Kako bi izgledao kraj da je ikada počelo…

Draga moja N.N.

Ovo je kraj. Pišem jer jedino tako mogu da ti kažem „istinu u oči“, kada ih ne vidim. Ovo je kraj – kako to groteskno zvuči – a nije nikada ni počelo. Šta sam ja to tebi bio? I šta si ti bila meni? Švaleracija, ljubavnici? Može se to i tako nazvati, ali to nema imena. To u realnim životima ne postoji. Tebe u mom realnom svetu nema, u tvom ja sam bio samo senka. I sada kad gledam tu reč  KRAJ na papiru, mogao bih i da se smejem i da plačem  – ja draga N.N. završavam sa tobom nešto što nije ni počelo, čega zvanično nije ni bilo. Završavam nešto o čemu ne mogu ni sa najboljim drugom da pričam, nešto o čemu sam mogao samo sa tobom, ali sada više ni toga nema. 

Draga moja N.N. prvi put ti govorim istinu, potpunu, ogoljenu, neulepšanu. Pitaš se – da li sam te voleo? Jesam. Dovoljno? Ne znam. Ne umem ja da merim količinu – možda te volim koliko i svoju ženu, ali ona je prva ušla u moj život. Ona mi je rodila decu. Znam, mogla si to biti i ti, ali ona je bila brža, ona je bila prva, ona je bila u pravo vreme na pravom mestu. 

Nas draga N.N. nikad nije bilo. Nema tragova. Nema pisama, SMS poruka, nema čak ni tvog broja telefona u mom imeniku. Da mi se ikad išta desilo niko ti ne bi javio i ne bi saznala jer nema nas. Sve što me veže za tebe postoji samo u ovoj mojoj ludoj glavi. Ti si žena bez imena – ljubavi, mila… kako se obraćam i ženi da mi se ne bi slučajno omakla.

Nema nas. Sa tobom nisam maštao život i sanjao decu. Tebe sam sanjao zanosnu, doteranu, u zavodljivom vešu, uvek sređenih noktiju i kose. Takvu. Uvek spremnu za mene. Tebe nisam dozivao jer si mi sama padala u zagrljaj, sama si davala i više od onog što sam poželeti mogao. Znala si da ti lažem kad bih ti obećao da ću sledeći vikend sigurno ostati kod tebe, da me žena kod kuće nervira. Znala si, nadam se. Jer sa tobom je sve moralo biti laž. Lagao sam da idem na pijacu i da se vidim sa nekim starim drugarima u nedeljna jutra – pa se uvlačio u tvoju postelju. Lagao sam da je došlo do zastoja na putu kad bih se vraćao sa službenog puta da dobijem sat sa tobom. Lagao sam da moram da odradim još koji dan i neka oni krenu sami na more da bih ti došao na koji sat. Znam, tada sam mogao da prespavam kod tebe. Ali nisam. Nisam hteo da ikada postaneš obična žena od krvi i mesa. Ti si bila nešto više – ti si bila ona koja je spasavala moj brak – i pored koje sam shvatio da je i ono moje obično dobro, ili barem dovoljno. 

Znam, boli. Zato ti i pišem „istinu u oči“. Nije moja žena ni bolja ni gora od tebe. Samo je ona vremenom postala obična. Često bez frizure i bez laka, u širokoj trenerci i starom ispranom belom vešu. Ona je kao domaća pita a ti si bila fina i skupa torta iz najbolje poslastičarnice. Ti si bila užitak, nešto skupoceno i retko dostupno – nešto što se kupuje za važne praznike i u čemu se uživa svim čulima jer si retka i skupa. 

I zašto je baš sada kraj? Zato, draga moja N.N. jer sam se navikao na tvoju skupocenost, zato što sam u jednom grešnom trenutku slabosti poželeo da te imam zauvek. A znaš kad sam to shvatio? Kad sam posegnuo rukom do najviše police gde nam stoje kristalne čaše i kad me žena preneraženo upitala šta ja to radim. Reče mi – da li ja znam koliko su te čaše skupe i da su one samo za retke prilike, kad su slavlja i kad nam neko dođe. Za svaki dan su ove, obične rasparene. Ne fali im ništa i voda ima isti ukus i u njoj. Tada mi je sve bilo jasno. Da sutra tebe dovedem na njeno mesto – sve bi bilo isto – samo bi ti malo drugačije izgledala. 

Zato je kraj. Zato nas više nema, a da nas nikad i nije bilo. Zato te više nikada neću dotaći kao što više nikada neću piti ni vodu iz kristalnih čaša, niti jesti skupocene torte. Nisam ja za to. Nisam ni za tebe. Nisam ja ni za svoju ženu, ali ona to više ni ne primećuje. I ja sam za nju postao rasparen, možda čak i okrnjen, samo ne primećuje, ne gleda ili neće da vidi. Zato ti prvi put govorim istinu da sam te lagao. Zato te molim da mi oprostiš, ako možeš… ili tu nema ni šta da se oprosti jer – ništa se nije ni dogodilo – i ničega nije ni bilo – kao što nije bilo i kao što nema ni nas…