Bila je njegova gospođa

Nije maštala o tome da se jednog dana uda. Nije sanjala princa na belom konju, čak ni belog konja. Verovala je u ljubav i bilo je ljubavi. Nije imala silne lutke koje su glumile bebe. Nije šila odelca. Oblačila je samo svog medu u džemperiće.

Godine su prolazile. Drugarice su se udavale. U belom. Za svoje prinčeve. Drugovi postajali prinčevi nekim devojkama. I iskreno se radovala njihovoj sreći. I nikad nije pomislila a kada ću ja…

Možda zato nikako ta priča u belom nije ulazila u njen životni krug. Jedino što je silno želela bilo je da je oni koje voli i koje ona voli  – vole baš takvu kakva jeste. I bili su takvi i voleli tako. Ali ona u svojim maštanjima nije imala mali zlatni kružić i svi su oni vremenom odlazili da bi ispunili snove onih princeza koje su sanjale san u belom.

Nije bežala od braka i udvojenosti. Nije bežala pa je stiglo. Nije bila u belom. Nije imala haljinu. Nije imala veliku zabavu. Nije imala medeni mesec, ni burnu prvu noć. Nije mislila da je to važno. Važno je da se volimo – sve ćemo ostalo kasnije, mislila je.

U početku joj je bilo neobično i njegovo oslovljavanje – zvao ju je gospođom.

– Da vas upoznam, ovo je moja gospođa… da to tako radi i moja gospođa, pitaću svoju gospođu…

Vremenom se navikla. Shvatila je da potiču iz dva različita sveta – i  da  je to bio njegov način da joj kaže koliko je poštuje i kakvo mesto zauzima u njegovom životu. Svakako je bila žena – takvom je Bog stvorio, supruga mu je zvučalo hladno, birokratski, a on je želeo da svi znaju koliko je ona njemu važna – ponosio se time što je njegova, što je baš takva, drugačija od onih iz njegovog kraja, iz krugova u kojima je mnogo godina kretao, drugačija od sestre, tetaka, nekih drugarica… Bila je gospođa. Njegova.

U njenom svetu žene su se branile od toga da su nečije. Emancipacija. Ženska dominacija.

A ona je sve češće priznavala sebi da joj prija da neko kaže da je njegova. Volela je i kad kaže da je gospođa. Njegova. Bila je sigurna. Bila je nečija. Bila je deo jednog posebnog kruga. Zlatnog. Njihovog. Tajnog. Tako je počela da doživljava brak. Upravo kao svetu tajnu. Zlatni krug.

Bilo joj je žao što onog dana kad su se venčali nije imala belu haljinu – pa čak ni haljinu već pantalone i sako. Bilo joj je žao što nije dopustila da se vidi ko treba da nosi pantalone. Bilo joj je žao što tu noć nije drugačije planirala. Što je dopustila da joj medeni mesec nebom otplovi u nepoznatom pravcu.

Bilo joj je žao što joj niko nije rekao da se ništa u životu ne ostavlja za sutra – ako mu je pisano da se desi sada. Bilo joj je žao onog dana kada je zlatni kružić skinula sa prsta i odložila u malu crvenu kutiju u kojoj je i kupljen. Bilo joj je žao, ali je naučila da je to sve bilo juče još…

 

Fotografija preuzeta: ovde