RSS

Voz je odnosio u noć – ili neka se zatre i poslednje opojno seme…

06 апр

– Šta je, žena ti brani da pušiš?Love_Two_lonely_hearts_037455_29

Ćutala je, tišinom ignorišući debelu, masnu spodobu iza svojih leđa.

Ma, daj, šta meni fali? Pre 11 godina su mi presadili srce. Sjajni doktori.  Ma 11 godina me služilo…

– Ne brani mi… 

– Ona moja, ma ništa mi ne kaže. Radi sve po kući. Meni zabranjeno, a i ne mogu. Ali, šta ona meni može i da zabrani. Ma, carica je ona. Sve može sama. Jedino, sitna je sva, pa joj malo teže pada kad treba da pomera stvari, ali uradi i to. A tebi, šta kaže, nema više? Sestro, pogledaj me, šta mi fali? Pa 11 godina me, bre ovo služilo, a nisam se ničeg odricao. Pušim skoro dve kutije, jedem šta mi se hoće, dobro, zabranjeno mi je da radim teške stvari, ali to ionako ona moja odradi. Sad će oni mene opet da okrpe i odoh ja. A ti? Mala kaže – nema više, a?

Ona njegova kod kuće premešta. Iz fioka, ormana, cipelarnika u kofer. Nešto joj se ne da više da premešta stvari po kući dok se njenom čoveku cedi mast niz bradu i kašika mu upada u med, dok ona tegli. Ne da joj se da trči do prodavnice po: „Još jednu kutiju cigara molim!“ za debelog skota, jer napolju je sneg i sija prejako sunce a on ne sme da se napreže. Nešto joj više nije gušt da osluškuje svaki čas da li su napadi kašlja samo znak prehlade, ili treba opet da okreće hitnu:- Molim vas…. da mislim da mu srce otkazuje… Ma znam, već ste ga jednom odvezli… pre 11 godina… Sad pakuje kofere i shvata da i nisu tako teški i da nije nemoguća misija preći prag u suprotnom pravcu.

„Hoćeš da te nema?“, pomisli ona. „Ništa lakše. Čim zatvorim ova vrata, nema te više. Barem ne u mom životu. Nema. Ne deli onaj odgore poklone budalama. Ili, barem, ne deli ih dva puta. Zbogom mi ostaj…“

– Ma, šta ona zna? Juče mi dali novo. Pa, dobro, skoro novo. Tek izvađeno. Ma, daj mala, šta se praviš fina. Takve kao ti samo znaju da brane. Ostavi, sestro, čoveka na miru. Roba bez greške. Zakrpa za grešnike.

Ušla je u voz. Oni idu sporo, u ritmu, idu daleko, klapklap-klap-klapklap-klap-klapklap-klap…. Znala je da još jednom isti teret ne može da ponese. Od silnih obećanja, njenih preklinjanja, njegovih izvrtanja istine, njenih pokušaja da sebe uveri da je svako krojač svoje sudbine, da niko nema pravo da nas ubeđuje u bilo šta, da sve što radimo radimo sebi i da – šta nju briga ako i umre. To je njegov izbor. Jednom se živi. E, tu joj je pukao film.

– Pa majkoviću, o tome se i radi. Jednom se živi. I ja samo jednom imam priliku da živim sa tobom. Da te ne poznajem, da mi nikada u život ušao nisi, bilo bi me možda i baš briga da li ćeš i kako da skončaš. Ali, jednom sam s tobom došla do ivice, i bila me je briga. Jednom kad si se vratio sa ivice nisi mi rekao – sad idi – šta te briga za mene. Tegliću sam sve te teške stvari, jer jednom se živi, idi proživi to sa nekim ko te zaslužuje takvu. A ja ću po svom, jer ja sam svoj krojač. I, dosta je -11 godina sam te molila, 11 godina verovala da ako sve teško ponesem na svojim plećima i rukama, ako sve teško zadržim za sebe da ćeš ti moći toliko da me voliš da samo poživiš za nas. Jer jednom se živi…

– Hej, sestro, a gde je ona moja?, povika debela senka. – Da ne misli da ću ja da teglim ovu torbu do kola? Doca reče, ništa teško!, nakezi se medicinskoj sestri ispred ulaza u bolnicu, paleći cigaretu i čekajući onu koja se u pravilnom ritmu udaljavala od njega.

– Ne znam. Neko je ostavio jutros ovu kovertu za vas. Čini mi se da je unutra nekakav ključ, reče mu sestra žureći kući nakon smene.

– Dobio si, i izgubio. Zapali i pali… Jednom se živi, pisalo je.  – Odlazim, jednom da živim...

Kučka, pomisli senka i zakašlja se. Učini mu se da će povratiti od nedostatka vazduha, ali pomisli – to je samo nervoza i bes.

 

 

Advertisements
 
13 коментара

Објављено од стране на 6. априла 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , ,

13 responses to “Voz je odnosio u noć – ili neka se zatre i poslednje opojno seme…

  1. Wojciech

    6. априла 2013. at 9:24 pm

    E Majska… Sad ja idem da zapalim… 😉
    Ovim postom si potvrdila moj prethodni komentar.
    Pozdrav! 🙂

     
  2. oblogovan

    6. априла 2013. at 9:40 pm

    Odlična priča…

     
  3. Negoslava

    6. априла 2013. at 9:53 pm

    Da. Jasno i precizno. Sjajno istinito, za neke situacije, ne samo konkretnu.
    Nadam se da će nekome otvoriti oči.
    Ili još nekoj, svejedno.

     
    • Marina Majska

      7. априла 2013. at 6:37 am

      Da. Bila sam potresena – s jedne strane se borimo da neko dete preživi, s druge, jedan takav samo tako uništava najdragocenije…

       
  4. Marina Majska

    7. априла 2013. at 6:43 am

    Čovek iz priče je istinit i njegovo bahato ponašanje jeste. Ženu je zaista predstavio tako – kao nekog ko sve može jer, eto on ne može… Njen odlazak je nešto što bih ja uradila. Meni je duvan odneo dve osobe – u dve različite bolesti. I dao signal jednom…
    Znam kako je biti navučen na cigarete i kakav osećaj trenutne divote daju… ali, opet bih sve to spalila…

     
  5. Dragana

    7. априла 2013. at 8:31 am

    Ljudske nesavršenosti!

     
  6. OljaKa

    8. априла 2013. at 7:21 pm

    Story of my life:(

     
    • Marina Majska

      8. априла 2013. at 7:39 pm

      Sticajem čudnih okolnosti ovog čoveka sam zaista susrela u bolnici – otkazivalo mu je već presađeno srce i bio je zbilja tako arogantan…Ja sam negde zamislila da nekog takvog napušta žena jer ne zaslužuje niko takav stav… A, moj stav u vezi sa cigaretama i srcem je specifičan – da mogu sve bih ih spalila – jer odneše mi neke drage ljude – direktno i napadoše nekog dragog… skoro…

       
      • OljaKa

        10. априла 2013. at 1:44 pm

        Volela bih da mogu da ukratko napišem komentar na ovu temu, al mi se ne da. Ja naime, smatram da je ljudima, koji su došli u ovakvu situaciju, razlog je nebitan, život poklonjem ponovo, a često, ti isti ljudi sami „pljuju“ po tom istom poklonu živeći, između ostalog, na jedan od načina, koji ste vi opisali u tekstu i umesto da iskoriste poklonjeno, kao vetar u leđa, ka nekom novom boljitku, oni samodestrukcijom i destrukcijom drugih, negiraju život dok bi mnogi dali sve, da su na njihovom mestu. Možda sam prestroga, ali nikako ne volim one koji bacaju koplje u trnje, a onda odustaju da odu po isto, jer će se ubosti.

         
  7. tanjatg

    16. априла 2013. at 11:22 am

    Takvo sebičnjaštvo nije retkost. Međutim, nameće mi se jedno: tek kad je ustala da napokon ode, shvatila je da je mogla i ranije, da se zapravo ništa strašno ne bi desilo.

     
    • Marina Majska

      16. априла 2013. at 3:33 pm

      Da ne bi stao svet i ne bi se srušila kuća, niti bi se poremetio poredak planeta iznad njene glave. Da, Tanja, potpuno si u pravu. Često nas za neku osobu vezuje navika, ili strah… ili lažno ubeđenje da će se baš navedene stvari desiti ako odemo. A jedino što se desi jeste u stvari sam odlazak.

       
      • tanjatg

        16. априла 2013. at 4:21 pm

        To je kao kad si navikao da ćutiš svima i uvek, pa kad jednom zineš i s pravom se pobuniš, opppssss. pa nije bilo tako strašno! Teško je samo prv i put prelomiti, kad vidimo da od novog načina ponašanja nećemo izginuti. Drago mi je da se razumemo.

         

Da li ste pročitali?

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: