Ona što pravi bisere od snova

U jutra, ona se izvlači iz svoje postelje. Uvek malo ranije, uvek pre drugih. Njen dan počinje ritualnim pospremanjem ostataka noći, prebiranjem po teksturi snova, presavijanjem tabaka noćnih zapisa, i njihovim slaganjem. Ona ih ređa jedne na druge. San po san, u osvit jave, poruku po poruku, suzu po suzu, smeh na smeh, sve što je noć nedrila i u tim trenucima, kada posprema ono od čega treba da nastane biser njenih želja ona je ranjiva. Jer školjka je otvorena i sve što onako slučajno, bez plana uleti u ljušturu dovede do nereda u njoj. Može to biti lagano perce, ali ona će kinuti i rasejati redosled reči u nisci za želju. Ako je zrno prašine ili bibera, može i suzu da pusti pa da pokvasi i razlije mastilo.

I to je uznemiri. Zna da ne sme prerano da se zatvori, a opet se boji da ne pokvari tkanje od slova. I počne da sumnja. Ako se pomeri suza i padne na osmeh opraće ga. Možda me više neće voleti. Ako se osmeh pojavi na mestu gde se gnezdila tuga, možda se ova zauvek naseli baš tu, osokoljena porukom koja nije tu trebalo da bude. Ako zaduva vetar možda joj razveje sve snove i ona ostane potpuno prazna, postane obična ljuštura koju će neko zaigrani dečak u neki sumrak da pokupi i odnese negde daleko kao uspomenu na jednu bezimenu plažu i jedan divan zalazak sunca. Sumrak u kome će pomisliti… šteta što u ovoj ljušturi nije bilo bisera – neko bi mu se mnogo obradovao…

Zato i ustaje mnogo ranije jer zna da je ranjiva. Slaže i namešta ostatke noći. Miluje svaki deo i blagosilja nežnošću – da budemo zdravi, da me voli, da mu budem srcu najbliža, da mu se oči smeju, da u njima vidim ono nebo vedro i lepe paperjaste oblake. Da budem ona koja će mu pokloniti biser najlepši… okrugao kao beskrajni krug moje ljubavi…

I tako svako jutro. Krhka od noći, ranjiva od reči, uplašena od svega što može da joj pomeri i uništi tanani okvir budućeg bisera… Ustaje pre svih, skriverana u svoje rituale, lagano zatvara školjku – i tad je spremna da započne dan…