RSS

Архиве категорија: Intimni imaginarijum

BLOG JE NA NOVOJ ADRESI

DRAGI PRIJATELJI, SVI KOJI ZALUTATE NA OVO MESTO – OVDE VIŠE NE STANUJE RITAM DANA – ON JE SADA NA NOVOJ ADRESI – TJ. TAMO JE VEĆ DVE GODINE – PA BIH VOLELA DA ME POSETITE I TAMO – NA WWW.RITAMDANA.COM

 

file0001357656152

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1. маја 2016. in Intimni imaginarijum

 

BLOG SE SELI NA NOVU ADRESU. DOĐITE!

Dragi moji, vreme je bilo da ovom blogu razmahnem krila, tj. da mu podarim trajnu kuću, sa ličnom adresom. Svi vi koji volite da čitate moje tekstove, svi koji ste moji prijatelji sa ovog bloga, volela bih da pređete na novi, http://www.ritamdana.com i da tamo nastavimo druženje. Ovde mi je bilo prelepo sa vama, ali tamo sada gradimo i tamo se premeštam polako. Dođite, budite deo moje porodice i deo mog Ritma. Bez vas, tamo je pusto, sa vama imam čitav svet u srcu jer vi ste ti, zbog kojih pišem, zbog kojih se svaki put vratim da još jedan ostavim red, samo još ovo da kažem… Volim vas sve, to znate… a znam da i poneki od vas zaista vole ono što napišem 🙂 Vidimo se na: RITAM DANA
otpuštanje

 
24 коментара

Објављено од стране на 8. јуна 2014. in Intimni imaginarijum

 

Usporite dani majski

Prolazi dani majski.

sat i svetiljkaProlaze hirovito poput mladosti. Nesvesni potrebe da zastanu, barem na čas. Ne osvrću se. Okrenem se ja, hvatajući svaki trenutak ovog meseca kao nekog posebnog praznika. Neko slavi praznik u Rimu, ja slavim dane u maju. U svakom nađem neki poseban smisao, neki šapat koji me vrati u dane. Lepe, uvek, sa ove distance. Vreme briše ružno, čisti ramove slika, trava je zelenija, osmesi širi, čak i na slikama na kojima ih kad su nastajale nije bilo.

Ruže i pištolji. Možda bi zaista ovaj mesec mogao da ima neku takvu simboliku. Red osmeha, red zbilje. U maju cvetaju najlepše ruže, kao krv crvene, jagode zriju i trag im iste boje kao i cveću…

U maju mi odoše dvoje iz priča o dudovima, onim klupama nebeskim, oni što sede i smeše se – nekako setno sa plavih visina. Moja baka i moj ujak.

U maju dobih svoj nadimak Majska.

U maju se rodih.

U maju, jednom pre dve godine, moj dragi dobi priliku za novi život.

Maj nije običan mesec. I ovo nisu obični dani. Svakom bismo našli po jednu ružu da ga obeleži ili jedan pištolj da podseti.

Slikam maj i ogledam ga u očima svojim. Pravim fotografije u duši – album sećanja – listam i vidim neka draga lica, uvek slutim neke promene – kao niski start pred početak – naslutim miris lipe, naslutim ga nakon prvih majskih ruža, naslutim lepotu u svelim laticama, u cvatu novih. Naslutim i neku novu boru i godinu koja ostavlja trag. Naslutim neke radosti koje se teško zasluže, ali su zato slađe.

I vidim Dunav i tvrđavu što nadvi se nad njega. Vidim kej i kao da vidim i jedan most, u treptaju. Kad otvorim oči njega više nema, ali znam da je u tom trenu on za mene zauvek živ.

Divan je taj topli maj. Divan u jednoj priči – http://banditisanje.wordpress.com/2011/08/07/kao-topli-maj/ .

Šta radi proleće sa njom? Otpevam nekad sebi, onako zanesena majskim danima koji klize, kao devojka niz korzo. Još dovoljno mlada da bude ohola, a dovoljno zrela da zna da je vreme za pravi početak. Ako ga omaši – već sledeće sezone neke nove cure će ulicama hodati visoko podignutih glava, a ona će žaliti što nije iskoristila svoj trenutak, što nije odživela praznik u maju.

Volim ovaj mesec, kao što volim život, kao što volim ovo nebo i svoj mali čarobni krug u kome žive neki vrlo posebni ljudi. Volim i onaj dud i onaj most – u treptaju spoje se i oni. Volim poklone – naklone – zaklone u zagrljajima.

Volim… kad uspem da ga usporim da traje čitavu jednu večnost. Moj maj, za Majsku.

 
20 коментара

Објављено од стране на 11. маја 2014. in Intimni imaginarijum

 

Čuvari tuđe sreće

Mislim da bi ovaj tekst sasvim lepo mogao da ostane i neobjavljen. A opet mi nešto vuče prste, da poput lakonogih srna skaču sa slovo na slovo i kroje ove redove. Večeras dok se vraćah u stan, osetih nešto nalik suzama vrelim. Dan što prođe, beše lep, i oni pre njega, i ništa loše u nagoveštaju nije.

Suze dođu kada ih ne zoveš. Kao i smeh. Dobrota ljudska se na dobrotu kači, onako kao čičak, a zloba se razliva poput nabujale reke, i plavi sve pred sobom, nosi što odneti može, a što ne može pokušava da zarazi i uvuče u svoje kolo.

Za ovo godina što imam, čuh dva oprečna mišljenja  o sreći čovekovoj. Jedno, koje podržava veći deo populacije jeste da smo za patnju i trpljenje rođeni, a da će nam sreća doći kao nagrada kad zatvorimo knjigu. Drugo, meni bliže, jeste ono da smo svi rođeni sa istim pravom na sreću, i da ako čestito njome baratamo, bićemo nagrađeni i kad se biblioteka zauvek zatvori.

otpuštanjeU poslednje vreme nešto mi se to pitanje sreće vrti po glavi. Koliko je svako krojač svoje? Ili koliko ljudi u svom okruženju znate koji vrlo rado honorarno rade kao krojači tuđe. Nije bitno što makazama loše barataju, što im ni nacrti ni šeme ne idu, oni i dalje zdušno kroje po tuđim kućama, valjda misle, ako su sebi skrojili malo ukoso, što bi drugima bilo lepše. Uniformisana sreća. Kako njima tako i vama.

I još jedno pitanje u vezi sa srećom me nešto tišti ovih dana – koliko čovek sme da bude sebičan kad je sreća u pitanju – tj. koja je to tačka posle koje neko sme, a da ne bude osuđen od čitavog sveta, da kaže – ja više ne mogu da budem čuvar tuđe sreće. Ovi o kojima ovde pišem nisu krojači po tuđim kućama. Ne, ovde mislim na one koji svaki dan kroje u sopstvenoj kući novi srećni model za sve oko sebe – a istovremeno oni idu razotkriveni, nezaštićeni, tužni i poraženi – jer su ih razne okolnosti načinile čuvarima tuđe sreće, i sve ono što u toku noći uspeju da sašiju za sebe, sva sreća koju u snu sebi dodele u jutro biva rasparana i razdeljena za tuđi mir, tuđi osmeh, tuđu dozu dnevnog zadovoljstva.

Gore od ovog jeste samo kada njima dođu krojači po kućama i prekroje njihovu golotinju i izvrnu je naglavačke pred čitav svet. Kad i onaj krajičak osmeha koji ponekad uspeju da sačuvaju u uglu usana, kao trag od noćnog pletenja, ovi prekroje i ukaljaju.

Gde je ta granica – kada čovek sme da zatvori vrata i kaže – sada je dosta. Kada može da svakuje kofere i ode da nađe svoju rođenu sreću, svoju drugu kožu, svoje pravo na dobrotu u polju čičaka?

Rekoh vam, ovo je moglo i neobjavljeno da ostane. Moje suze nisu ni povod ovog teksta, niti imaju veze sa srećom. One imaju veze sa belim lukom i cvećem i čišćenjem duše. Dobro odabran trenutak za provetravanje… ipak je ovo maj…

 
24 коментара

Објављено од стране на 9. маја 2014. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , ,

Ptica u snu

ptiče
Njeno mesto bilo je na raskršću puteva. Stavljena kao kamen kraj puta koji se može lako zaobići, ali opet svako stane da ga pogleda. Možda se nešto promenilo. Možda se ona promenila. A nisu primećivali da je jedino ona ostajala ista – dotaknuta svim zvucima koji su do nje dopirali, dotaknuta svim jezicima koji se na raskršćima sreću. Nije ništa razumela, ali je čula. Bilo je bučno, kao na vašaru, neki su ljudi vikali, žene su beskrajno mnogo pričale, zvonili su telefoni, ljudi su zveckali preglasnim rečima, smejali se, pa opet prolazili pored nje i njenog mesta na raskršću. Nisu bili ni zli, ni pakosni, ni namera im ne beše loša, možda oni nju nisu ni primećivali – jer sama je sebe dokotrljala baš na to mesto, baš na put kojim moraju proći. Sklanjala je svoje krpice kad bi namernici upravo na tom mestu morali nešto da obave.ptica

Osećala se kao ptica koja sedi na šipci u kavezu. Ona je navikla da leti – jeste, bila je prilično razmažena ptičica, širila je krila kad bi poželela trenutke tišine i mira, da se napoji i da napuni oči lepotom i sjajem. Nije bila ptica za jata – nije imala ptiće o kojima bi brinula i kojima bi se lagodila, njene su karte ovako podeljene bile – da leti u četiri krila da oblake para i na zemlju gde joj je volja sleće.

Sanjala je jedan kutak za dvoje. Sanjala o gnezdu u koje niko kome u njemu nije mesto neće ući. O miru, i raširenim krilima. O blagodarnim trenucima tišine i mira. O suncu skupljenom u njenim očima kojima gleda u dragu joj pticu. Sanjala je njega – taj  drugi par krila. Sanjala je njegove oči koje se kupaju u njenim. Dodir krila u gnezdu. Dodir raširenih pera. Sanjala je gnezdo u kojem svako šareno staklo koje je u kljunu donela stoji baš tamo gde je ona poželela. Sanjala je svoje parče slobode u kojem ne sedi na raskršću poput one ptice na vašaru, uplašene glasovima i nepoznatim jezicima. Sanjala je i prizivala san. Ptica jedna bez ptića. Ptica jedna što na tom mestu svako veče dočekuje svog dragog. Da je prekrije krilom, da je ušuška i sakrije od sveta. Ptica jedna, kraj puta, bez znaka. Sa snom i suncem u očima.

 

 

 

 
20 коментара

Објављено од стране на 25. марта 2014. in Intimni imaginarijum

 

Floriterapija iz Meriminog ugla

Ja u gostima

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25. фебруара 2014. in Intimni imaginarijum

 

Ruke koje krote zvezde na čelu

Pod jednim dudom sedi jedan čarobnjak koji ju je pretvorio u princezu, pa otišao. Pod orahom sedi drugi kome su svi njegovi bili ždrebci sa zvezdom na čelu.

I njih dvojica, sede tako i gledaju tu princezu-ždrebicu kako se bori sa sobom. Tamo gde su ne mogu da joj pomognu. Tamo gde jesu, kucnu se čašicom i jedino što im ostaje jeste da je gledaju. Znaju oni šta je krv i šta je ono divlje u ljudima i šta su zvezde koje traže ruke da ih pripitome. Gledaju i navijaju.

„Opusti se“, šapuću sa svojih visina. „Prepusti se, princezo, ovo je tvoja zaslužena sreća. Pusti se jer tvoje mesto je tu. To je tvoja livada, tvoje igralište, tvoje mesto pored njega je sigurno. Sada si tu gde treba da budeš… “

„Ali, vas dvojica ste…“

„Jesmo, nas dvojica smo drugačije krotili, ali ti treba da se pripitomiš, a to je drugi par rukava. Svako svoju ždrebicu kroti na drugi način. Pogledaj u sebe i videćeš da je sve dobro. Znaćeš da smo tvog ždrebca blagosiljali. Nije lako s tobom, zvezdo, a on je imao hrabrosti da ti priđe blizu, da ti spusti ruke na sapi i da te pitomi. Opusti se, ne otežavaj sebi. Opusti se i prepusti se, princezo, i pusti ga da te voli onako kako smo mi nekad voleli svoje ždrebice. Beskrajno, do poslednjeg daha, do poslednjeg udarca kopitom u zemlju, ovu našu na kojoj su rasli dudovi i orasi. Ne brini, zvezdo!“

Tamo negde ispod duda i oraha sede njih dvojica. Pored njih na klupi još neka draga lica. Gledaju na ovo dvoje koji se krote i pitome, gledaju ih kako ovu zemaljsku livadu pretvaraju u svoj dom i smeškaju se. Nazdravljaju i šapuću najtoplije reči ljubavi koje mogu da izgovore samo oni koji su ih beskrajno voleli i koji ih i sada tako bez kraja i konca vole i čuvaju.

Zvezdu koju su pripitomile tople ruke… blagosiljane ljutom sa onog duda…

 

8c5a77b8935af73a7e2a906a0fcab24c1

 

 

 
7 коментара

Објављено од стране на 25. фебруара 2014. in Lična istorija

 

Ознаке: , , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

brlogingblog

Život mi je samo mrlja ali ljubičanstvena, a u životu kao i na blogu stotine različitih stvari nabacane kao u brlogu.

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: