RSS

Za sve je kriv Gabrijel M.

19 мар

Ne pišem, ne dišem…

Setila se priče o Markesu koji je svoje pisanje pretvorio u zanat. Svako jutro u osam sati bi sedao za svoj pisaći sto i do dva sata popodne bi tako proveo pišući, kao u kancelariji, kao na poslu. Tada nisam mogla da razumem kako takve knjige nastaju na tako nekreativan način? Kao, vređalo je moju mladalačku razbarušenu viziju stvaranja. Knjige nastaju u dahu, u kreativnom haosu, u trenutku nadahnuća.

O, naivnosti i o, danka neiskustvu. Dragi Markesu, izvini što sam i na tren pomislila da to tvoje ne pije vodu. Sada prizivam tih šest sati samo mojih stvorenih za pisanje. Šest sati u kojima ni jednom kroz glavu ne proleti misao od čega platiti račune? Šest sati u kojima nema prašine, neskuvanih ručkova. Šest sati u kojima se ne mašta o godišnjem odmoru, ili barem vikendu. Šest sati u kojima ne zvone telefoni. Samo mojih šest sati.

E, sad rekli bi neki, šta opet zanovetaš, imaš dva sata svakog dana, malo će duže da traje, ali šta se buniš? Nisi i onako ni do praga G. G. Markesu… Ne kukaj!!!

Ma da, nezahvalna i neskromna – izričem svoje želje, umesto da budem zahvalna. Jesam zahvalna za svaki tren svog života, jesam. Jesam zahvalna za svaku radost, za svaki sat proveden na poslu koji volim i posle toliko godina rada, volim što je neko izmislio struju, što je neko smislio kako da mi grejanje dođe u stan, kako da jednim odvrtanjem voda poteče iz slavine, zahvalna onome ko je osmislio globalnu mrežu, telefone, razne konekcije… Zahvaljujem se tome što se hleb više ne mora mesiti ručno, što mleka, voća, povrća… ima na rafovima pa mogu da kupim… Zahvalna sam bez i i jedne zadnje misli.

Drugo mene žulja – činjenica da sa 4 banke i malim kusurom svakodnevnim radom više poslova od jutra do sutra – kad dođem do ta dva sata koja bi se mogla uglaviti, više nemam ni širinu ni dubinu, čak ni kreativnu gorčinu. Jedino što imam – imam prazninu, a ne znam da li ćete me razumeti kroz tu prazninu trče reči, sudaraju se, pogrešno uklapaju, viču, plaču, mole, kunu, preklinju da ih spojim u neki redosled u kom bi se bez blama pojavile u javnosti, naklonile i rekle – mi smo one reči koje se veselo baruše u glavi one Majske, one reči koje se ne sudaraju sa piranama u našem svetu – rečima poput – račun, kredit, dugovi, kako do polovine meseca, kako do kraja, kako, zašto, kada…

преузимање

E, moj Gabrijele M. tvojih sto godina samoće me i uvukuše u jednu od svojih najvećih želja, da ispričam svoju priču o ljubavi, postojanju, smrti, životu, večitu bajku o strahoti i lepoti. Tvoj pukovnik kome nema ko da piše kao da još uvek čeka neko pismo, oni brodolomnici iz tvoje kolumne kao da i sada plutaju okeanom i čekaju sigurnu obalu, tužne kurve kao da nisu ničije, ljubav je već prestarila, ona iz doba kolere

 

Na trenutak pomislim, nije mi pisano. Na trenutak pomislim da nisam dovoljno uporna, na trenutak pomislim… No, to je samo tren. Ne brini, Gabrijele, nekako hoću jako da verujem da će se desiti jedno malecko čudo, samo toliko da mi izbriše one pirane koje mi jedu i vreme i reči,  jedno čudo koje će me u ta dva sata pustiti da budem Majska – nežna, krhka, ljomljiva, ona koja plače dok piše, i smeje se kad radosni niz zauzmu reči. Ona koja u jednom delu dana upija život u svim njegovim oblicima, a onda u drugom te oblike pretvara reči koje postaju podatne i uživaju da se ređaju i slikaju nešto nalik priči, romanu, nešto nalik mome čedu, onome o čemu sanjam, kad legnem u krevet, i pred san mi se slože prve rečenice, ali ja više nemam snage da ustanem da ih zapišem. Moje čedo koje mi se provlači kroz misli dok putujem na posao i gledam kroz prozor u trsku, barske ptice, dunavske rukavce, drveće, sunce koje obasjava i kiša koja olovno prekriva prostor.

To je moj san. To je moja čežnja. To je bolest kojom me davno drug Markes zarazio, posle njega još neki doliše ulje na vatru mojih strasti i čežnji, to je ono što bi trebalo da se rodi iz moje duše. Nekima je nebo dalo da rode male anđele i da to bude njihov dar svetu,dok je nekima drugima, dato da rečima oplemene ovaj svet, da to bude njihovo čedo.

Jednog jutra moj kreativni test pokazaće dve crte…

Advertisements
 
10 коментара

Објављено од стране на 19. марта 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , ,

10 responses to “Za sve je kriv Gabrijel M.

  1. Negoslava

    19. марта 2013. at 10:31 am

    Imam jednu knjigu koju je napisao neki školski drug Branka Miljkovića – u Niše je svaka pismena osoba koja se bar jedno očešala o njegovu nadlakticu napisala bar jednu knjigu s njegovim imenom u naslovu, dakle, ta knjiga je – BM , nji samim ili pesnik, umesto da kaže, biva kazan.
    Uvek sam se pitala, šta zapravo znači taj naslov i nisam nalazila objašnjenje. Sada, shvatam da su ovo reči koje ogu stajati kao potpis tvog teksta.
    Bravo.

     
    • Marina Majska

      19. марта 2013. at 5:58 pm

      Negoslava,
      sve češće mi se nameće misao da nas i imena nekako obeležavaju. Ti tvojim komentarima neguješ i dižeš. Istinski si me dirnula ovim rečima – da te moj tekst asocirao na tu predivnu misao. Čak bih se i ja složila, jeste nji samim i ja kao GM. Naravno samo po nekoj ideji, ali ne i po imaginaciji… Svako se od nas očeše o nekog u životu… samo je pitanje imamo li sreće da se očešemo o pravu osobu… 🙂 Šta bi bilo da sam kad je onomad u mojoj ulici bila Fahreta Jahić svoju sudbu preplala sa njenom? Šalim se malo, ali slažem se sa tobom – upravo – ako bih malo bliže tražila i tražila onog o koga sam se zaista često u detinjstvu uspela „očešati“ beše to veliki Mika… Možda je i u tome neka sreća moja…

       
  2. ironijexl

    19. марта 2013. at 11:06 am

    Draga moja, lepo si opisala nedoumice i razdore svih nas inficiranih rečima. Uvek sam zavideo toj vrsti autora koji su imali sistematičnost i činovnički red u svom radu. Tu spadaju još Andrić, Man i mnogi drugi. Ali divio sam se onim autorima koji su uprkos nenormalnim uslovima života uspeli da ostave genijalna dela. London, Dostojevski, ili pak Fokner koji je ‘Dok ležah na samrti’ pisao radeći u rudniku, uglavnom na pauzama i pred spavanje uz uljanicu. Na kraju, uvek volim da citiram Necinog zemu i mog pesničkog idola, Branka:
    „Oni koji imaju svet
    Neka misle šta će s njim
    Mi imamo samo reči
    I divno smo se snašli u toj nemaštini“

     
    • Negoslava

      19. марта 2013. at 11:12 am

      Uz izvinjenje zbog progutanih slova, lajkujem i Ironijev komentar.

       
    • Marina Majska

      19. марта 2013. at 9:35 pm

      Da bi se došlo do „činovničkog“ pisanja, mislim da većina pisaca mora da prođe taj put od ugrabljenih trenutaka na kojem reči prosto kao vrela krv šikljaju… pa, ako u tim trenucima nadahnuća uspe da napiše nešto što će ga materijalno obezbediti može da postane i činovnik, ili salonski pisac, ili boem… Kad malo bolje promislim – dobar deo naših pisacasu bili činovnici- salonci-ambasadori – Dučić, Andrić, Velikić, Basara, Vida Ognjenović…
      E, sad, s jedne strane – mi što imamo samo reči i malo toga materijalnog grizemo život i imamo jedan pogled na svet, ovi drugi, imaju svoju vizuru… Ja sam sada u jednom prelomnom trenutku kuvaju mi se opasno neke reči i priče u glavi, ali me žestoko razapinje i realnost, pa sam morala s vama da podelim svoju nedoumicu…
      Iskreno, možda bih volela da mogu da budem luksuzni činovnik… Ne znam… 🙂

       
  3. oblogovan

    19. марта 2013. at 11:42 pm

    Prvo, sjajno si poređala reči koje se tiskaju u tebi… Drugo, ovo čudno (a)socijalno okruženje ne trpi ništa što nije vezano za puko preživljavanje, naprotiv… Ovo je vreme izvrnutih vrednosti. Ali, neka nam ostane i šest minuta umesto šest sati, valja složiti reči… Sviđa mi se ovaj tvoj post… 🙂

     
    • Marina Majska

      20. марта 2013. at 9:38 am

      To je valjda ta skala – kad pritisne dok ne istisne. 🙂 O, složila bih se sa tobom… kao da je svaki iskorak ka boljem jeres… budimo braća po neimaštini, ali ne zato što tako treba već ako je ne mogu neka ni tvoja livada ne bude zelena. S druge strane, ne bih smela sve da stavim u isti koš. Od kad blogujem, malo i neke stvari u tom socijalnom miljeu drugačije sagledavam. Nismo mi počeli da pišemo javno da to baš niko ne primeti. Nije istina da nam reč nečija nije podstrek, kritika razlog za pobošljavanje, ispravljanje, reakcija, makar jedno klik da znam da je neko čitao… Licem u lice većina iz realnog mi kaže da čita, ali ne vidim im trag ovde. Da li je u pitanju zaborav, ili podrazumevanje ili nešto treće, ne znam… 🙂 S druge strane, kad pišem ja sve više mislim na vas koje nikada nisam videla, ali kao da vas znam tisuću godina kroz vaše reči… I, kad kažem da mi nedostajete (u drugom tekstu) mislim i na te trenutke kad ne stignem da vas čitam… 🙂
      Raduje me da ti se sviđa moj post… 🙂 ushiti me svaki put misao da neko nađe deo sebe ili svog sveta u mom, kao što se ja u nečijem predivno ogledam i radujem… (y)

       
      • Dejan

        23. априла 2014. at 1:02 am

        Svaka Vam Čast !

         
  4. tanjatg

    20. марта 2013. at 9:31 am

    Mnogo si bila tužna. Lep i tužan tekst. Da sam pisala slični, ja bih razgovarala sa Tomasom Manom, ili sa Mikom Antićem, ako bi poezija bila u pitanju.

     
    • Marina Majska

      20. марта 2013. at 9:41 am

      Jesam, Tanja, i znam da svako od nas „spletkari“ sa nekim ko ga je magijom u ovaj svet iz koga izlaza lakog nema, uvukao. 🙂 Predivan ti je izbor. Moj poetski bi takođe bio Mika… tu mnogo reči ne treba… 🙂 Ima mnogo pisaca koji su gradili ili i danas začinjavaju naš svet, ali nisu svi „krivci“ što smo se i mi pisanja latili… Recimo, mnogo volim Andrića, ali jedino njegovo što me je na pisanje nagovaralo bio je Ex Ponto… Ostalo sam intimno volela, ali ovo je doticalo moje mladalačke nemire…

       

Da li ste pročitali?

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: