RSS

Sasvim običan dan

30 апр

Upeklo. Rano za to doba godine. Gospođica Dž. je po običaju popodne provodila na tremu pred starom, stockvault-brightness116234oronulom kućom. Svet se jedno vreme čudio njenoj odluci da živi daleko od centra varoši, u trošnoj kućici, ali vremenom su se navikli. Gospođica Dž. je živela sa mladim gospodinom F. I ta odluka je bila najblaže rečeno neobična, kao i činjenica da Dž. i F. ni posle toliko godina zajedničkog života nisu imali dece, ali kao i sve što čudi, vremenom je i ovo postalo nezanimljivo.

Stara gospođa Dž. živela je u centru. Sa gospodinom Dž. Oni su imali dete – gorepomenutu, oni su imali lepu i veliku kuću, novo posuđe, nova kola, novo nešto svaki dan. Samo su njih dvoje bivali sve stariji. Palanka, k’o palanka, čudila se u početku zašto je podela dobara bila upravo ovakva, ali, vremenom, palanka, k’o palanka, prestala se interesovati. Gospođa Dž. je svaki dan birala najlepše komade novog ne pitajući mnogo za cenu, a uporedo sa njom i gospodin Dž. je bio opremljen najnovijim alatkama koje je teškom mukom nabavljao i slagao u kućicu sagrađenu samo za to. Za alatke i poneku stariju stvar, koja više nije mogla da stane u veliku kuću, ili  koju je zamenila neka novija stvar.

Oni su dobri i fini ljudi. Uvek zauzeti – novim – koje će jednog dana, kad dođe vreme, ostaviti gospođici. I palanka k’o palanka, poče da uviđa njihovu žrtvu i da razume zašto je gospođica Dž. na periferiji. „Sve će to jednog dana biti njeno“, šaputali su. „Mladi bi odmah i sada sve, a ne shvataju da će im jednog dana to sve upravo i pripasti. Skoro novo“, došaptavali su se, puni razumevanja.

***

„Ljubavi, stigao sam“, reče mladi gospodin F. i poljubi u kosu gospodjicu.

Ona ga pogleda svojim velikim zelenim očima i pokloni najlepši osmeh. „Kako ti je prošao dan, najdraži?“

„Razvozio sam novotarije u gospodskom kvartu. Početkom meseca uvek ima više posla kad im pristigne apanaža, a oni se razmile u potrazi za najkorisnijom novotarijom.“

Gospođica klimnu odsutno glavom. „Znači, još jedan sasvim običan dan…“

Advertisements
 
11 коментара

Објављено од стране на 30. априла 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , ,

11 responses to “Sasvim običan dan

  1. oblogovan

    30. априла 2013. at 5:55 pm

    Hah, baš tako… Sasvim običan dan u običnim, ili uobičajenim odnosima između generacija… Pogođen opis.

     
    • Marina Majska

      30. априла 2013. at 5:58 pm

      🙂 Да. Све ће то једном бити наше… Драго ми је да је јасна паралела… 🙂

       
  2. Negoslava

    30. априла 2013. at 9:06 pm

    Znam čoveka koji je izdržavanje svoje dece prepustio roditeljima svoje bivše žene, a kada mu je mladja ćerka nedavno zatražila kompjuter, podviknuo je , kako si ti sebična, danas svaka šuša ima kompjuter, a ja ga nemam i prvo sebi moram da ga kupim.
    I tako, sve će to jednog dana biti njeno.
    Tuga.

     
    • Marina Majska

      30. априла 2013. at 9:26 pm

      Да. Једна од теза коју једноставно не могу да разумем. Знам да има себичне деце, али има и родитеља који једноставно не могу да се ставе у „ципеле“ своје деце, тј. мислим да су наши родитељи били та последња генерација која је још могла да створи и која је имала од кога шта да наследи… Постоји јаз и у овој области живота… Једноставно не разумемо се… они се боје да неће више успети да имају, а деца (колико год година имала…) се боје да никад неће ни створити… И тако, у круг.

       
  3. Plava Baklava

    1. маја 2013. at 5:15 am

    Teška tema. Í onda jednog dana postane prekasno. I ostane samo gorak ukus umesto radosti koju su zajedno mogli u prethodnim godinama da proživljavaju. Za to je potrebno d ajedni uživaju u radosti davanja, a drugi da sačuvaju mrvu pokore i sposobnosti da osete „hvala“ .

    Čovek lako sklizne u to da se bilo koja vrsta nečijeg davanja podrazumeva. Ima li tome leka? Gde je greška?

     
    • Marina Majska

      1. маја 2013. at 6:21 pm

      Da. Većinom se odnosi zasnivaju na podrazumevanju. Davanja. I očekivanja. I skrivanja iza one gorke rečenice – sve će to jednog dana biti tvoje… vaše. Najtužnije je da onaj ko gomila da bi jednog dana nekom ostavio ne uživa jer čuva za nekog… a onaj kome se čuva ne uživa jer to što će jednog dana dobiti biće prošlost i za njega tada nebitno. Uživanje u trenutku, bez ikakvih očekivanja – to je negde poenta…

       
  4. Oloriel

    1. маја 2013. at 1:11 pm

    Nikada mi nije bila jasna ta opsednutost novim materijalnim stvarima, kada znam da od svih novotarija po izlozima neizmerno vishe vredi ovaj jedan poljubac na kraju.

     
  5. tanjatg

    1. маја 2013. at 7:36 pm

    Mene nisu toliko zaokupili odnosi aktera priče koliko jedno začuđujuće otkriće na kraju: naime, zamišljala sam gospođicu i F-a kao ljubavni par koji je iz skromnosti prešao da živi u „staru oronulu kuću“. Zamislila sam ih kao obrazovane francuske gospodičiće koji su, zaneseni svojim romantizmom, ostavili svet. Eto kako svako ima svoj doživljaj teksta. Marina, da ja ipak nisam omašila temu?

     
  6. Marina Majska

    1. маја 2013. at 8:09 pm

    Taman sam napisala odgovor kad mi se izbrisa sve. Što je dobro jer je odgovor bio dugačak i više nalik prepričavanju. Nisi omašila temu. Upravo iz tog razloga nisam nikad maštala da predajem književnost – jer mi je tužno pitanje – šta je pisac hteo da kaže? Moje poimanje književnosti se svodi na pitanje – kako je čitalac štivo iščitao? Šta on misli o napisanom?
    Inače – ja sam njihovu kuću zamišljala kao one američke kuće sa verandom i klupom na njoj, stolom i limunadom… 🙂 I, njih dvoje kao presek jednog vremena obrazovane, mlade, skromne, jednostavne – distancirane od starog i palanačkog… 🙂 A sviđa mi se i tvoj pogled na priču… 🙂 i mnogo mi znači 🙂

     
  7. mojra

    2. маја 2013. at 6:01 pm

    Mogla sam komotno ja ovo da napišem i to kao tužnu priču iz mog života. Naravno, nešto slično – neku od mogućih varijacija ovakve priče.
    Sve je to jako tužno. Roditelji koji uživaju u stvarima umesto u unucima i sreći svojih potomaka. Ne verujem da ću ikada pronaći razumevanje za to.

     
    • Marina Majska

      2. маја 2013. at 8:02 pm

      Znam. Jedini lek je da se distanciramo od svojih očekivanja. Kažu – bake i dede nisu dužni da čuvaju svoje unuke, nisu dužni da pomažu svoju decu nakon 18-te godine… Nisu, zaista. Ne razumem ni ja kako neko može da uživa u višku dobara, dok njegovi najdraži imaju manjak istog… Ali, da ne bismo proveli život u večitoj patnji i osuđivanju, treba se distancirati i jedina očekivanja imati od nas samih. Manje boli, a i svako dobro koje dobijemo biće čista radost, poklon. Probajte…

       

Da li ste pročitali?

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: