RSS

Ždrepci moji sa cvetom na čelu

25 авг

Voleš jednom u životu…

Jovan nikad nije čuo priču o Vasi Ladačkom, ali sumnjali su njegovi najbliži da je u nekom prolazu baš on Đoletu šapnuo taj stih. Voleo je jednom u životu. Volela ga je više od života. Da nije tako, mislio je on često, možda mi ne bi rađala ovoliku decu, možda se ne bi razbolela, možda ne bi…

A bio sam mlad i bio sam lep. A bila je i ona. Možda premlada. Možda sam je i doveo u svoju kuću prerano. Milion možda ozdvanjalo je u glavi Jovana S. Imao je 86 godina, imao je pola veka viš nego ona kad je otišla, a njega su i dalje pohodila pitanja.

1 konBio sam pust. Bio sam poput divljeg konja, raždžilitan, besan, mladi gazda. Bila je lepa, skromna, mlada, premlada i valjda meni pisana. Ne znam više. Bi li joj sa drugim bilo bolje? To znam da ne bi. Bi li je na ovoj zemlji bilo duže? Da je nisam kao kap vode na dlanu čuvao, možda bi duže pod zvezdama hodala. Ovako, uzavreo, lud od ljubavi i mekan poput pamuka kad me pogleda, vrelih dlanova pregrejah tu kap. Te ispari. I nisam razumeo kada je legla u krevet i kad se dugo opraštala od ovog sveta da treba malo da popustim kajase. Da je pustim da diše, da prigrlim decu, da njih grejem. Da srce za njih šire otvorim. Gledala je u zid, oni su, ždrebad moja, gledala u nju, pa u mene, a ja sam samo pritezao nju, da ne beži, da mi ne izmiče na oči, da se ne topi preda mnom.

Ono najmanje mi se o nogu obisne, ko da je tamo odjednom izraslo, a ja ga otresem. Čujem gde šapuću – pogledaj ga, kako divlja i dalje, a ja nisam imao ni toliko snage da im kažem da ako se ne razdvojim od tog majušnog mi i najdražeg, pući će mi srce, nadvoje, natroje. Moja su čeljad bila ona, sva njena ljubav i sve ono što sam na dlanu čuvajući istopio, ispario, u njih je prešlo. Njen poslednji dah u njihov se prvi tog trena udisaj uvukao. Pet puta podeljena ona i šesti deo na mom dlanu. Kad bih gledao njih, ja sam samo video sliku na kojoj neko nedostaje. I nisam mogao da gledam dugo. Upregnem kola pa u atar. Pa me nema.

A jesam je voleo, lažem, nisam je voleo, nego je i sada volim, kad sve je davno prošlo i kad sve je već dugo iza nas. Pola veka nje nema. Moji su ždrepci postali vrani dobri konji, ponekad divlji i pusti, ali nisam ih naučio da divlje vole. Ne znam ni da li sam ih naučio šta je ljubav, jer posle nje ja to nisam umeo više da pokažem. Odnela je vatru, ostao je samo žar da tinjam posle nje. Ponekad mislim da ta moja deca više tinjaju kroz život nego što u strasti gore. Ne znam. Možda je to dobro. Ni jedna nije isparila pored njih. Možda je takva ljubav ona koja i treba kad dvoje ljudi se zauvek vežu jedno za drugo. Ne bih to potpisao, samo razmišljam, gledajući njih, jer ja bih opet istim putem da me ko pita il’  ponudi.

file000230204876 (1)

I, da budem iskren, kad god bih čuo za neki bećarluk, da mi je neko od njih pomalo iskočio iz žara i zapalio vatricu sa strane, bilo mi milo. Ali sam ćutao. Kako svetu da priznam da se za njihovu vatru molim bogu kad ne čuje niko. Ja sam zbog prejake vatre u sebi u veru otišao i vernikom se većim od samog sebe napravio. Da ne pijem, da bricu ne potežem, da ne kartam, da ne rastočim kao što su to dede i oni pre njih umeli. Nas su, u familiji uvek dobre žene spašavale da ne proćerdamo sve. Ja sam verom divlji oganj gasio. A Bogu se  posle molio da mi vranci ponekad protrče kroz neki predeo ljudskom rukom nedirnut, da dožive radost koju samo konji koji kroćeni nisu mogu da osete, da ih jednom ukrote neke dobre tople ruke ženske barem nalik rukama moje ždrebice pa da se opet počnu rađati deca sa cvetom na čelu, sa vatrom u srcu, sa onom sremačkom naravi, pomešanom sa nekom iz drugih izvora.

I čuo me Bog. I dao koliko sam zaslužio. Ni mene više nema da hodam pod ovim zvezdama, sada u večnosti sa svojom zvezdom hodim i ne brojim više dane jer naša je večnost. Ponekad bacimo zajedno pogled na ove naše i njihovu ždrebad i nije sve tako loše ni ispalo. Dobar je Bog. I, vidim da u nekim novih ždrepcima moje vatre gore. I bude mi žao na tren, i bude mi drago na tren. Znam da boli taj plamen kad krene da tera krv da vri, to kad krene kroz glavu da nešto mora odmah i sada. Znam da peče u duši, ali šapnem, odavde iz večnosti, ne boj se ždrebe moje… i ta bol će proći, ali ćeš barem  znati jednom da si živelo, sa cvetom na čelu i njenom dobrotom zauvek u sve koji se u našoj lozi rode usađenom.

I samo zatvorim oči.

crvene ruže

 

Advertisements
 
19 коментара

Објављено од стране на 25. августа 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , , ,

19 responses to “Ždrepci moji sa cvetom na čelu

  1. Wojciech

    25. августа 2013. at 5:44 pm

    Marina…
    zamolio bih te da malo češće pišeš jer stvarno nedostaješ.
    Tekst je prelep, a završnica je cvet na čelu…
    Pozdrav! 🙂

     
    • Marina Majska

      25. августа 2013. at 5:49 pm

      Hvala ti, mnogo mi znači ovo… Pišem paralelno nadam se, svoju prvu knjigu, pa mi se misli tope… ali volim ovaj svet, ovu pozornicu na kojoj kao glumci na sceni, ne vidimo publiku, i ne znamo da li je sala prazna… i svaki komentar ili sviđanje miluje… Hvala ti…

       
      • Marina Majska

        26. августа 2013. at 1:23 pm

        Bane… mislim da je to negde uzajamno. Valjda se zato nekako i privučemo jer tražimo nešto u nekoj vrsti literature, ako smem svoje pisanije za sada tako da nazovem. I ti imaš opus priča koje me potpuno razbiju, one koje me nateraju da se duboko zamislim i onih koje svojom predivnom igrom na nivou leksike dovode do radosti u mojoj duši. Tako da, šta da ti kažem, mislim da ćemo se još na suze i smeh terati i radujem se tome, ma koliko nekad bude i bolno. Hvala ti…

         
  2. Negoslava

    25. августа 2013. at 5:49 pm

    Uuuuuuuuuuuuuuhhhhh… ko da si ga iz duše iščupala, tako jak i snažan i do bola bolan post.

     
    • Marina Majska

      25. августа 2013. at 5:52 pm

      Jeste. I duga je to priča. I još uvek ne smem i nisam spremna da je sa svetom delim, ili ja bih možda i smela, ali ova priča ima mnogo onih za koje je bolna. Ali, je opet lepa. To je malo druga strana Izmaštane stvarnosti za ratnika paorskog srca…

       
      • Negoslava

        25. августа 2013. at 6:07 pm

        Neću da navijam – samo čekam da dodje čas kada ćeš je podeliti sa nama.

         
      • Marina Majska

        25. августа 2013. at 6:16 pm

        Moram led da probijem nečim što je samo moja priča… a onda sledi…

         
  3. OljaKa

    25. августа 2013. at 6:40 pm

    Sjajno. Pucaju emocije iz duše i glavnog junaka i pisca.

     
  4. Plava Baklava

    26. августа 2013. at 5:32 am

    Teško je pričati priče u kojima drugi mogu da se prepoznaju. Hvala ti na deljenju komadića ove, divnog komadića punog ljubavi. I samo nek rastu ždrepci naši i, kako god bilo, ali neka je poredu (tako ej nekad govorila moja baka).

     
    • Marina Majska

      26. августа 2013. at 7:20 am

      Da. Suviše je lično, i postoji mogućnost da iz straha da kažem praviše napišem premalo i svu lepotu i tugu ove priče izgubim i uništim. Korak po korak do središta. Hvala ti… mnogo

       
      • ironijexl

        26. августа 2013. at 1:16 pm

        Da, što se mene tiče – toliko sam je lično doživeo da sam osetio kako me nešto kida u grudima i jedva sam kroz suze uspeo da otkucam i ovoliko…
        Ti si retka osoba koja može ovoliko da me pomeri dušom u rečima…

         
  5. cy3a

    26. августа 2013. at 9:37 am

    Тужна прича… Па ипак лепа… И истинита… И болом дотакла моје срце, па једва задржах сузе… Јер и ми ждребићи знамо да волимо…

     
    • Marina Majska

      26. августа 2013. at 11:11 am

      Draga Suzo, ova poslednja rečenica me je oborila i dotakla srce toliko duboko da ne možeš verovati. Da, i mi ždrebići umemo… a u toj priči mi smo ta druga linija… našeg vranca…

       
  6. tanjatg

    26. августа 2013. at 2:51 pm

    Sjajno, Marina, titravo, životno, takvo da samo treba da zatvorim oči!!! Tako ti pišeš. To je tvoja poetika. Nego, kad će knjiga?

     
    • Marina Majska

      26. августа 2013. at 6:00 pm

      Knjiga ide svojim tempom. Što kaže Zvonko Bogdan, život teče u laganom ritmu… tako i ja. 🙂 Hvala ti ja ovom divnom komentaru, prosto i ja drugačije sagledam čitajući komentare vlastite reči 🙂

       
  7. poznanik

    27. августа 2013. at 12:39 pm

    Duboko verujem, da svako, makar u jednom trenutku oseti u sebi Vasu Ladackog.
    Odlicna prica, meni veoma bliska.

     
    • Marina Majska

      27. августа 2013. at 8:56 pm

      Potpuno se slažem sa vama.
      Drago mi je da ste pročitali i da vam se dopala priča.

       
  8. minagligoric

    4. септембра 2013. at 11:19 am

    Prelepo…

     

Da li ste pročitali?

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

brlogingblog

Život mi je samo mrlja ali ljubičanstvena, a u životu kao i na blogu stotine različitih stvari nabacane kao u brlogu.

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: