RSS

Slučajna maturska čestitka jednoj generaciji ’69. u gradu B.

26 јун

Potpuno nenadano sustigla me sećanja. Tražila sam Private investigations Dire Straits  radi sasvim drugog posta, neobojenog ličnom emocijom, barem ne u ovoj meri u kojoj su me iste stigle nakon samo nekoliko taktova Knopflerove gitare. Odjednom sam u jednom autubusu, na putu za more, već dovoljno blizu odredišta, a suviše daleko od sna, Maja i ja zviždimo, ne mogu više ni da se setim koju melodiju od Strejtsa, u nedogled vrtimo iste zvuke… Vozač koji više nema živaca da nas sluša preti da će da nas izbaci (znamo da neće, ali ipak su to neka druga vremena bila, te prestadosmo). U tom istom busu još neka draga lica – u tom autubusu bih se, sada tako rado nalazila, opet u istim godinama, sa istim ljudima, u istoj bezazlenoj priči. Retko iskustvo koje bih u tančine želela da ponovim.

Retko viđam ljude iz prve mladosti. Nekako nam se putevi razišli, različite smo staze gazili, sa različitih izvora pili, a nekako ne umem da odglumim radost i ne volim da mutim po nečemu što više nije moje ili – čiji ja deo više nisam. Izbegavam. Bila sam nedavno na 25 godina od svoje mature. Želela sam da vidim neka draga lica. I, videla sam ih. Većinu prepoznala. Većina je i mene prepoznala. I bila sam srećna. Ne previše uzbuđena, već jednostavno srećna. Nas su razdvojile godine, poslovi, nove ljubavi, stara prijateljstva, neki kaprici iz prve mladosti, ali sve je to, sa ove distance, tako bezazleno, obično i baš onako kako i treba da bude – po svim pravilima službe. Završiš školu, upišeš fakultet, neke ljude viđaš u prolazu, sa nečijim detetom i tvoje ide u školicu, nečiji muž radi sa tvojim, mame nam se još viđaju u starom kraju, polako starimo, ali bliski jedni drugima još uvek, upućeni u sve priče, tračeve, razvode, skandale, trenutke sreće, napredovanja, jer sve ide onim tokom koji je negde u knjigama zapisan.

I, umesto da vam pričam o jednoj knjizi, zbog koje sam i tražila ovu pesmu Strejtsa,  ja vam pričam o nenamernom virkanju u nešto što nije imalo  redosled kakav Bog zapoveda, u jedan susret kome nisam ni pre 25 godina prisustvovala niti ću za koji dan biti prisutna na istom. Jer, to nije moj susret. I nije moja priča. A opet sam, sasvim slučajno okrznula istu. Zamišljam, u jednom gradu, nekih 400 kilometara daleko od Novog Sada, sastaće se jedna generacija nalik mojoj. Pre četvrt veka i oni su sanjali zajednički san – upisati fakultet, oženiti se, udati, viđati drugare iz gimnazije na klupi u parku dok im klinci trčkaraju okolo, na roditeljskim sastancima, na nekim zajedničkim sedeljkama… Neko bi postao lekar pa bi se kod njega lečili, dok bi opet neko bio direktor neke dobre firme pa bi ga, onako, kao slučajno sreli i  isto tako slučajno spomenuli da ako mu treba neko za taj i taj posao – može da računa… Tako su valjda i oni razmišljali. Napravili prvi korak u taj tako predvidljivi svet i posle tog koraka  više ništa nije bilo isto. Neki drugačiji vetrovi su zaduvali nad njihovom mladošću, i razduvali ih u najčudnijim pravcima. Nisu ih delile ulice, niti susedna mesta – njihove deobe su postale mnogo dublje – prvo ih je sustigla neverica, na brzinu spakovani koferi, pa ih onda  neke stanice i neki gradovi ih dočekali. I dok su shvatili gde su i šta im se dogodilo, već su bili prilično daleko od maturalne večeri. Od velikih i lepih planova. Daleko od onih sa kojima su sanjali. Samo su neki uspeli da ostanu na istom mestu, ali ni njihovi snovi nisu više bili isti, jer niti je mesto, niti vreme, niti ljudi nisu bili ti, koji su im na početku priče bili pisani.

To je sasvim druga priča od moje. U mojoj onaj ko je otišao i hteo je da ide. Mi koji smo ostali – tu smo jer je tako i zamišljeno bilo. Nisu mi otrgli drugaricu iz klupe. Redovno je viđam i neizmerno sam srećna zbog toga. Nisu mi sakrili ni one drage iz klupa ispred i iza mene. Moji profesori su tu, vidim ih – neke na poslu, neke u prolazu, ali su tu.

U ovoj drugoj priči, ništa nije tako. U ovoj drugoj priči jedna generacija, nalik mojoj, polako pakuje kofere i vraća se na mesto na kom je pre 25 godina sanjala snove slične ovim našim. Vraća se, a ne zna šta će zateći. Jedno su reči napisane u pozivnicama, poruke preko interneta, sms poruke… Tu još uvek može da se zamišlja da se nije mnogo toga promenilo, ali u stvarnosti, svi su svesni da kada stignu u B. ništa više neće biti isto.

A opet će toliko toga biti kao nekada. Biće jun, mirisaće lipe, škola će biti na istom mestu, učionica takođe. Neko će otvoriti dnevnik i početi da proziva… Srca će tući, u licima onih koji budu došli tražiće bivše dečake i devojčice, na mestima onih koji ne budu stigli pokušaće da zamisle nekadašnje drugare. I na trenutak će se sve biti kao nekada. Na trenutak će imati onih veselih 18, na trenutak će biti kao da se ništa promenilo nije dok prvi od njih ne počne da odgovara na pitanje – A šta bi nam ti mogao reći o sebi… 

I, to će u trenu zaličiti na raspakivanje onih istih kofera – lagano otvaranje bravice – škljocanje, odlaganje početka – i onda korak po korak, unazad, koliko toga mogu da izvadim odjednom a da ne bude previše? Gde sam bio svih ovih godina? Šta sam sve radio? Šta sve sa vama nisam podelio? Na kojim se to klupama nikada više nismo susreli? Kako nam se deca nikada nisu upisala u istu školu? Koga smo i koliko voleli? Koga smo želeli da volimo, ali nismo uspeli? Da li smo uspeli?

O, da. Uspeli su – a dokaz je upravo ovo raspakivanje, pokazivanje, ove suze koje se lagano skupljaju, ovi osmesi koje su 25 godina nosili u uglovima usana da bi ih sada razvukli kao najlepše zastave. Uspeli su jer su pobedili onaj davni vetar, ukrotili daljine, prilagodili sebe nekom drugom svetu i pripitomili taj isti svet svojom beskrajnom dobrotom koju su poneli jednim delom i iz te učionice, koju su negovali četiri godine u tim klupama, koju su nosili ispod srca ma gde su bili.

Ovu pesmu danas poklanjam njima. Nije bila suđena ovog časa za onu drugu priču. Ova pesma i otkucaji srca na gitari ubaciše me na trenutak u neku tuđu priču. Neko mi je dao da na trenutak zavirim u tu učionicu, u kofere sećanja, u lica toliko nalik onima sa moje mature… ali, zatvorih vrata. Tiho. Nije mi tu mesto. Ne, u toj tački će se u tom trenutku sakupiti toliko sećanja i reči i slika da vrata moraju biti zatvorena. Da nešto ne promakne, ne pobegne. Da neko ne naruši tananost osmeha i glasno kucanje srca.

Neka vam je srećna godišnjica mature, vršnjaci, bivše devojčice i dečaci. 

file0001203223181

Advertisements
 
8 коментара

Објављено од стране на 26. јуна 2013. in Intimni imaginarijum

 

8 responses to “Slučajna maturska čestitka jednoj generaciji ’69. u gradu B.

  1. Negoslava

    26. јуна 2013. at 3:23 pm

    Jako.Ubitačno.
    I koja suza na kraju…

     
    • Marina Majska

      26. јуна 2013. at 3:32 pm

      Jeste. Samo sam pokušala da se u trenu nađem u toj učionici među ljudima koje je okolnost a ne želja razvejala… i koji nose u sebi toliko neispričanih priča i nedosanjanih zajedničkih snova. Prevelika količina emocija na jednom mestu…

       
  2. cy3a

    27. јуна 2013. at 8:37 am

    Само они који су некада давно паковали те кофере знају колика је то количина емоција, од којих је можда најјачи страх… Моји кофери јесу спаковани… А одлазак у ту учионицу ме чека неке од наредних година… Претходни пропустих, из много разлога 😦
    Хвала ти што уместо мене завирила си у ту учионицу… Ја још увек немам снаге (или храбрости)…

     
    • Marina Majska

      27. јуна 2013. at 8:56 am

      Hvala tebi što si se prepoznala u toj učionici, jer ja sam je samo u mislima dotakla, a moje drago biće kreće u tom pravcu za manje od dva dana. Samo mogu da slutim… a za koji dan ću i čuti koliko sam zaista uspela da vidim…

       
      • cy3a

        27. јуна 2013. at 10:43 am

        Леп провод, и пуно лепих емоција ти желим 🙂

         
      • Marina Majska

        27. јуна 2013. at 12:19 pm

        Samo, Suzo, nije to moja matura… već nekog meni dragog ko je davno spakovao kofere…

         
  3. cy3a

    27. јуна 2013. at 2:11 pm

    Извињавам се, погрешно сам схватила… Тој особи желим пуно лепих емоција, које ће и теби пренети 🙂

     
  4. Станимир Трифуновић

    2. јула 2013. at 6:56 pm

    Тихо, топло, лепо…
    Поздрав.

     

Da li ste pročitali?

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: