O jednom dudu i nekim dušama – za godišnjicu mom ujaku…

Znala sam, kako da nisam. Sat sam po njemu mogla navijati, i dane prema njemu brojati. Subotom, koji minut posle devet ulazio bi u London, sedao za onaj sto, tamo dole preko puta muzike, naručio s vrata prvi čokanj dudovače i sve je tako počinjalo. Jedina njegova veza sa svetom, van ove naše palanke, beše naziv ove birtije. Da je kod kuće imao kome da kaže, verovatno bi svake subote, pred polazak, s vrata doviknuo:“Odoh u London. Ne čekajte me, kad se vratim, vratio sam se…“ Ali nije imao kome da vikne.

Kad dođe subota veče, i kada se počne približavati sat njegovog dolaska, prosto bi me neka nervoza obuzimala. Da sam mogla da ne gledam tih večeri, platila bih, samo da ga ne gledam. Ali, gledala sam ga. Svaki put, iznova. Uvek isti, lep, plave kose, devojke su govorile da je isti Mek Kvin. I bio je. Lep. Ulazio je u London, sigurnim korakom, u grombi kaputu, na dugmadima amblem lokomotive, znak da radi na željeznici, odlazio za svoj sto, skidao kaput, ali ga ostavljajući na ramenima, kao zagrljaj. Vazda je sedeo sam. I ćutao. I pio. Dudovaču. Jednu za drugom. I tako do ponoći. Tada bi samo mahnuo rukom i tamburaši su prilazili njegovom stolu. I, onda je počinjalo ono zbog čega bih volela da na trenutak ne vidim, i da ne čujem. Muzika je, tek reda radi, da razvuče trenutak, štimala žice, pročišćavala grlo i krenula bi pesma. Ali, ne bilo koja. Jedna, jedina, koju su ovi svirali do iznemoglosti.

Kicsiny falum ott születtem én
Nincs ott lámpa nincs ott gyertyafény
házunk előtt vén eperfa áll
engem anyám mindig haza vár
megírom majd jóanyám neked
ne várj haza többé, nem megyek
amikor a kisfalumban nyugovóra térnek
anyám mondj el értem egy imát
Rendese ember én már nem leszek
minden éjjel zülleni megyek
várnak rám a züllött cimborák
a festett nők, a pezsgős vacsorák,
hogy mi lesz a vége nem tudom
meghalok egy züllött hajnalon
amikor a kisfalumban nyugovóra térnek
anyám mondj el értem egy imát

Jó anyám ki ott vagy és látod
a fiadat ki elment , jó volt várnod

te hitted amit hinni akartál
csak csendre és magányra vágytál
de hidd el az életet élvezni kell
mig meg nem halunk használjuk el
elmegyek aztán megírom neked
hogy tudd hogy mennyire szeretlek

rendes ember én már nem leszek
minden éjjel zülleni megyek
várnak rám a züllött cimborák
a festett nők a pezsgős vacsorák
hogy mi lesz a vége nem tudom
meghalok egy zülott hajnalon
amikor a kisfalumban nyugovóra térnek
anyám mondj el értem egy imát

Kad bi pesma krenula, i rakija je brže klizila niz grlo, i glava mu je bila sve bliže stolu, i samo na tren dok bih ga služila, uspevala sam da vidim neme suze kako se kotrljaju niz njegovo lepo lice. On nije pevao, nije ni glasa puštao, samo je kidao srce u grudima, tako snažno, da se taj zvuk kao talas širio birtijom. I svi su tada ćutali. I u svakom se oku sakupljala suza, bez ozbira da li su razumeli reči, ili su samo po zvuku i boji mogli da naslute o čemu govori.

A, šta da vam ja sada posle svega kažem? Sa ovog mesta, svaka priča deluje jednostavno i setno. Ovde više ne moraju da mi je pevaju, jer svi  se polako skupljamo tu, i ja više nisam onaj stari. Jedino mi još uvek neke gospodične govore da sam isti Mek Kvin. I ja vadim ogledalce iz unutrašnjeg džepa kaputa, i mali crni češalj, zagladim kosu, i osmehnem se sebi i namignem. Nisam bio namćor, barem ne toliki kakvim me ona predstavila. Ali, njoj je sve oprošteno. Ili, nikada joj ništa ni zamereno nije, jer beše ona jedino svetlo na kraju mog tunela, čak i onda kad su me skinuli sa lokomotive, jer, iskren da budem, zaista rakija nije bila dobra podloga za putovanje, tj. za one koji bi sa mnom kao mašinovođom putovali.

 

Jesam, jesam svake subote u Londonu trošio ono što bih u toku nedelje zaradio. Pio sam dudovaču, pio sam taj crni plod, opojan, mirisan, crni katran koji mi se, kad dečak bejah, za bose noge lepio, pa me majka uvek grdila i kad joj kroz kuću protrčim i ostavim tragove i batinama pretila, ali me zbog toga nikad udarila nije. Volela me je, onako kako se samo voli sin prvenac, nedonošče, nad kojim je strepela više od mesec dana, hoće li u životu ostati. I ostah, ali i nedonošče u duši, čitavog života bejah. Za mene je život bio igra, i svako pravilo beše tu da bih ga kršio. Srećom da su, mater mi, i otac imali još dvoje dece, i da sam ja imao brata i sestru, koji moja suprotnost behu, ali su me voleli, valjda baš zato što tako šašav bejah i raspusan. Moja seja, lepotica – ne d’o bog onom ko bi je mrko pogledao. Najmlađa, ali sam je slušao, jer sam znao da joj na srcu ležim, i da smo vezani kao da smo blizanci, samo sam se ja pre vremena rodio, a ona četiri godine čekala da se mati na mene navikne. I ona plava. Sitna sa onim dugim pletenicama i plavim očima. Kad su seju prvi put u porodilište odveli, ja sam imao takve bolove u stomaku  da su već i mene hteli u bolnicu. Ali, prođoše odjednom, oko 10.30 prepodne. Posle smo čuli da se moja sestričina baš u to vreme i rodila. I moj tihi brat. Dva puta sam ponavljao da bih na kraju sa njim osnovnu završio. a nisam planirao. Hteo sam na željeznicu još tako mali, da kao tata vozim voz i garav dolazim kući. Ali, bez škole me ni u dimnjačare nisu hteli. Kad sam ih pitao – rekoše mi, završi škole, pa onda dođi. E, neću vam ja, pomislih tada, klupu žuljati da bih se posle verao po krovovima. Odoh ja na lokomotivu. I seja i brat, iako mlađi, oženiše se i udaše, i odoše od kuće, a ja ostah sa ocem i majkom. 

Već tada ja voleh tu, što vam malo pre o meni započe. Nije me bilo briga ni što je starija od mene, ni što tri kćeri ima, ni što pijane goste povazdan služi, ništa to meni značilo nije, ja sam je voleo. Ali tada još udata beše. 

 

Jednog jesenjeg dana, saopšti mi otac da se on i mati vraćaju na selo, gde su rođeni, i gde se i mati tri puta vraćala da se porodi, bez ozbira gde je otac te godine raspoređen bio. I, da stan ostavlja meni. Tada sam prvi put, zbog njih zaplakao. Znao sam da idu jer ne mogu više da me gledaju onakvog. Jesam pio, ali sam još više nastavio kad su me sa voza skinuli i stavili u ložionu. Odoše moji dečački sni. Jesam pio, čak jednom i na majku ruku digao, a ona onako mala, ali neustrašiva, samo ju je u vazduhu uhvatila i rekla mi da sam to sad uradio, i da je ona mene rodila i ako se ponovi da će mi ona i suditi. Drugačije sa mnom nije ni mogla. Nekoliko dana me posle toga u kući nije bilo, a onda su im samo javili da ležim u bolnici – ništa strašno – potukao se u Londonu, i nož mi u stomaku završio. 

– Ne plačite gospođo, tešio je doktor -srećom ništa nije zakačio unutra. Valjda pijane i lude i Bog dobri čuva. 

Tada je postala svesna da sam bitanga, da sam u lošem društvu, da pijem do iznemoglosti – pokušavajući da istim onim dudom vratim sebe u doba kad je jedina šteta bila ona od dudinja po tkanim stazama u kući. I, ako bih dovoljno dugo pio, na trenutak bih se i vratio u to dvorište, u to naše malo selo, pod onaj dud. Zato sam svake subote i odlazio tamo, u onu birtiju, za onaj sto. Ali put do trenutka totalnog zaborava uvek je vodio prvo do kuhinje moje majke u kojoj su ona i otac slušali na radiju istu ovu pesmu i ćutali. Otac pogleda uprtog u jednu tačku na stolu, preživljavajući jednu priču i svoj deo krivice i svoju kaznu, a mati pogleda prikovanog na vrata, očekujući da uđem i uvučem joj se u krilo, kao onda kad je i dud bio mlad. Tišina je bila teška, a pesma je pekla kao so na krvlju natopljenoj rani. Ona mala, što joj rođenje odbolovah, življaše tada sa njima. I ona je ćutala, mada, šašavica jedna, ista kao moja seja, sa onim velikim tužnim plavim ili zelenim očima, ne sećam se sada više, i ona je tišinu poštovala, mada tada još nije znala šta to njenu nađmamu i nađtatu tako jako svaki put zaboli. Onaj dud je i dalje stajao na istom mestu, samo je sada ona utrčavala sa katranastim naslagama na bosim nogicama, a za jednu od grana sada beše vezana ljuljaška. Dobro drvo. Umelo je i da opije i da nju pod nebesa na tren vine.

 

Svako od nas je slušao jednu te istu pesmu, samo na dva kraja naših svetova. U međuvremenu se, ova moja razvela, jer nije više sa mužem mogla. Kaže – mnogo je pio. A pio sam i ja. Još više. Ali, ja na nju ruku nikad dizao nisam. 

 

Jednog dana, dobra moja mati, sede na voz, ne mogu reći onaj isti, jer u to vreme, više ne beše vozova na paru, već su se ovi, moderni, ili tada moderni, danas više ne znam ni šta je to što se tamo još kotrlja, i dođe u birtiju. Prepodne. Kad Maca beše skoro sama, jer retki su jutra sa čašom provodili. I upita je – voli li ona njenog sina – mene…I reče Maca da me voli. Tada me pronađe mati u ložioni, malo se ne sruših od iznenađenja, ali i od sreće što je vidim, i reče mi:

– Mali moj sine (kad srpski ne poznaje to tanano obrćanje sa kisfiam…) ne mogu više da gledam u ona vrata kroz koja znam da od bola ne možeš da prođeš. Sine moj, nema toga što ti možeš da uradiš, a da moje srce već unapred oprostilo nije. Boli me, kad znam da kao kuče sam se svijaš u onom stanu, da te ljudi, kako stigne nekad glas do nas, pijanog zorom iz kafane vode, pod česmom te iz tvog polusna bude i ostavljaju pred kapijom, a ti se onda dovlačiš, znam te, kao i otac ti nekada, do kreveta, ali, njega sam ja onako pijanog izuvala i pokrivala, a tebe samo taj kaput, kao večiti zagrljaj greje. Dovedi Macu u stan, dovedi i njene ćerke, napuni sobe u kojima ste vas troje rasli dečijim smehom i dovedi sebe u red. Moli te majka. To reče i zaplaka se. 

Obećah joj, a srce da mi iskoči ispod košulje. O, stara moja, da znaš šta si za svoje prvenče učinila… Blagosiljao sam što me dobri bog baš njoj dade za sina, i beše me sramota u tom času sveg bola koji sam joj pričinio. I ode ona nazad u naše selo, a ja sačekah subotu.

 

Umih se, namestih svoju plavu kicošku frizuru, navukoh kaput i pravo u London. Maca je valjda čekala da priđem šanku, ali ja produžih do svoga stola i samo joj mahnuh da donese čokanj. Nisam slep da ne videh bol i razočaranje u njenim očima. Druga, treća… i eto ponoći. Eto i tamburaša za mojim stolom. Jesam, terao sam ih da mi sviraju tu jednu istu. I kad je krenula sa namerom da mi počne donositi posleponoćne ture, uhvatih je lagano za ruku i posadih na stolicu preko puta sebe. 

 

Suze su opet bile tu. Ali, ovaj put, nisam imao nameru da kliznem na samo dno do jutra, do samih dudinja na tlu.

– Maco, znaš li o čemu pevaju?

– Ne…

– Slušaj. I počeh da joj prevodim…

 

Rođen sam u malom selu

Nema tamo ni svetlosti sveće

Ispred naše kuće je stari dud

Moja majka me stalno čeka 

da se vratim

Pisaću vam,jednom dobra mati,

Da me više ne čekate

Ja neću doći u naše malo selo

I kada svi, majko, krenu noću na počinak,

pomolite se za mene…

Ja više nisam dobar čovek

Svake noći idem u provod

Sa lošim društvom

Ženama koje se farbaju,

Trošim na njih, na večere i šampanjce

Gde će mi biti kraj, to ne znam

Ja umreću jedne poročne zore

I kad svi, majko, krenu na počinak,

pomolite se za mene…

 

Dobra moja mati, vi, koja 

čekaste sina svog

 

Verovali ste u ono što ste

želeli da verujete

Čeznuli ste samo za mirom i tišinom

Ali, u životu treba uživati

Dok traje, dok smo živi

 

Kasnije ću vam napisati 

koliko vas volim, majko…

 

Prevedoh joj, onako grubo, reči pesme koja me je svaki put vraćala u nostalgično detinjstvo, u onaj tren kad alkohol lomi dušu na dva dela, na dva sveta u trenutak kad sve puca i raspada se, u tom jednom trenu, uvek se otvori jedan prozor i ja vidim staru kuću sa dudom ispred i moju majku. Maca se zaplaka, ja htedoh da joj obećam da više piti neću, ali znao sam da to od mene niti očekuje niti traži.

 

I zato sam se godinama trudio da postanem dobar čovek. Voleo sam Macu do poslednjeg dana, do onog poslednjeg daha koji joj, takoreći na rukama ispustih. Voleo sam je, zbog svih godina, voleo sam je i zbog sina kojeg mi je rodila, i koji je, sad kad ga pogledam, isti onaj Mek Kvin, i ima ogledalce u džepu od jakne. Voleo sam je i jer me je volela upravo takvog, kakvog me je i majka od koje sam se stideo volela, kako je majka oca volela, voleo sam je, jednostavno kao kraljicu kraj svog pijanog kralja.

 

Kad su se ona i deca uselile, smanjio sam piće. Kafane me više nisu pamtile, bolest mi oduze glas, ali me je ona i takvog volela, i bila mi sve. I, kad su svi mislili da mi više ništa na svetu ne može biti kad me najopakija odnela nije, puklo mi je srce. 

 

Ali, uživao sam u životu do poslednjeg daha. Živeo ga, kako i pesma kaže, do kraja. I kad je došao, beše mi žao i jako sam bio tužan što moja seja plače nada mnom, ona moja mala, i moj tihi brat. Što moja dobra mati u onoj staroj kući sedi i čeka da dođem, a ja sada stvarno više doći ne mogu. I što su seja i brat mi, još čitavu jednu godinu živeli sa majkom nam, u laži da dolazim i da sam, kako je verovala, bio i nasekao drva, i uneo ugalj, i okrečio joj kuću. Nikada nije saznala da sam otišao pre nje. Niko nije imao srca niti snage da joj kaže da je njeno prvorođeno nedonošče otišlo prvo. Da tamo sa ocem sazida jednu belu kućicu, sa malim zelenim prozorima i jednim dudom, samo iza kuće, jer ispred smo posadili one male, bačke bagreme okruglih krošnji i predivnog belog cveta, toliko čistog da se može jesti kao prolećne kokice, čiste i mirišljave. 

 

I sledećeg  maja, nešto pre godišnjice mog odlaska, dođe i mati ovamo. I sada, tako sedimo nas troje na onoj klupi pred kućom, u jednom večitom proleću, grickamo cvetiće bagrema, i živimo onaj život koji u malom selu u kom smo svi rođeni nismo mogli ili nismo umeli. Ne znam, ali sada to više i nije važno. Moja dobra mati je tu, pored mene, i moj otac, prvi Mek Kvin, jer i on je kicoš bio, svi na toj klupi i osluškujemo neke druge pesme. A živeli smo, nije da nismo…