RSS

Možda kad vetar jednom oduva snove

01 феб

Zagledana u daljinu vidim samo beskrajnu ravnicu i čujem vetar koji briše lice zemlje i čisti sve što nije sklonjeno ili u zemlju utopljeno. Zagledana, shvatim da i moje misli nesklonjene čisti vetar i raznosi, kovitla, pa mi ih opet baci u lice, u oči, takvom žestinom da zasuze. Barem tešim sebe da je od vetra.

Ovaj tekst nije trebalo da bude na ovom blogu i trebalo je da bude ozbiljan i „racionalan“. Trebalo je da bude na Coolumni. Ali nju smo preselili jer gasimo domen. Racionalna ja vrlo dobro razume tu odluku. No, ona što krsti jariće, kucka i kaže – Coolumna je nešto posebno – ona je poklon… Ona je pravljena samo za mene. I ne mogu da odem na ono drugo mesto gde su mi premešteni tekstovi. Kao da sam u kući u kojoj niko ne zna da baš ja živim. Kao da mi je neko oduzeo dragoceni dar. Znam, to ovaj vetar baca isitnjene reči u moje oči i guši me… onako kao kad detetu oduzmeš igračku pa neutešno plače. Ima mnogo bitnijih stvari na ovom svetu znam, ali nema mnogo onih koje su meni mnogo bitne.

Ovaj tekst je trebalo da bude posvećen prijateljstvu. I onome o čemu danima razmišljam – šta se to desi da neko prijateljstvo koje je dugo i strpljivo građeno, koje je prošlo mnoge teške životne testove, koje je zaliveno trenucima iskrene radosti i povezanosti odjednom nestane. Izbledi. Prekine se. Ne mislim da ona usputna poznanstva koja su nam ulepšala život u nekom času, i na kojima smo baš zbog tih trenutaka zahvalni. Mislim na ona iskrena. Prava. U kojima smo ruku u vatru spremni da stavimo za onog drugog. A onda shvatimo da ma koliko pržili ruke u tom plamenu drugog nema ni na vidiku. 

Razmišljam o posvećenosti. I opet je kriva zima i vetar. I romantični filmovi. Ako niste gledali „Pisma Juliji“, a skloni ste provetravanju poput mene, nemojte ga ni gledati. Znam da samo u sapunici 50 godina može biti tako dobro oprano i namirisano da dvoje ljudi koji su se rastali kao deca, odživeli ozbiljne živote, voleli, rađali decu, sahranjivali, nakon pola veka završe pred oltarom kao da se ništa desilo nije.

Pravi problem  i nije u tome što mi sve deluje suviše sapunjavo, a deluje,  problem je u tome što ja baš želim da se sve zapenuša  i potajno u sebi navijam za takav srećan, romantičan, sladunjav kraj. A kad se desi, onda pogađate… krivim vetar. A možda samo stvari gledam iz pogrešnog ugla. 

Kad se malo presaberem – ja svet vidim ovako: njih dvoje  i jedna kućica u cveću. Kuća ima verandu, na njoj dve imagesstolice za ljuljanje i stočić između na kome su dve šoljice kafe, neke sitnice poput novina, knjige otvorene na nekoj strani… Iz kuće se čuje tiha muzika kao podloga za priču jer njih dvoje i posle toliko godina imaju šta jedno drugom da kažu. Nije ih pojela tišina. Nisu im sliku počele nagrizati bubice rutine, učmalosti i besmisla.

Oni imaju svoj krug. Makar i nevidljiv, ali njihov, onaj koji ih povezuje i drži zajedno. Na verandi dočekuju prijatelje, drage ljude, one sa kojima dele i dobre i loše dane, oblake i sunce.

Oni su posvećeni jedno drugom.

Čovek i njegova žena.

I žena i njen čovek. 

Sigurna luka.

Sidro.

Možda bi trebalo da pređem na onu drugu stranu ulice i vidim svet iz drugog ugla.

Možda bi trebalo da budem racionalna i svedena na meru.

Možda bi trebalo…

Možda kad stane vetar i prestane da mi mrvi reči.

Možda kad u ravnici izraste nešto nalik planini pa mi se misli ne budu kotrljale beskrajem nošene poput jesenjeg lišća u beskraj.

Možda kad prestanem da plačem uz ciganske violine, leđima okrenuta vratima da mi svet suze ne vidi.

Možda kad prestanem da verujem u snove.

Možda kad spustim zastave.

Možda kad budem priznala da sam nadanja pustila niz vodu.

 

Možda da nisam oduvek sanjala ovaj san:

Želio bih kupit kuću
U Bosutskoj 27A
Dva i sedam

Proljeće kad stigne 
23 ožujak, travanj
Stolicu iznesem na verandu
Stolicu iznesem na verandu

Drvenu u tamnom laku
S naslonom i udubljenjem
Kakva se još uvijek nađe
U uredima, općinama

Proljeće kad stigne 
23 ožujak, travanj
Stolicu iznesem na verandu
Stolicu iznesem na verandu

Možda ni ove priče tada ne bi bilo…

 

310542_508558009171750_293384560_n

 

.

 

 

 

Advertisements
 
13 коментара

Објављено од стране на 1. фебруара 2014. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , ,

13 responses to “Možda kad vetar jednom oduva snove

  1. Negoslava

    1. фебруара 2014. at 9:11 pm

    Uhhhhhhhhhhhh….otkida. Jako i upečatljivo i nestvarno i stvarno u isti mah. I lepo, najpre lepooooooo.

     
    • Marina Majska

      1. фебруара 2014. at 9:17 pm

      Hvala ti 🙂 U jednom trenutku me same sebe bilo stid koliko sam se bila ražalila nad blogom. Ali, to je samo vetar… ili nešto nalik tome… to sam ja.

       
  2. Wojciech

    1. фебруара 2014. at 9:29 pm

    S vetrom u lice, uzvodno… Uprkos svemu!
    Pozdrav!

     
  3. Станимир Трифуновић

    1. фебруара 2014. at 10:14 pm

    Марина, „Све почиње и све завршава на парвом месту и у право време“.
    Написах већ…
    Има ли становишта рациналнијег од овог!
    Поздрав!

     
    • Marina Majska

      2. фебруара 2014. at 12:12 am

      🙂 Nešto slično napisao je M. Antić… Moram pronaći taj divni citat. Hvala vam, Stanimire.

       
  4. Olja Ka

    2. фебруара 2014. at 8:08 am

    Suze su same krenule, a nisam ih želela, ni dozvala, jer, ovo nije samo žal za blogom, ovo je žal za tako običnim, normalnim trenucima u životu onih koji se raduju malim događanjima, njima značajnim kao disanje, ali ih „oduva vetar“ i oni, opet, ostanu bez njih, ipak, nastavljajući da očekuju sledeći dan i nadajući se i dalje, lepo si rekla, jednoj verandi, dve kafe, dve stolice, dve osobe….Dvoje, zajedno….

     
    • Marina Majska

      2. фебруара 2014. at 10:28 am

      Olja Ka, ja sam nepopravljivi romantik… U stvari, neke bi se stvari ovde i popraviti mogle, ali onda više pisala ne bih, ni sanjala i mrvila reči pa ih opet spajala… Da bismo dobili nešto, moramo pretrpeti nešto… suze za reči? U redu…

       
  5. Dragana

    2. фебруара 2014. at 9:40 am

    Vreme ti je za neki novi početak, just GO! 🙂

     
    • Marina Majska

      2. фебруара 2014. at 10:29 am

      Može biti. 🙂 Hvala draga, Dragana… 😀

       
      • Dragana

        2. фебруара 2014. at 10:35 am

        🙂

         
  6. tanjat

    2. фебруара 2014. at 10:50 pm

    Neverovatno je to nadahnuće kojim pišeš. Uvek je celo… celo!

     
    • Marina Majska

      2. фебруара 2014. at 11:00 pm

      Hvala. Imam utisak da me ti nekako posebno osetiš… verujem da tu ima neka tajna veza…

       

Da li ste pročitali?

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: