska

    21. фебруара 2013. at 10:21 am

    Су3а hvala vama na tome što čitate. Drago mi je da se prepoznajemo u emociji koja nije nemoć već samo potreba za pauzom, za presabiranjem, i onda opet napred… 🙂 Jer važan je put, i stanice na njemu… 😀

     
  5. OljaKa

    21. фебруара 2013. at 1:32 pm

    Nekako sam stekla utisak da ste baš pišući ove redove i doneli sebi i taj pesak i to more, taj mir o kojem ste pisali. Ako i niste, hvala vam što meni jeste, jer ovakvi redovi, koji liče na ispisane dušom, leče i spiraju sve taloge, baš kao voda.

     
    • Marina Majska

      21. фебруара 2013. at 8:58 pm

      Draga Olja, jesam. Nisam ni slaba, ni nemoćna, dovela sam sebe u neka stanja da mogu da guram dugo i radim mnogo. Ali, kad naiđe dan kao jučerašnji, tada pomislim na jednu takvu plažu, vodu koja spere sve i pročisti… Drago mi je da vam ste makar na tren zajedno sa mnom bili na toplom pesku, u jednom tihom trenutku…:)

       
  6. tanjatg

    21. фебруара 2013. at 8:20 pm

    Svi se nešto sakupljamo i sastavljamo ovih dana. Da li je reč o nečem planetarnom? Valjda, ne znam. Samo znam da je tvoja priča pomogla da se neki delići mene povežu. Makar mali. Makar malo. Ah… voda!…more!

     
    • Marina Majska

      21. фебруара 2013. at 9:02 pm

      Tanja, čini mi se da se onaj februar baš razbarušio i sad pred kraj žudimo za pročišćenjem… Sećam se jedne knjige o samospoznaji i sličnim stvarima koja me nije nešto dojmila, ali imala je jednu rečenicu koju i sada koristim kad naiđu trenuci – pustim tuš, voda teče od temena na dole, preko kose, lica… tela – a ja u sebi izgovorim :“Neka ova voda spere sve ružno, sve misli, događanja, odnese sa sobom i nikom ne naškodi…“ Posle toga sam opet svoja… Ako plaža nije pri ruci… Voda nije moj horoskopski element, ali je životni… 🙂 Hvala ti što si tu, i što razumeš 🙂 More… da!

       
  7. Станимир Трифуновић

    23. фебруара 2013. at 8:44 am

    Поштована марина,
    Вода пере, али, као рече Зилахи, и (од)носи. Тако стоје ствари све док сопственом. унутрашњом водом не учинимо оно што очекујемо да уради вода о којој говорите. Јер свака осим унутрашње води у привременост и пасивизацију. Једино она друга, наша, одводи у богатство бесконачног мира.
    Мислим, дакле, на благост и доброту. нема чиће, бистрије, нежније, благотворније воде од ње.
    Поздрав из града у којем једно од најпознатијих песничких имена носи надимак (ник) попут Вашег.

     
    • Marina Majska

      23. фебруара 2013. at 9:28 am

      Станимире,
      дивно сте ме подсетили на Зилахија. Да, прочишћење долази из нас самих, и тек кад из себе сперемо сваку мисао недостојну човека, тада постајемо чисти. Овде је море, обала, дрво – све употребљено као метафора праисконског и овотренутног – а с друге стране све је употребљено и у оном чистом и једноставном смилу – треба ми трен на обали, где сама ћу прочистити мисли и растеретити себе од свакодневице барем на дан.
      Хвала вам, ваши коментари су тако благородни.
      Поздрављам вас, једна Мајска, која због маја носи овај ник због месеца…

       

Da li ste pročitali?

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: