RSS

Архиве категорија: Svakidašnji ritmovi

Muškarci se ne žene takvim ženama (Sex i grad)

Povede se danas razgovor o knjigama – dobre, loše, lake. I kad malo bolje razmislim nema lake knjige iliti lakog štiva – jer, ako izuzmemo da je ovo gramatički potpuno nepravilno, ta, takozvana laka literatura u svakom slučaju dovede do glavobolje. Ovako ili onako. No, jedna od tih lakih postala je, zahvaljujući televiziji, štivo na kom su se „učile“ i čini mi se, ponekad, preučile one koje su mislile da feminizam i ženska prava izgledaju baš tako – jednostavno i lako kao u bajci.

Mislim na „Sex i grad“. Mislim na seriju, ne na knjigu. Objasniću malo kasnije zašto. Milioni devojaka i devojčica odrastaju već koju deceniju u ubeđenju da je život bajka u kojoj se zabavljaš do mile volje, ideš sa zabave na zabavu, ponekad nešto malo i radiš, momci ti prosto uskaču u krevet (ali ako se neko vreme i zabavljaš sa nekim od njih, nije problem što ih menjaš kao tašne, od sezone do sezone), i kad ti sve to dosadi, tada dođe onaj pravi, oženi te, rodiš dete, ali čak i ako ne možeš da ga imaš, šetaćete kuce i ludo se voleti. I sve to uvek uz red seksa. Svaka od navedenih stavki. Posao – seks – izlazak – seks – kafa – seks – zabavljanje – seks – venčanje – seks… I tako dok vas smrt ne rastavi.

Tako devojčice iz prethodnog pasusa jedva čekaju da porastu i da počnu da žive seks i grad. Problem ponekad  predstavlja to što nisu iz grada, ali je i to lako rešivo – preseliš se i sve legne na svoje mesto – kad dođeš u grad samo na to nakalemiš seks.

Ovo je serija o Keri Bredšo i njenim drugaricama. Ovo je serija o lagodnom životu žene koja je došla u grad, postala kolumnista, ili bi to u današnje vreme mogla da bude i blogerka, nebitno, zarađuje prosečno, ponekad nema baš mnogo toga za jelo, ali zato ima garderobu koja, po komadu vredi kao delovi nameštaja u stanu prosečnih nas, a sve zajedno vredi kao omanji ili sada već, osrednji stan u Srbiji. Keri nije muški već ženski san. Njoj se dešavaju sve te bajkovite stvari – upoznaje Zverku, koji je voli baš takvu, neurednu, nemarnu, nedoraslu, večitu devojčicu. Povremeno on nestane iz njenog života i te praznine ona uvek popuni nekim sasvim pristalim tipom, od kojih bi, skoro svaki, realno bio mnogo bolja prilika za odavde do večnosti, samo je imao jednu malu manu – nije imao dovoljno novaca, da budemo realni.

Šarlot je muški san. Fina, pristojna, odmerena, dovoljno mudra da zna gde je granica preko koje se ne prelazi – ako želiš ozbiljnu vezu i koje se granice smeju preći, ako je to tako, pomalo usput. Ona uspe da ulovi bogatog muža, da propati uz njega i zlu svekrvu, razvede se i nađe bogatog finog momka, ne preterano lepog, ali očaranog njome dovoljno za svaki njen hir, pa čak i da „uveze“ devojčicu sa Istoka jer za sreću treba samo još tako malo – a kad zapne, onda podmažeš novcima.

Samanta  je tajni san mnogih žena – tj. njen način života je maštarija mnogih. Bogata, ostvarena žena – menja muškarce, da bi na kraju završila sa nekim koliko se sećam, duplo mlađim od nje. Svi tajni snovi na jednom mestu. No, o njenom liku i delu neki drugi put, insprativna je za priču, pa bih samo jednu svoju asocijaciju dodala za kraj priče o njoj  – čuvaj se svojih želja – mogu da se ostvare.

Miranda – nije ničiji san – njen život tako liči na život svake prosečne žene – kuća, posao, običan momak, slučajna trudnoća, kompromis – život u predgrađu sa porodicom ili centar sveta i džet-seta sa prijateljicama. I ona bira porodicu. Tako obično i tako prozaično.

I da se vratim na Keri Bredšo i njenu fatalnu ljubav sa bogatim Zverkom – koju je na trenutak poljuljala pojava još bogatijeg Rusa. To što je bio stariji, totalno drugačiji od nje, sa drugog kontinenta, sa drugačijim običajima i navikama, nije joj smetalo. Zbog njega je prestala da piše, napustila Menhetn, Ameriku, prijateljice, sve u šta se čitavi nebrojeni niz epizoda klela da su najvažnije stvari u životu, zbog čega je raskidala sa svim drugim momcima kojima je to ranije smetalo. Sad, odjednom da li zbog sata koji je počeo da otkucava ili zbog nečeg trećeg, sve pada u drugi plan. Ode Keri. Ostaše njih tri. Ode Keri, a Zverka se baš tada seti da ne može bez nje. Kad je otišla. Ode Keri, a Zverka za njom.

I, sad bih se vratila na knjigu – ili na papirnu verziju „Sex i grada“. Ne znam da li ste istu čitali, ali ako jeste, znate da se je sličnost više u detaljima.. I jasno je da su producenti, shvativši potencijal knjige proširivali priču u nedogled, dodajući originalu staze i stranputice koje, na kraju, kao i i knjizi, vode u Pariz. Koje, kao i na kraju vode i Zverku u Pariz. Ali, postoji jedna kvaka. Neka bude 22. Na kraju serije sve devojke i devojčice su se rasplakale od sreće – jer princ te uvek pronađe i učini časnom gospođom. Otplakale su i one koje su verovale da su jednom naišle na princa – pa se ispostavilo da niti su one princeze niti su njihove bolje polovine plave krvi. Da vode živote sličnije Mirandinom. Ali, otklapala sam i ja – jer je serija poturila jednu veliku laž. Knjiga se, ipak malo drugačije završava.

Zverka se ne oženi s Keri. Ne mogu da vam citiram poslednje redove knjige – jer sam je poklonila – ali poenta je u tome da su žene poput Keri zanimljive da zbog njih preletite pola sveta, da ih zovete u pola noći kad vam je teško, da vam budu zanimljive onako nesnađene u vremenu i prostoru, pomalo šašave, nežne, krhke, raščupane, otkačene, pomalo na svoju ruku, ali i to ima svoju granicu. Jer, kad dođe vreme da obuku belu haljinu, ona im uvek nekako izmakne. Ona pripadne nekoj Šarlot koja je pomalo dosadna, ali uvek uredna, pristojna, zna kad je dosta i kada prestaje zabava i počinje realni život.

Na kraju – u knjizi, Keri ne oblači venčanicu. Ostaje sama jer, kako ono Zverka kaže – muškarci se takvim ženama ne žene… (ako neko ima knjigu pri ruci, bilo bi divno da tih nekoliko redaka dokuca u komentar…)Keeri

Advertisements
 
17 коментара

Објављено од стране на 10. маја 2014. in Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , , , ,

Oprostite, ali Markes nije pisao oproštajna pisma

преузимање (1)Čovek kad umre više ne može da se brani od reči. Čuveno Markesovo oproštajno pismo, za koje je pisac tvrdio da nije njegovo i da svi oni koji ga malo bolje znaju, znaju da to nikad nije napisao, ponovo je od juče u opticaju. Njega više nema da stane u svoju odgranu ličnim autoritetom iza nečije izmišljotine, tako da će, nažalost za neka buduća pokoljenja ostati da se Markes opraštao za života od života.

Prošle je godine Gabrijel Garsija Markes, slavni pisac romana „Sto godina samoće“, hospitalizovan u Bogoti sa teškom dijagnozom raka limfnih žlezda. Sve do ovog decembra o njemu se malo toga znalo, jer se potpuno povukao iz javnosti, posvetivši se pisanju i lečenju. Svoju izolaciju je prekinuo posetom svečanosti inauguracije novog meksičkog predsednika i tada je i dao intervju kolumbijskim novinama „El Tiempo“.

I iako je vrlo mršav i deluje iscrpljeno, Markes je izjavio da je potpuno izlečen posle tromesečnog tretmana i da više ne uzima lekove. Kao razlog izolacije je naveo i pisanje. I od ranije je poznato da je Markes, pišući novo delo, prekidao sve odnose i zatvarao se u radnu sobu, i čak, uzimao obroke isključivo kroz otvor na vratima. Tako je bilo i ovog puta, a razlog je predstavljao rad na memoarima koje je odlučio da napiše u trenutku kada je saznao za svoju tešku dijagnozu. Njegova sećanja bi trebala da se pojave u tri toma, a slavni je pisac najavio i dve knjige kratkih priča.

U intervjuu je i demantovao vesti da je napisao oproštajno pismo i da je tekst koji kruži Internetom, njegovo delo. Naime, mnogi mediji su objavili sadržaj ovog pisma, ali se Markes čudi kako su ljudi i mogli da pomisle, a naročito njegovi bliski prijatelji, da je on u stanju da „napiše nešto tako neukusno“. Prenosimo sadržaj ovog lažnog pisma, za koje su mnogi, do skora, mislili da je autentično i da se Markes, koji danas ima 73 godine, njime oprašta od života.

    „Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

 

Stvari bih cenio, ne po onom što vrede, već po onom što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da za svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.

Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica… Bože moj, kada bih imao jedan komadić života… Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim, da ih volim.

Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi…

Naučio sam da čitav svet želi da živi na na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…“

Izvor: http://www.krstarica.com/zivot/razno/kultura/knjige/lazno-oprostajno-pismo-markesa/

 

Markes je, duboko verujem, verovao u život. Verovao je u reči -a oproštajna pisma, koja su ovih dana postala popularna na društvenim mrežama, su nešto što se piše kad se rastaje, odlazi, umire. Moć reči je jača od oružja. Ono što zamisliš to se i ostvari, a on nije zamišljao smrt i nije imao potrebu da izaziva sažaljenje kod svojih čitalaca. Smrt dođe i bez poziva, kad joj je vreme. Oni koji su voleli voleće i posle smrti.

Jedna od Balaševićevih pesama koje ne volim jeste Slovenska. Ako umrem mlad.. (on je prvu mladost već prošao u vreme kad ju je pisao, a nas dočekala kao tinejdžere – pa mi se i samo pevanje činilo kao pričanje stvari koje ne treba pričati). Ne pišite oproštaje onima koje volite a znate da vam ni jota ne fali. Ne prizivajte sažaljenja i ne budite kao dečak i vuk. Izlizaće se reči, izgubiće na jačini – oni kojima su namenjene – jednostavno će se braniti od mogućnosti da vas jednog dana biti neće.

Oproštajna pisma treba da se nađu kad vas više ne bude bilo. Tada imaju svoju pravu težinu. Tada ne izazivaju sažaljenje već imaju svoju svrhu – da nekog podsete da ste ih voleli, da ste zauvek sa njima, da kraja nema, već samo trenutni rastanci, da ste ponosni na ono što ste u nekoga utkali, da je život divno čudo i da ga treba živeti do poslednjeg daha kao da je svaki dan prvi… Tada sve ima smisla.

Od toga se godinama branio Markes. Od onih koji su mu podmetnuli nešto što on nikada ne bi uradio niti napisao, što ne liči na njega. On je i tako bolestan verovao u život. A oproštajno pismo bi negiralo tu veru. Opraštamo se kad znamo da je gotovo i da više nema nazad. Reka bez povratka. Zbogom, dragi Garsija…

 

I, da, ono što su pripisivali Markesu, jeste napisao Borhes – u pesmi TRENUCI.

 

                                                                       Trenuci – Horhe Luis Borhes

 

Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah,
zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima,
više putovao,
više sutona posmatrao,
na više planina se popeo
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta
na koja nikada nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.
Ja sam bio jedan od onih
što je razumno i plodno proživeo
svaki minut svog života:
imao sam, jasno, i časaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli
bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.
Kad bih opet mogao da živim
lakše bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite,
imam 85 godina,
i znam
da umirem.

 
11 коментара

Објављено од стране на 18. априла 2014. in Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , ,

Majska na drugom blogu o „Bezimenoj“

Na drugom blogu preporučujem knjige. Vama preporučujem put do drugog bloga i knjigu koju zaista vredi pročitati. „Bezimena“ – Oblogovan na http://www.mastersofspeed.rs/coolumna/mnogo-razloga-zasto-bi-trebalo-da-procitate-bezimenu-i-jedan-zasto-to-trenutno-ne-mozete/

 
6 коментара

Објављено од стране на 5. децембра 2013. in Intimno iščitavanje drugih

 

Neke se pesme retko slušaju

Ima jedna pesma koju retko slušam.

Kad se mama davnih godina zaposlila prvo je kupila radio sa gramofonom svojim roditeljima,  mojim baki i dedi. Isti takav je kupila i sebi kad se udala. Taj gramofon je bio moja glavna igračka u obe kuće – obe moje kuće podjednako. Sate i sate sam provodila puštajući singlice, učeći reči, pevajući i maštajući. Volela sam one ploče-razglednice sa kojima sam posebno pažljivo postupala. Baka mi je dala malu spravicu sa krpicom na vrhu za brisanje ploča i ja sam ih glancala, brisala, ređala. Moja majka je kasnije dugo radila na odeljenju sa pločama te sam kod kuće redovno pratila sve što se novo dešavalo u svetu muzike.

Ali, kod bake, to je bila posebna priča. Valjda je sve prve singlice na domaćoj sceni imala. Ostalo od mame, od ujaka… I poneka na mađarskom. Njih smo baki i dedi kupovali kad bismo išli na godišnje u veliko inostranstvo. I jedne godine kupismo joj ploču Kovač Kati, tada čuvene pevačice. Ne zbog pesme već zbog pevačice. Ali, ispostavilo se da sam njeno ime brzo zaboravila, ali u A stranu singlice sam se zauvek zaljubila. 177625_stock-photo-green-leaf-with-water-drop-water-on-blue-sunny-background

 

Mama Leone… mađarska verzija i verzija koja se prilično razlikuje od originala. Pokušaću da parafraziram pa da prevedem onako kako se ja pesme sećam, barem jedan deo…

Mama Leone…

Nekada davno, kad sam detešce bila

moja tuga je uvek odlazila do tebe

i od tebe sam utehu dobijala brzo…

Mama Leone.

Mama Leone, ti si mi bila večita sigurnost

I sad mi nedostaješ –   još nas vežu  sve tajne…

Osmeh ti je bio lep, kao julsko sunce

Pored tebe se ničeg nisam bojala

I danju sam među zvezdama živela,

Mama Leone.

Mama Leone, kad bih ti lice barem još jednom mogla videti

Mama Leone, kad bih ti glas barem još jednom mogla čuti

Polako će godina kako smo se zauvek razdvojile

Cveće sad nosim na jedan grob,

ali te time ne mogu vratiti.

Mama Leone…

 

Verzija Kati Kovač je već prevod sa originala. Moje je prevod prevoda uz podsećanje na jezik koji već dugo aktivno, nažalost, ne govorim. Ali, meni je ova verzija jedna od najlepših, i glas te žene nosi takvu emociju, da i ako ne razumete o čemu peva, znate da je u pitanju tuga i bol. Moja baka biće zauvek moja mama Leoni…

A, kraj pesme – trebalo je da bude natpis na traci na vencu.

Nismo tada to uspeli da izvedemo….

Ja dugo ni na grobu nisam bila jer je daleko…

Ali, mislim da će uskoro i to da se desi… i tada ću joj, makar na parčetu hartije zapisati i nekako ušuškati da stignu do nje te reči…

Mama Leone…

 
22 коментара

Објављено од стране на 27. септембра 2013. in Moj svet kroz muzičku prizmu

 

Novi-stari tekst Kod Majske – Da li je tango najtužniji u Parizu?

 

Sinoć je na televiziji prikazan jedan od kultnih filmova. Svaki put ga gledam drugačije. U poslednje vreme je dotakne do dna sam kraj. Zato sam i stavila deo originalnog scenarija… Ko ima volje da pročita do kraja…

http://www.mastersofspeed.rs/coolumna/da-li-je-tango-najtuzniji-u-parizu/6a00e54f9153e088330147e24b2607970b-800wi

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 21. септембра 2013. in Svakidašnji ritmovi

 

Novi tekst Kod Majske

Ako imate malo slobodnog vremena, navratite na kaficu Kod Majske 🙂

ČEMU NAS JE MAMA IPAK NAUČILA

Kad sam pokrenula rubriku – mama mi nije rekla to – nisam mislila ni na jednu mamu konkretno. Više mi se nametnula misao o kolektivnoj majci sa ovih podneblja, koja iz najbolje namere i onako kako najbolje ume uči svoju ćerku kako da se dobro uda i da dobro prođe u životu. Tako je nju učila njena majka, a ovu pre toga njena. O raskoraku između učenja i naučenog ipak sledeći put. Danas bih želela da vam kažem nekoliko reči o svojoj majci koja nas je pustila u život s rečenicom: BIĆE KAKO BITI MORA.

Mamino detinjstvo i mladost nisu bili laki i lagodni.  Živeli su u malom stanu na Limanu, radio je samo moj deda, hranio troje dece, dok se moja baka brinula da sve bude pod kontrolom u kući. I, ma koliko bilo teško, i ma koliko ponekad nedostajalo i novca i hleba ipak nikada im  nije nedostajalo ljubavi i strpljenja. Strpljivo je baka mamu učila da sve u životu  bude onako kako bude, i da drugačije ne može, i tu mudrost joj je dala u amanet da njome  vaspitava svoju decu, a da, ako bog možda da, i mi jednom nekog tome naučimo.

Nastavak:

http://www.mastersofspeed.rs/coolumna/cemu-nas-je-mama-ipak-naucila/

 

 
11 коментара

Објављено од стране на 9. септембра 2013. in Svakidašnji ritmovi

 
Слика

Preporuka – pročitajte i pogledajte na blogu Parterapija kod Majske

Preporuka - pročitajte i pogledajte na blogu Parterapija kod Majske

http://www.mastersofspeed.rs/coolumna/preporuka-za-odmor-srebrno-jezero/

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24. августа 2013. in Intimno iščitavanje drugih

 

Ознаке: , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

brlogingblog

Život mi je samo mrlja ali ljubičanstvena, a u životu kao i na blogu stotine različitih stvari nabacane kao u brlogu.

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: