RSS

Архиве категорија: Kako promeniti sebe – kroz lično iskustvo

Majska na drugom blogu 

http://coolumna.wordpress.com/2014/02/11/floriterapija-i-put-ka-sopstvenom-smislu/

Duboka zahvalnost na putu ka promeni – floriterapija

 

Topla preporuka i moja zahvalnost nekim ljudima

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11. фебруара 2014. in Kako promeniti sebe - kroz lično iskustvo

 

Danas širimo dobre vibracije – pokažimo da smo ljudi!

images

Pada sneg i sve je dobro. Ili bi više na mene ličila misao – pada sneg a(li) sve je dobro. Dobar je ovaj dan. Prvi april. Svetski dan šala i pošalica. Dve zanimljive me već od jutros dočekaše. Za tren i za ovaj sneg pomislih da spada u taj domen, pa opet pomislih gde će čika B. komšija iznad nas, da sipa razmrvljeni stiropor sa terase. Godine su to. A i nismo baš tako dobri, ko velim, da bi se tako šalio. Onda shvatih da je to šala onog drugog B. koji stanuje malo više od simpatičnog komše. Onaj gore, poslednjih dana šalje mi niz zanimljivih pošalica ne bi li me vratio na ivicu – jer počeh jako da uklizavam u lični šestaesterac – jadna ja i šta se do dešava. U subotu sam pogledala potresne fotografije njujorškog fotografa o ljubavi-bolesti-smrti i u jednom trenu krenula da pišem tekst o tome. Onda pomislim – nemoj. Ko treba da vidi, doći će do toga sam. Ne volim kad ljudi bombarduju tužnim fotografijama. Ne volim na FB fotke teško bolesne dece, ne volim osakaćene životinje. Ne zato što ne volim decu i životinje, već – valjda je stvar ličnog senzibiliteta. Iz iskrenih razgovora sa ljudima znam da većina ili preskoči ovakve fotografije, ili ih šeruje da drugi ne bi mislili da su bezosećajni, ali ne pročitaju tekst, jer ih potrese sadržaj fotografije.

Ljudi reaguju na lepo. Na toplo, na nežno. Boje, asocijacije… I mislim, isto bismo reagovali, čak više pomogli kada bi fotografija bila afirmativna  i ispod nje tekst –  ako pomognemo… uradimo… i taj i taj biće radostan i srećan kao osoba na slici. Vraćam se na trenutak na fotografije njujorškog umetnika – on je pokušao, kako i sam reče da humanizuje teške trenutke. I po meni je uspeo, ali to je moje lično mišljenje i trebalo je da ih vidim da bih sebi udarila packe. Ćuti i nastavi da budeš srećna kao što jesi. Raduj se svakom trenutku, ne propuštaj zbog snega ili sličnih trivijalnosti.

I sad poenta – jutros  pročitah tekst Sandre Kravitz Simonović http://sandrakravitz.coma blogu  /2013/04/danas-glasam-za-zivot/ i shvatim – to je to. To je način da sa reči pređemo na dela. Neće FB uplatiti nekom zato što smo podelili sliku, neće nekom biti bolje budemo li pisali tugaljive tekstove na temu bolesti, siromaštva… Jedina pomoć je delanje – Sergej Trifunović je pozvao juče sve one koji glasaju za razne farmere, velikog brata i slično da dokažu svoju humanost tako što će taj novac koji im se skine sa računa kad glasaju preusmeriti za operaciju Tijane Ognjanović kojoj treba milion dolara. 

http://www.telegraf.rs/jetset/622997-sergej-pomozite-tijani-video

Poruka glasi – ili je ja tako shvatam – pomozi ako možeš. Pomozi jer i tvoje malo nekom je korak bliže ka cilju. Moje sitno je prolazno – i sebično. Ali ako moj blog pomogne da samo jedna osoba (pored mene) uplati pomoć svrha je ostvarena. Oni koji mogu da dopru do ljudi i dignu glas, treba da reaguju i podstaknu savest. Ja čekam da legne plata i digne nas im minusa da uplatim. Vi, ako možete, pomozite, ako ne, barem proširite!

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1. априла 2013. in Kako promeniti sebe - kroz lično iskustvo, Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , , , , ,

Kotrljanje sreće

O mnogo čemu sam htela da pišem. Dva dana, nepuna dva dana, donela su tri prelepa razrešenja dugo čekanih stvari. Ali, setih se jedne priče o staricama na grčkim ostrvima koje posmatraju brodice koje se na tren usidre, i posle nekog vremena opet isplove, a one i dalje sede, oslonjene na svoje štapove i posmatraju. Kao da se njih to ne tiče. Kad je trebalo da se osećam tako, nisam umela, sad kad bi trebalo da budem euforična ja sam poput njih.

I znam da je to dobro. Prevelika sreća ubija poput prevelike tuge. Umerenost u svemu pa i u radosti. Ove tri stvari imaju dalekosežnu ulogu u mnogim životima. Za koji dan, kad zatvorim jedno poglavlje, kad mahnem 23 puta niz drum, tek tada će ovo postati stvarnost, onako istinska, stvarnost koja je davno zacrtana, stvarnost iz tri izvora potekla, iz dva različita sna. Dvoje je na tren zaspalo braneći se od realnosti koja nije bila ni malo lepa. Dvoje je čistilo sebe od mnogo čega, dvoje se učilo strpljenju, praštanju, opraštanju, trpljenju, i kad su naučili, probudili su se. Treća osoba je došla u njihove živote, nimalo slučajno. I, samo je udarila tačku na njihovo I.

I dalje samo posmatram ovu sliku. Troje sa osmehom od uha do uha. Troje kojima se cakle oči od radosti, i tri radosti koje su tako isprepletene da kad bih jednu izmakla, druge dve bi bile manje važne. Barem iz ovog mog ugla. Večeras. I narednih nekoliko dana. Da se slegne. Možda sam sebična u ovom času, možda u ovom trenutku izgleda kao da sam sve spojila u jednu veliku samo moju ličnu sreću, i neka, nebitno je.

Večeras posmatram more i brodice su mirne. Ili se to samo meni tako čini, jer me u ovom času ni jedna od njih ne dotiče.  Znam da je to samo privid, i spuštanje adrenalina. Juče me srce bolelo (ako ono boleti može) od uzbuđenja i radosti, od razmišljanja kako i šta dalje. Ali, to je bilo juče.

Život ide dalje. Onako kako treba i kako smo zaslužili. Jedno dete je večeras mirno spava. Jedan čovek noćas sanja svoju brodicu i sprema se da zaplovi. Ja samo sedim naslonjena na svoj štap i trenutno se izmeštam iz priče, i sklapam kockice. Ovo je u sve tri priče kraj, i početak. Temelj i prizemlje. Jedan dodatni potporni zid. Tri sreće, ugrađene u jedan put. Valjda su se zato u manje od 48 sati i objavile u našim životima.

Sedim i posmatram more i brodice. U daljini vidim još jednu i znam da se sreća zakotrljala i da je sada treba deliti ne bi li, ne postala veća, već da bi se širila. Kao kad baciš kamen u vodu. Jedan umeren i odmeren izbačaj napravi mnogo lepih i ravnomernih krugova. Tako to treba.

Ali, dopuštam sebi da još neko vreme posmatram to troje na slici. Pomalo izmeštena, kao da mene to ne dotiče. A dotiče, samo, naučih da prevelika radost kao i tuga može da ubije, rekoh li vam to već?  Zato puštam da se naviknem na sliku. Da sve legne na svoje mesto, i zidovi, i planovi i kese i sve sitnice vezane za te tri srećne vesti.

Sedim i gledam – jedna slika polako dobija svoj ram…

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 6. јуна 2012. in Kako promeniti sebe - kroz lično iskustvo

 

Ознаке: , , , ,

Daj mi pred san poljubac velik…

Ponekad pomislim, mogu da pišem šta god poželim, ionako me niko ne čita. Podelim sebe na nekim javnim mrežama, onda pomislim, ma sigurno me ne vide među svim tim granama tamo i vrežama, rekli bi mi… javili bi da su me pročitali. Pomislim, s druge strane, zakoči, lutko, možda te čitaju, ali nemaju srca da ti kažu da je to sve za onu – pusti neka voda nosi. Tek poneki slučajni komentar onako usput – e, ti reče, … ili jeste li vi ono napisali... potvrdi da ipak neko zaviri u ritam mojih misli, i to je u redu. Nekako sam navikla na ove draga koje na komentarima vidim i znam  da im se svidi poneki tekst… Te koje i ja čitam. Valjda mu ovo dođe kao klub anonimnih pisaca (kao kod alkosa, koji idu na sastanke, pa se pred svojom grupom ispovede… tako i mi, rešeni da u rečima tražimo sebe).

Danima vrtim u mislima Balaševića – za treću smenu. Danas je 18. sutra 19. Nebitno za većinu. Bitno samo za mene i onih nekoliko na ovom svetu kojima je istinski drago što me jednog majskog jutra dodeli Bog i Univerzum ovom sazvežđu. Bitno meni, jer tog dana nemam tipičnu žensku krizu o prolaznosti godina, već radost jedinog ličnog praznika. Samo mog. Kao vlastita imenica mu dođe taj rođendan – jer iako, kako Desanka kaže – iste su godine svi bili rođeni (ja dodajem istog dana), to ne znači da smo isti, već je samo tog dana na zemlju puštena jedna grupa nas. Kao i svakog drugog dana. Po jedno jato anđela, pa ko do kraja sačuva krila, Bog ga veselio.

Tako se meni vrte ti stihovi o tome da sam još suviše mlad(a) da mislim o grobu, a već sam suviše star(a) da brojim zvezde… Pa pomislim, beše Đole mlad kad je to pisao, jer samo deca tako bezbrižno barataju tim… ako umrem mlad… Što me iskustvo više sustiže shvatam da je brojanje zvezda predivna stvar (e sad, možda je to zato što sam ja i prvi deo onog stiha razrešila, mislite na vreme, pa ste posle mirni… crnjak… ali teši), pa sada gustiram život i brojim zvezde.

Sutra je moj praznik. Moje jagode, moji dragi, moj maj, i sunce. Neke ruže u nekim vrtovima, neke čestitke od srca, neke odluke kojih se, možda je blesavo, ali ja uvek držim, jer, jeste život samo jedan, i baš zbog toga ne priznajem onu jebeš ga jednom se živi – u smislu, a što bih se brinula kad me ionako jednom biti neće. Baš zbog toga, hoću svaki dan barem nešto lepo da naheklam, u mislima, jer rukama ne umem, da po nečemu zapamtim, da nekome nešto lepo učinim, ili barem ružno ne učinim.

Brojim zvezde, i nemam mnogo velikih želja. Svoj mali svet i svoje ljude u njemu. Sunce i zdravlje. Novaca uvek koliko treba i radosti što mogu da radim i stvorim. Da volim. I ako zaslužim da budem voljena. Da se svakog dana zahvalim za milost što sam tu, što neko od gore vidi i brine.

Propuštene prilike i sutra ćemo, ne želim. Sutra već današnja odluka neće imati vrednost. Sutra današnji računi neće biti isti. Poješće ih inflacija. Koja god. Ni ja neću biti ista. Ni bolja ni gora. Samo će današnje stvari biti prošlost, a ono što se ovog časa čini kao budućnost tog će se časa dešavati. Zato, vrlo egoistično, mogu da kažem, sa mnom su oni koji me ovakvu i baš ovakvu jedino i mogu voleti. Mene koja ne umem kabl za telefon da sačuvam i koja na osećaj pa kud puklo radim stvari, i mene koja će ih pod velikim kišobranom vaseljenske brige sačuvati. U sebi se smejem i kad je teško, pretvarajući tegobu u lični vic. Mene koja ne umem više da se samosažaljevam, jer shvatam ispraznost istog. Mene koja dotera sebe do krajnjih granica a onda joj glupo što ne može još malo.

Mene koja na kraju dana ima pomisli samo na dva stiha…

 Nemoj da načinješ sad ozbiljne teme,
dođi, skupi se tu i budi dobra…

 

I mislim, dovoljno je to danas, poslednjeg dana u ovoj mojoj solarnoj godini. Sutra već opet nova ja, ali na kraju dana opet  će biti samo jedna … dođi, skupi se tu i budi dobra… znak da me neko voli na kraju dana…

 

U krug. Možda me neko i sada čita. Ako kažem da je nebitno, kažem, ako kažem da ću prestati, lažem, ako kažem da je presudno lažem. Pišem zbog sebe, ali i vama. Pišem…

 

 
8 коментара

Објављено од стране на 18. маја 2012. in Kako promeniti sebe - kroz lično iskustvo

 

Ознаке: , , , , , ,

Ako se posle pobede ponašaš euforično, nisi ratnik, jer bi se onda i u porazu ponašao histerično, a to nije smisao puta

Znaš da bih te čuvala kao kap vode na dlanu. Znam da znaš. Znaš i da treba da se sačuvam od sebe. Ne umem u sitno. Ne umem kao sav svet, ali, nisam baš ni toliko retka. Ima nas, samo se pomalo teško u obične tokove uklapamo. U obične kalupe ne možemo. U obične priče ne idemo. Ne ide nam to obično baš od ruke. Srećom da nas vreme protera kroz iskustvo, pa naučimo onoj staroj o čojstvu i junaštvu.

Ono što danas znam jeste da je prva lekcija naučiti sačuvati sebe od drugih. Život nije uvek fer. Priča o jednakoj raspodeli bola ne pije baš vodu, jer u tri koraka ili sa nekoliko primera mogu da oborim teoriju. Praksom. Više pije vodu ona da dobijemo koliko možemo poneti. O, da. Ali, ovu teoriju sami obaramo onog časa kad počnemo da nosimo i tuđe, sve iz najbolje namere. A, put do pakla upravo je tim kockicama posut. Nije pakao, kako reče jedan moj kolega, nije to ono strašno mesto, pakao je ostati izopšten, ili jednostavno rečeno – pakao smo mi sami sebi – na tom putu sa najboljim namerama. Deset zapovesti pogazimo sami – ne varaj, ne laži, ne kradi, ne poželi tuđe. Od malena nas uče da su ovo smrtni gresi, a kada ne slažemo iskrenost nam kazne, naše poštenje pogaze, varajući nas, možda čak i iz najboljih namera, ukradu nam godine, snove, jer smo verujući iskreni sa njima bili.

Ali, iskreno, ni trunke gorkog ukusa, ni trun (samo)žaljenja nemam, jer to čist je gubitak vremena. Kad sam ovu lekciju naučila, kad sam potcrtala i zaokružila neke stvari, tada o prešla na onu međulekciju. Učila sam da praštam. Prvenstveno sebi. A onda i svima ostalima. Opraštala sam svima što sam od njih očekivala ono što mi nisu mogli dati ili što nisu bili ono što sam ja od njih očekivala. Nisu umeli ili nisu hteli. Nebitno. Onda sam sekla niti koje su me vezivale za neke ljude. Neki su na taj način zauvek otišli, a sa nekima sam uspostavila drugačije, zdravije odnose.

Naučila da poštujem sebe, da najveći deo stvarnosti jednostavno ne osetim kao deo sopstva. Kako to pokušah da objasnim ljudima – kao da jedno neprobojno staklo stoji na nekih 10 cm od mene, pa se spoljašnji svet razbija o njega. Samo što se i sva dugoročna maštanja isto tako razbiju o to staklo. Što dovodi to sledećeg stepenika na međuspratu učenja – do toga da živim ovde i sada. Ponekad misli i krenu levo-desno, ali brzo završe uz klep/klep.

Kroz čitavo ovo iskustvo, došlo je i ono sa početka priče. Učeći, naučih podosta o sebi. Ali, to nije priča za ovo veče. Htedoh reći, u stvari, naučih da čuvam druge od sebe. Ili, tek učim. Bolelo je kada sam shvatila da moram da se odmaknem da bih se primakla. Da je najbolji način da te čuvam upravo taj da te od cunamija zvanog JA sačuvam. Da znaš da sam sveprisutna, ali ne obavezno i uvek prisutna. Da nije moja najbolja i najmudrija. Da svet sasvim lepo funkcioniše i kad podignem nogu sa kočnice. Da su tvoja krila toliko lepa i jaka, da je predivno gledati tvoj let. I leteti uz tebe. I sviti se uz tebe, a ne priviti te pod svoje krilo. Valjda je to jedna od poenti. Ne znam.

Jeste bolelo, ali je osećaj dobar. Pobediti sebe, da bi dobio sebe. Pobediti sebe da bih imala tebe baš onakvog kakav treba da budeš. Pustiti tebe da učiš kroz svoje iskustvo, ne plašeći se bola. Jer kako kroz lepotu, tako i kroz bol rastemo. A lečimo se najmoćnijim od svih lekova – ljubavlju. A, ako doza nije dovoljna, kako napisa moja draga duhovna lečilica, jednostavno povećavati dozu. Ja bih dodala do optimalne i individualne granice.

I, čuvam te. Tako je to još davno pisano bilo, samo je trebalo da dovoljno porastemo da bismo se sami u ovom svetu mogli naći…

 
9 коментара

Објављено од стране на 13. маја 2012. in Kako promeniti sebe - kroz lično iskustvo

 

Ознаке: , , , , , ,

Све у своје време – црте и цртице

Цртице, тачке, администрирање живота. Некако безлично, али, понекад управо то обезличење спашава муке зване мисли и промишљања. Почетком године,   звала ме В.  Пита, да ли сам још увек заинтересована да будем хранитељ. Кажем да јесам. Имам ли ове (2012) у плану да се вратим у програм. Не знам више шта да јој одговорим. Да, желим да будем хранитељ и даље, али, овог тренутка сви моји статуси су полуотворени, те док са тим не будем начисто, не могу. Волела бих да јој могу рећи да сам сада у једној другој енергији која тражи читаву мене и да не бих знала шта са рањеним дететом. Са дететом које треба читаву мене. Не могу више да се делим. Четири године су прошле. Четири године се носим са неразрешеним статусима :
– УДОВИЦА У почетку је то врло добра заштита јер изазива сажаљење. Лепо се сакријеш иза те једне речи и нико ме не дира. Но, временом почне да смета. На питање – наведи статус – другог одговора не могу дати – не могу бити удата – слободна – разведена – у компликованој вези – удовица. Удата, дефинитивно нисам. Разведена такође. Не чини ми се да сам у компликованом односу, а ако сада променим у слободна, некако ми дође као издајство лирике. А, ако сам удовица, онда сам ничија. А таман сам се навикнула да сам поново нечија. Када дође време да мењамо статусе? Када дође тренутак да ту реч удовица, која ме некако, увек на црнину и старице подсећала, смем да заменим пролећем, сунцем, осмехом? Зна ли неко финесу између удова и нечија? Или постоји и нешто између?
– ОСТАВИНА Неко ми прошле године рече да у праву нема правде. У ову мисао тотално супротну мојој логици, покушава да ме убеди и правни систем. Четири године доказујем да је моје моје – но, није моје, нити на мени да о томе одлучим. Неко други то треба да процени. На основу доказа. Четири године доказујем. Четири године чекам да променим стасус и сазнам правду права. Чекам.
– ЧЕКАЊЕ – Чекам неке годишње одморе на које деценију отишла нисам.  Чекам неке решења а знам да ће кад их добијем бити још теже, али биће. Чекам да ми се неке недосањане жеље можда још остваре. Или једна само.  Чекам, а то све је тихо умирање. Чекање.
– ХРАНИТЕЉСТВО На добром сам путу да трајно изгубим статус. Јесам ли тужна? Да ли ми је неко на почетку рекао да је ограниченог рока трајања? Прво сам се негде почела убеђивати да није страшно и да неће стати свет ако ме мимоиђе родитељство. Знам, умем понекад добро да варам, себе. Онда помислим, усвојићемо. Па се то раствори у усвојићу. Онда још једна лажа – шарена – кад си сам – усвајаш само на папиру. Добро, постаћу хранитељ. Па добијем дете. Па га изгубим. Зове ли се то – хранитељски абортус? Не. То је насилни прекид због компликација. Да више боли. Онда вам саопште да вам и хранитељски, као и биолошки сат откуцава. Одлучите. Одлучите. Одлучите. Иначе вас бришемо. Не родитељ, не хранитељ, не старатељ, не човек, не жена – удовица, чекалица… Колико лИЦА?
ЗНАМ Нема ту много мудрости. Мало тога од мене зависи. Оно што знам јесте: – да време не могу да убрзам, као ни одлуке других; – да покушавам да се научим бескрајној мудрости и безрезервном стрпљењу и вештини сагледавања слике у пуној величини, јер

 ме често заварају искричави детаљи; – знам да волим, и волим те; – знам да речи ме ослобађају и зато их толико, скоро опсесивно ређам читав живот; – знам да је чекање будућност и да је то била моја велика замка.

ПРАШТАМ – Првенствено себи. – Прошлости у којој сам себи замке постављала. – Будућности која је увек примамљивијом се од трена садашњег се чинила.
ВЕРУЈЕМ Да су одговори на сва моја недоумљења ту. Да сви моји статуси само треба да се, као и они каменчићи, баце у ваздух, и слика коју на тлу направе, јесте и слика мене. Сада. У овом часу, у ком једино у шта сам сигурна јеси ти. Сигурна сам  у то да те волим? Чекај, само да бацим камичке…
Сигурна у своје најдраже пријатеље и сигурна у своју породицу. Сигурна.
И да ништа не пожурујем и не гурам. Јер, све дође у своје време и за све дође време. И ово што овог часа изгледа помало сиво, јесте добро, јер барем је све на свом месту и све у своје време. Сада знам зашто су се неке ствари тако како су се десиле десиле. Као опомена, као знак од наших анђела чувара, и овај пут смо их добро разумели. Хвала им. Све у своје време и све на своје место.
Сигурна сам, и смирена. Верујем.
 
2 коментара

Објављено од стране на 9. маја 2012. in Kako promeniti sebe - kroz lično iskustvo

 

Ознаке: , , , , ,

Sve to dođe na svoje – ili nekad se mora težim putem

Dan mrmota. Priča o mrmotu i njegovoj senci. I, kažu neki ljudi, koji valjda sve to znaju,  i mrmoti nekada mogu da pogreše, i njihova sena ume da prevari na taj dan. To sam i ja negde znala, ali do sada sam pod tepih čistila istinu. Koge bre, interesuje moj mrmotski dan, i baš nekog svrbi za to što, i ja umem da pogrešim. U stvari, ovo je činjenica kojoj se poneki vrlo raduju, ali, iskreno, mene baš mnogo ne svrbi zbog toga.Ono što me do češanja dovodi jeste obično pitanje – a gde mi ono nestade život i šta ja uopšte o toj pojavi znam? Jer, lekcija ide ovako:- rodiš se
– završiš školu
– nađeš posao
– kupiš stan (posle kola ili pre… kasnije neku vikendicu)
– nađeš perspesktivnu priliku pa se udaš
– rodiš dete
– odgajaš ga i živiš svoj deo šablona
– iškoluješ tu decu, onda ona prođu gore navedeni krug
– čuvaš unuke
– družiš se sa penzionerima
– onda umreš i deca naslede ono što si stekaoTako treba. Tako kažu. Ono što sigurno znam jesu prve tri stavke. Četvrta – eh, prvo, nisam tražila perspektivnog već onog koji ume i sme da me voli. Kao i uvek, kao i sada.O deci sam maštala. Sanjala i imena im davala. Ako budu dečaci (a nekako su uvek bili dečaci u tom snu) zvaće se… ako budu devojčice… neka im on nadene imena. Bilo ih je sedam (znam, danas to tako strahovito mnogo zvuči), ali ja sam imala 20 i imala sam svet pod nogama i svoje sinove u mislima. Jednom sam mislila, jako ozbiljno da su počeli da dolaze. I, beh oštro ukorena jer preskačem stepenike i stavljam na kocku budućnost i karijeru. Srećom, ili nesrećom, nisu to oni krenuli, već to beše dobra stara – čovek planira, a bog se smeje… ili, smeši…

Udala sam se. U toj priči neke piste ličile su na žitna polja moje ravnice. Avioni na ptice, ljubav na čistotu. Moglo bi se reći da je sve ličilo na bezuslovno, osim jednog jedinog… jednog obećanja koje sam morala dati i dala sam ga. Mislila sam, vreme je na mojoj strani. Mislila sam… ali, to nije bila priča o vremenu, to je bila priča o jačanju, o strpljenju, trpljenju i nadanju. Iz te priče sam naučila mnogo i još uvek učim, ali nisam naučila šta je brak, šta je deljenje i u dobru i u zlu. Čekala sam i nisam dočekala. Naučila sam šta je večiti broj dana koji ti ne dozvole da se posvađaš, da nikad ne stigneš do dela kad svako radi svoje i život ide na duge staze, da se planira na kratko, bez onog jednog dana ćemo… Naučila sam  samo da kad jedno otputuje drugom ode deo srca, moje je odlazilo samo u jednom pravcu, u drugom se ipak krpilo – jer je imalo potporu, iliti, nije imalo  samo  jednu potporu na svetu. Ono drugo srce se krunilo u svim pravcima,  jer svaki odlazak ga je odvajao od jedine tačke oslonca. I kad je odlazio i kad je pratio. Uvek je ostajao bez dela, jer samo je čekao ili napuštao svoju jedinu zvedu. To sam naučila. Ali ne znam šta znači živeti u dvoje. Umem li, ili idealizujem. Branim li se floskulama od priznanja i tužne mogućnosti da možda nikada to neću doznati? To liči na ono – ja se nikad neću udati, mene fakultet ne interesuje, komšijino grožđe je mnogo kiselo…

Mada, nekako više bih volela da je ovo priča o slatkom limunu, nego o kiselom grožđu.

Priča o deci, i unucima. Dečija još uvek na dugom, ali mogućem štapu, uz mirenje, da zaista ništa što pisano nije ne treba siliti. Bude mi na tren žao svojih roditelja, koji su tako dobro odradili svaku tačku sa spiska, i onda ih rođeno dete tako bezosećajno izda… pa nemaš o čemu da pričaš sa drugim penzionerima, jer njihovo dete nema „normalan“ život, njihovo dete (ne)ima muža, njihovo dete nije se postaralo makar i onako kako nikad planirali nisu (van okvira zajednice) da rodi, njihovo dete je u jednoj generaciji uspelo da slomi sve što se slomiti moglo.

Priča o materiji nije sporna. Toga ima i biće i bilo je. Nekad manje nekad više, ali, izgleda da taj deo priče nije toliko duboko zeznut u nekoj od prethodnih generacija, pa ne plaćam baš tako mnogo. Ali, kad podvučem crtu, nemam baš mnogo toga.

No, vraćam se opet danu mrmota. Jednog dana kad provališ da si u toj priči, onda možeš i da počneš da se izvlačiš. Korak po korak. Naporno, ali moguće. Jedan dan promeniš jednu pogrešnu ili ponavljajuću okolnost, sutradan drugu i tako dok ne izađeš iz kruga.

Zato reših, hajde prvo da ne lažem da mi nije bitno i da sam jedino tvrdoglava i samoživa. Jesam donekle, ali, nikako uz čuveno – ja sam takva i kasno je da se menjam. Menjam se i otvorena sam za promene. Svoje parče sebe i svoj komadić samoće uvek je lako naći, da vam to onako iskustveno kažem – teže je naći onoga ko hoće da diše u duetu, i ko sa vama hoće i može i sme da diše i kad ste u potpunoj sjedinjenosti, kao i kad ste kilometrima daleko od jedno od drugog. Ne prodajte svoju sreću za komadić slobode. Jer, najveća sloboda je u vama, a ne oko vas. Sloboda je biti ono što jeste a ne biti sami. Ne brkajte te dve stvari. Posle, nema kajanja.

Vreme je za otvaranje karata. Ovo je zrela partija (mada, znam, takve ne postoje, ali ko razume shvatiće). Ako mi je život dao polovinu da učim pravila, da grešim i ispravljam greške, nije fer da ovu drugu polovinu proćerdam. U stvari, nema tu fer/nefer. Svako je dobio svoje igralište kad se rodio, svoj deo parkića, a naše je da ga uredimo kako nam paše. Ako sam do sada učila baštovanstvo, sad sam spremna da uredim svoju baštu i da je ne razorim iz hira, iz dosade, iz opaski da niko nije vredan… i ništa nije vredno… I te kako je vredan i te kako je vredno – ako ne pada kiša, ne kukam već  vodu donosim sa svog izvora, ako mi grad potuče  cveće, ne plačem, dobro, pustim koju suzu, ali sadim novo i znam da vredi.

Ako sam do sada mislila da je to za dokone i folirante da se hvale svojim vrtom i vrtom koji je uz moj rešio da se bori za svoje useve, sada i to menjam. Nisu razni datumi izmišljeni bezveze. Nije dan zaljubljenih glupi kapitalistički praznik (može i to da bude, ako ga takvim zacrtamo), nisu Uskrsi i Božići praznici radi Boga, već radi ljudi.

Pogrešno shvaćene poente – slavimo Prvi maj i Slavu – u istoj ravni – ne zbog radnika, niti zbog svetaca već zbog mesa na trpezi. Praseći praznici, kako ih neko jednom nazva. I u pravu je. Nažalost.

Do sada sam samo jedan praznik na svom ličnom igralištu priznavala – onaj kad sam na poklon svetu data. Bio je jedini koji mi niko ne može oduzeti, jer samo je moj. I kad si sam, i kad dopustiš da ti vrt pojede korov i kad kiše danima nema, ili je toliko bilo da je sprala sve vredno, taj dan je bio jedina čvrsta uporišna tačka. Svi ostali dani su upravo mogli da podsete na pustoš. To sada znam. Sada znam da i medvedova senka ponekad pogreši i da nije sve uvek kako izgleda. Zato svaki dan menjam jednu stvar u svom vrtu. Volim vrt i vrtlara pored sebe, kao i njegov vrt. Ne pravim više razliku između oblaka iznad mog ili njegovog vrta.  Kad pada, kopam kanal koji odvodi višak sa obe plodne zemlje. Kad je sušno, ne pitam koju je zemlju pogodilo. Jednako i sa istom posvećenošću zalivam. I noktima i golim rukama sejem, i u njegovom i u mom vrtu, i isto radi i on.

Blagosiljam sve one sile Univerzuma koje su nas vodile težim putem, ili onim koji bi svako barem u prvoj polovini životne partije platio i dao sve da izbegne. Blagosiljam, ne zato što su se stvari desile, već što smo ostali dva sasvim normalna vrtlara, dva ratnika svetlosti, dvoje ljudi koji nisu iz svega izvukli pouku mržnje već su sačuvali seme dobrog u sebi. Taj deo blagosiljam. Blagosiljam spremnost da se, sada posade ta dva semena dobrog i da se da najbolje od sebe ne bi li ih u divne biljke odgajili. Spremnost da se stvari ne mere kroz tuđe aršine i da ne da se ne naplaćuju tuđi dugovi, već da jednog dana, kad vreme dođe, ovom svetu na dar ostavi jedna velika, šarena, lepa cvetna bašta. Nije pitanje kome ćemo je ostaviti, priroda će je ionako zaogrnuti svojim plaštom. Svet nismo nas dvoje sami. Svet su svi oni cvetovi koji su iz istih korena, ali, ne, možda sa naših grana iznikli.

Zato, mislim tako ovih dana, mi smo platili mnogo u vreme kad su drugi naplaćivali. Mi smo vraćali dok su drugi sticali. Kako seješ – tako i žanješ, jer sve se vraća na naplatu. Samo, istorija sveta nas je naučila da najčešće naše grehe ne platimo mi već oni koji dođu posle nas. Čije smo mi plaćali, nije sada važno. Ono što kao tačku na taj deo mogu da stavim jeste ono najteže, praštanje, ali, kad se zbilja obavi – jednostavno možemo dalje – kad oprostimo svima uz jednu prostu misao – opraštam svima što nisu bili onakvi kakvim sam ih ja zamišljala, ili kakvi su trebali biti i kakav su mi amanet trebali ostaviti…. Opraštam i idem dalje.

 Gustav Klimt

Jer, doći će dan kada ćemo pred lice sveta izneti plodove koje smo tokom veka svog uzgajili. Taj dan svane, tako, nenadano, na tren zaliči čak na praznik pa zavara, ali nije poenta čekati taj dan, već putovati i gajiti svoj vrt, proširiti ga, po mogućstvu sa onima koji imaju istu viziju ličnog sveta, a u komšijske ne viriti. I, ako to uspemo, kad svane taj dan naša korpa biće puna zdravog ploda i oni za nama imaće čime da počnu novi krug, a mi čime da se podičimo na kraju.

Tako da, ako je ovo moje kazna ili nagrada, neka nekome u nekoj budućoj bašti života, ostane sve čisto i lepo. Bez dugova i grehova. Bez neplaćenih cehova. Neka niko moje ne mora prvo da otplati da bi imao pravo na sreću… Samo neka je nama naše tihe sreće i prava na nov početak. Blagosiljam.

 
7 коментара

Објављено од стране на 29. априла 2012. in Kako promeniti sebe - kroz lično iskustvo

 

Ознаке: , , , , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: