RSS

Архиве категорија: Lična istorija

Ruke koje krote zvezde na čelu

Pod jednim dudom sedi jedan čarobnjak koji ju je pretvorio u princezu, pa otišao. Pod orahom sedi drugi kome su svi njegovi bili ždrebci sa zvezdom na čelu.

I njih dvojica, sede tako i gledaju tu princezu-ždrebicu kako se bori sa sobom. Tamo gde su ne mogu da joj pomognu. Tamo gde jesu, kucnu se čašicom i jedino što im ostaje jeste da je gledaju. Znaju oni šta je krv i šta je ono divlje u ljudima i šta su zvezde koje traže ruke da ih pripitome. Gledaju i navijaju.

„Opusti se“, šapuću sa svojih visina. „Prepusti se, princezo, ovo je tvoja zaslužena sreća. Pusti se jer tvoje mesto je tu. To je tvoja livada, tvoje igralište, tvoje mesto pored njega je sigurno. Sada si tu gde treba da budeš… “

„Ali, vas dvojica ste…“

„Jesmo, nas dvojica smo drugačije krotili, ali ti treba da se pripitomiš, a to je drugi par rukava. Svako svoju ždrebicu kroti na drugi način. Pogledaj u sebe i videćeš da je sve dobro. Znaćeš da smo tvog ždrebca blagosiljali. Nije lako s tobom, zvezdo, a on je imao hrabrosti da ti priđe blizu, da ti spusti ruke na sapi i da te pitomi. Opusti se, ne otežavaj sebi. Opusti se i prepusti se, princezo, i pusti ga da te voli onako kako smo mi nekad voleli svoje ždrebice. Beskrajno, do poslednjeg daha, do poslednjeg udarca kopitom u zemlju, ovu našu na kojoj su rasli dudovi i orasi. Ne brini, zvezdo!“

Tamo negde ispod duda i oraha sede njih dvojica. Pored njih na klupi još neka draga lica. Gledaju na ovo dvoje koji se krote i pitome, gledaju ih kako ovu zemaljsku livadu pretvaraju u svoj dom i smeškaju se. Nazdravljaju i šapuću najtoplije reči ljubavi koje mogu da izgovore samo oni koji su ih beskrajno voleli i koji ih i sada tako bez kraja i konca vole i čuvaju.

Zvezdu koju su pripitomile tople ruke… blagosiljane ljutom sa onog duda…

 

8c5a77b8935af73a7e2a906a0fcab24c1

 

 

 
7 коментара

Објављено од стране на 25. фебруара 2014. in Lična istorija

 

Ознаке: , , , , ,

Majska na drugom blogu 

http://coolumna.wordpress.com/2014/02/11/floriterapija-i-put-ka-sopstvenom-smislu/

Duboka zahvalnost na putu ka promeni – floriterapija

 

Topla preporuka i moja zahvalnost nekim ljudima

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11. фебруара 2014. in Kako promeniti sebe - kroz lično iskustvo

 

Efekat leptira – ili komadić bajke za našeg Jocu K.

Ima jedna gusenica koja živi na Arktiku. Ona trinaest godina, u retkim sunčanim periodima,  izmili  ispod svog kamena, pojede što više zeleniša dok vlada vreme blagosti, i opet se vrati da hibernira narednih surovih meseci hladnoće.

I kad četrnaeste godine izađe – pretvori se u raskošnog leptira i započne svoj  let. Čini se da nakon svega  tek treba da odživi i najbolje godine svog života  Da je zaslužila komadić plavog neba nakon surovih zima pukog preživljavanja. A ona stigne taman toliko da počne da sanja i onda zauvek nestane.

***

Tako i neki ljudi. Taman kad bi trebalo da žive a oni odu. Poput leptira. Odlete. I desi se, kao i sada, nešto poput efekta leptira.

***

Ja Jocu ne pamtim kao odraslog. Nismo se videli… možda i punih 20 godina. Pamtim dečaka. Onaj lik sa crno-belih fotografija.

Pamtim jednu ekskurziju u Bosansku Dubicu. Pamtim časove matematike i Hladnog kako uteruje znanje matematike na malo neobičan način. Pamtim pismeni iz fizike pod fenjerima koje su on i Keka pokušali da onesposobe…  Pamtim smeh. Pamtim večitu spremnost za akciju, nestašluk.

Pamtim dečaka i gledam crno-bele fotografije.  Pamtim i čuvam u srcu. Pamte i moji drugari, jedna generacija 69. Najbolja berba. Ove su godine kad postaju kao vino… s godinama sve bolje.

Ovo je moj efekat leptira u ime mojih drugara.

Putuj, putuj leptiru i neka su ti mirni puti…

 

 
7 коментара

Објављено од стране на 22. јануара 2014. in Lična istorija

 

Ознаке: , , ,

Kućerak zidan od inata

Ima jedan kućerak. Jeste, u Sremu. I nešto zemlje oko nje. Nije zidana od blata, ali od pustog inata jeste.

Nikad nije pitao šta košta – pa ni tada kada je kupovao njivu u nedođiji sremačkoj jer imao je i mogao je. Kad je video šta je dobio već je bilo kasno.

Pretvarao je njivu u voćnjak, ravnao daleko podnožje Fruške ne bi li na njemu digao kućerak. Dovlačio cement, malter, kamen, crep… i zidao, iz inata. Sadio šljive, orahe i bagreme. I kad je završio počeo je rat. U stvari, rata, kažu, nikada nije ni bilo samo se Srem čudno naslanjao na jednu granicu, odakle su ljudi tiho, pod okriljem noći preplivavali Dunav i stizali u ovo parče Srema.

Kada je počeo rat kog nikad nije bilo, on je poslednji put vodio svoju porodicu u kućerak. Pričao im je da su njivom prolazili neki ljudi. Da su u vrata i prozore kućerka toliko puta obijali da ih je na kraju skinuo i ostavio samo drvene šalukatre, otvorene, i napisao na parče papira – neka uđe ko želi, samo neka više ne obijaju. Kućerak. U Sremu.

Kako su prolazili, spavali i odlazili, tako su odnosili deo po deo uspomena – staro posuđe, jastuke, dečije igračke, gondolu iz Venecije… jedino je kućerak ostajao.

Sladili su se i njegovom šljivom, i sekli mu bagrenje, ali baš zbog nekih marama crnih nije ih pozivao na red. Jer jed je jed, i njegov inat beše postavio kućerak baš tu u srce njiva, usamljeni znak kraj puta. Daleko od ljudi, od sela, na obronku Fruške, svratište za tužne, dužne, umorne…

Svoje nikad više nije odveo tamo. Da li zbog tuge ili nečeg trećeg to samo on zna.

Ali on čim popusti vreme pre svitanja spakuje polu hleba i slanine i vode pa se zaputi tamo. U kućerak. U Srem. Na mesto gde mu je srce.

 
17 коментара

Објављено од стране на 10. јануара 2014. in Lična istorija

 

Ознаке: , , , , , , ,

Danas širimo dobre vibracije – pokažimo da smo ljudi!

images

Pada sneg i sve je dobro. Ili bi više na mene ličila misao – pada sneg a(li) sve je dobro. Dobar je ovaj dan. Prvi april. Svetski dan šala i pošalica. Dve zanimljive me već od jutros dočekaše. Za tren i za ovaj sneg pomislih da spada u taj domen, pa opet pomislih gde će čika B. komšija iznad nas, da sipa razmrvljeni stiropor sa terase. Godine su to. A i nismo baš tako dobri, ko velim, da bi se tako šalio. Onda shvatih da je to šala onog drugog B. koji stanuje malo više od simpatičnog komše. Onaj gore, poslednjih dana šalje mi niz zanimljivih pošalica ne bi li me vratio na ivicu – jer počeh jako da uklizavam u lični šestaesterac – jadna ja i šta se do dešava. U subotu sam pogledala potresne fotografije njujorškog fotografa o ljubavi-bolesti-smrti i u jednom trenu krenula da pišem tekst o tome. Onda pomislim – nemoj. Ko treba da vidi, doći će do toga sam. Ne volim kad ljudi bombarduju tužnim fotografijama. Ne volim na FB fotke teško bolesne dece, ne volim osakaćene životinje. Ne zato što ne volim decu i životinje, već – valjda je stvar ličnog senzibiliteta. Iz iskrenih razgovora sa ljudima znam da većina ili preskoči ovakve fotografije, ili ih šeruje da drugi ne bi mislili da su bezosećajni, ali ne pročitaju tekst, jer ih potrese sadržaj fotografije.

Ljudi reaguju na lepo. Na toplo, na nežno. Boje, asocijacije… I mislim, isto bismo reagovali, čak više pomogli kada bi fotografija bila afirmativna  i ispod nje tekst –  ako pomognemo… uradimo… i taj i taj biće radostan i srećan kao osoba na slici. Vraćam se na trenutak na fotografije njujorškog umetnika – on je pokušao, kako i sam reče da humanizuje teške trenutke. I po meni je uspeo, ali to je moje lično mišljenje i trebalo je da ih vidim da bih sebi udarila packe. Ćuti i nastavi da budeš srećna kao što jesi. Raduj se svakom trenutku, ne propuštaj zbog snega ili sličnih trivijalnosti.

I sad poenta – jutros  pročitah tekst Sandre Kravitz Simonović http://sandrakravitz.coma blogu  /2013/04/danas-glasam-za-zivot/ i shvatim – to je to. To je način da sa reči pređemo na dela. Neće FB uplatiti nekom zato što smo podelili sliku, neće nekom biti bolje budemo li pisali tugaljive tekstove na temu bolesti, siromaštva… Jedina pomoć je delanje – Sergej Trifunović je pozvao juče sve one koji glasaju za razne farmere, velikog brata i slično da dokažu svoju humanost tako što će taj novac koji im se skine sa računa kad glasaju preusmeriti za operaciju Tijane Ognjanović kojoj treba milion dolara. 

http://www.telegraf.rs/jetset/622997-sergej-pomozite-tijani-video

Poruka glasi – ili je ja tako shvatam – pomozi ako možeš. Pomozi jer i tvoje malo nekom je korak bliže ka cilju. Moje sitno je prolazno – i sebično. Ali ako moj blog pomogne da samo jedna osoba (pored mene) uplati pomoć svrha je ostvarena. Oni koji mogu da dopru do ljudi i dignu glas, treba da reaguju i podstaknu savest. Ja čekam da legne plata i digne nas im minusa da uplatim. Vi, ako možete, pomozite, ako ne, barem proširite!

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1. априла 2013. in Kako promeniti sebe - kroz lično iskustvo, Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , , , , ,

Umesto čestitke – jedno veliko hvala

Počeli blagi dani. Praznični. Okitismo jelke i nećemo ih sklanjati do polovine januara. Neki i duže. Tako navikli. Vreme za čestitanje. Ne volim i ne razmišljam mnogo ko je koje veroispovesti i šta slavi. Moje srce je otvoreno za ljude, za radost, dobrotu, jednakost, ne za datume. Zvuči kao deo nekog manifesta. Kad bolje razmislim, možda i jeste manifest jednog doba, nekih generacija odraslih šezdesetih, sedamdesetih godina onog veka, a svoju priču proširismo i na one malo mlađe od nas.

Dok vrtim po glavi reči čestitke novogodišnje vrtim i likove onih kojima je želim uputiti. Ne, to nisu bezimeni, opšti ljudi, već oni koji su obeležili prošlu godinu. Koji su dali pečat i urezali po koju reč u kalendar mog života. Koji su me zadužili, koji su se sa mnom radovali, hrabrili me, i podstrekivali, smejali se, verovali mi i ubedili me da i ja njima mogu da verujem. Jednom carstvu mojih dragih. I, neću ići redom. I, ne brinem da li će ovo naći put do onih kojima je namenjeno.

Hvala jednoj divnoj grupi mladih ljudi, koji još odavno obećaše da će mama zvati, a ona nikako da se javi. Osluškujem ovako iz priprajka i čujem da im je ova godina bila dobra. Da sam malo tome i ja doprinela, a oni u kalendaru 2012. ostaviše trajan trag. Hvala im.

I onima zbog kojih još uvek verujem da će možda ipak da dođe. Pa makar na neki drugačiji način, ne onako kako smo se nadali, ali, da ćemo uspeti da opovrgnemo rečenicu- možda ne dođe. Hvala vam, na veri i tome što ste me vodili kroz svoj svet. Doći će, jednom, ali sigurno.

Hvala jednom divnom mladom doktoru zbog koga je ovaj svet i dalje divno i vedro mesto. Hvala mu što mu je srce toliko veliko da u njega staju sva ona koja mu se obrate za pomoć. Hvala što je sačuvala srce jednog velikog dečaka. Najdražeg.

Hvala jednom divnom društvu koje je opovrglo da priče da Internet ne može doneti ništa dobro. Ja nađoh jednu divnu grupu koja iz dana u dana postaje sve realnija, što se više upoznajemo viđamo i družimo. Tu bih ipak izdvojila one iz prvog reda – najdražu mi plavušu Bilju, i jednako dragu Di, jednog nam momka Zlatka, i milu Milu, jednog Mladena što skita, jednog grofa Duleta i Tanju, Željka, Vedranu, Jelku, Zoricu, Igora(e), Draganu… i sve koje ne srećem često ili još nisam srela te nisu u ovu godinu urezali deo sebe. U ovom jatu sa virtuelnog neba, pozdravljam i jednu Kali, moju Zoku u Beču. I još jedna divna žena, jedna divna Branka, žena koja me je uputila da otkrijem neke od svojih talenata i da verujem u to da mogu i kad ne mogu. Branči. Svima onima koje u me primili u svoje blogerske zajednice i pratili moje pisanje i čije sam reči ja pratila i uživala. Onima koji su hteli da mi daju priliku da proširim svoj rad i time me naterali da se duboko zamislim jesam li za to. Onima sa kojima sam našla zajednički jezik pa i tamo ostavim koji red. Jednoj FBI i jednom Lajku… Hvala jednom Filozofskom centru… Hvala svim onim divnim ljudima sa kojima sam razmenjivala predivne komentare tokom prošle godine, koje još nisam stigla da upoznam, ali verujem da hoću.

Hvala jednom dečaku koji je ove godine naučio da leti, što je moj prijatelj. Trenutno prilično daleko, čak u Dubaiju, ali, srcu blizak i drag. Hvala svim mojim drugarima koji su bili uz mene i 2012. godine. Ne bih da nabrajam imena da ne zaboravim nekoga.

Mojim dragim blogerima-prijateljima. Što su me prihvatili ovakvu kakva jesam u svoju zajednicu, što su mi bili podstrek i rečima i osmesima, ali već i samom činjenicom da su bili tu. Da su obavestili da su tu. Da je uvek neko primetio ono što sam imala da kažem. Ali, još više vam hvala na tome što su  me uvukli u svoje magične svetove od reči i pustili me da se sa njih napajam lepotom u svim njenim oblicima. Mnogo ih sve volim.

zimski-prazniciMojoj najdražoj od svih mi prijateljica Maji što to jeste i što nas više od tri decenije vežu najlepše niti koje mogu da se ispletu među ljudima. Mojoj Branki i Mirki, koje ovde ne zaviruju. Mojoj Beci, devojci sa žutim šeširom, što svojim zvezdama uvek omađija puteve. Mojoj dragoj Nati, koja je davno bila moj đak, a sada prijatelj iz takoreći prve linije. I još jednoj divnoj Nati koja sam prošle godine samo dva puta videla, ali koja je moj melem i dobra vila. Jednoj divnoj mladoj lekarki koja nam je oplemenila život, miloj nam Milici i njenoj sestri Bilji.

Hvala svim onim dragim devojčicama, koje su sada već porasle, a prošle su kroz KG, sa kojima sam i ove godine bila u kontaktu i koje su me, više u Inboxu neko javno, podržavale i pojavljivale se, ne znam ni sama kako baš kada je trebalo, kad mi klone duh i treba malo dodatnog vetra. Hvala i dečacima, malobrojnim, ali bitnim.

Hvala mojoj predivnoj porodici. Jednoj najdivnijoj devojčici na svetu – mojoj sestri, jer sa njom svet ima potpuni smisao. Zaokružen mamom i tatom.

Hvala mom dragušnom koji je pregurao svoju prvu godinu sa mnom i nadam se da će gurati još mnoge. Za nas je ovo bila godina otkrovenja. Mnogih stvari u koje smo se upustili prvi put. Mikrosvet obojen vedrim bojama, binom (dvojac). Hvala na hrabrosti da se rizikuje i da se iz svega izvuče ono najbolje. Što me je naučio da ne moram sama. Da mogu da se posvetim sebi i onome što me čini srećnom, što je dopustio da njegova krila rastresem i vratim ga letu i onome u čemu uživa. Hvala i na tome što upoznah mnogo divnih ljudi koji čine njegov svet. Njegova porodica, skup divnih ljudi sa kojima sam se od prvog trena osećala kao među svojima. Kumu Dadi, Mili…

Hvala na svim teškoćama na koje sam nailazila u prošloj godini, jer su me naučile da budem jača, da postanem strpljiva, možda malo mudrija, vedrija.

Hvala jednom periodu od četiri godine koji se završio. Jedan krug se zatvorio. I time su se mogle otvoriti mnoge divne stvari u ovoj godini. Svaka je nosila svoj niz prepreka i teškoća, ali, strpljivo, korak po korak, nekad uz suze, nekad uz smeh, ponekad rezignirana, ali ipak jaka, izgurah i sada zajedno otkrivamo novi svet, zaokruživši svako od nas po jedan stari. Hvala i na tom starom koji nas je još bolje dao ovom trenutku.

Hvala jednoj proslavi 10. godišnjice i jednom čoveku koji toliko vremena moj svet vraća u ravnotežu kad se naherim. I tog dana, nesvesno je razrešio jednu moju veliku muku i dilemu. Hvala mu što mnoge stvari bolje razumem i lakše umem. Dobro more, kapetane.

Hvala svim onim divnim ljudima, a opet prevashodno ženama na poslu koje su mi i ovu 17 godinu učinile lepšom i lakšom.

Ako ste mislili da će ovo biti čestitka, prevarili ste se. Ovo je zahvalnica. Hvala na tome što ste u 2012. godini bili deo mog sveta. Hvala što ste mi jednu prestupnu godinu učinili lepom, vedrom, nasmejanom, bez obzira na neke spoljne okolnosti. Hvala vam što vas vidim i u 2013. u svom svetu, i jako se radujem zbog toga.

A šta bih mogla da vam poželim? Želim vam da sastavite svoju zahvalnicu za sve one događaje i ljude zbog kojih ćete pamtiti 2012. Sve ono što vas je činilo srećnim i sve ono što vas je naučilo da budete i bolji i jači. Budite zahvalni za svaki dan, sat, minut koji ste prošli. Budite zahvalni za sve one trenutke koji su pred vama. Budite zahvalni za ljude koji su oko vas. Za decu, prijatelje, roditelje. Supružnike, momke, devojke. Budite zahvalni za svaku lepu reč koju ste nekom uputili i koju ste od drugih primili. Izbrišite gorčinu iz srca. Škodi. Verujte. Ne podležite stresu. Ne plašite se izazova. Ne izazivajte nevolje. Imajte vremena za sebe i sebi najbliže i najdraže. Radite koliko god možete, jer doći će vreme kada više za to nećete imati snage. Živite i dišite punim plućima, slušajte savete svog lekara, učitelja, duhovnog vođe, samih sebe i budite ljudi. Nemojte grabiti već sledite znakove na koje nailazite i sve će biti onako kako treba da bude. Ni bolje ni lošije. Upravo onakvo kakvo u tom trenutku treba da bude.

To vam je otprilike to. Volim vas ja sve. Neke najviše… J Srećni vam praznici, ko šta slavi, neka u tom trenutku uzme jedan veliki poljubac i stavi ga u svoje srce. Ako nečije ime nisam spomenula to ne znači da mu nisam zahvalna. Jesam. Duboko…

 
6 коментара

Објављено од стране на 28. децембра 2012. in Lična istorija

 

Ознаке: , , , ,

Posetite i moju drugu stranu – ili…

http://mastersofspeed.rs/coolumna/category/dobrodosli-na-paraterapiju/

 

Pratite, ako imate vremena i ovu priču… 🙂0947cc2b03_11471674_o2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12. децембра 2012. in Lična istorija

 
 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: