RSS

Архиве категорија: Intimno iščitavanje drugih

Majska na drugom blogu o „Bezimenoj“

Na drugom blogu preporučujem knjige. Vama preporučujem put do drugog bloga i knjigu koju zaista vredi pročitati. „Bezimena“ – Oblogovan na http://www.mastersofspeed.rs/coolumna/mnogo-razloga-zasto-bi-trebalo-da-procitate-bezimenu-i-jedan-zasto-to-trenutno-ne-mozete/

Advertisements
 
6 коментара

Објављено од стране на 5. децембра 2013. in Intimno iščitavanje drugih

 
Слика

Preporuka – pročitajte i pogledajte na blogu Parterapija kod Majske

Preporuka - pročitajte i pogledajte na blogu Parterapija kod Majske

http://www.mastersofspeed.rs/coolumna/preporuka-za-odmor-srebrno-jezero/

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24. августа 2013. in Intimno iščitavanje drugih

 

Ознаке: , , ,

Bolno odrastanje Kristijana Greja ili da li vam je promakla ova nijansa Sive?

Razmišljam poslednjih nekoliko dana o onome što bih želela da podelim sa vama. I nije problem tema, već pristup. Moj stil je ličan, moje mišljenje nije opšte i ne volim da se postavljam iza opštih mesta. Pošto sam nekako svoje ugnježđenje na ovom portalu pronašla upravo u odeljku kulture, kuliranja, reših da pišem u prvom licu.

Rizikujem temom, ali ne mogu da odolim a da ne pišem o jednoj knjizi. Ili o trilogiji. Da, mislim na „Pedeset nijansi  – Siva„, E. L. Džejms.  Dugo najavljivana, pojavila se u knjižarama početkom jula. Prvi deo dobih na poklon. Drugi deo sam sama kupila. Treći pozajmila od sestre. Čitavo leto, bila je tema brojnih ženskih časopisa. Brojne autorke davale su svoje mišljenje i savete. Modna industrija izbacivala je na tržište serije donjeg, erotskog veša. Oni smeliji čak su davali savete i u vezi sa mogućim pozama inspisiranim knjigom. U redu. Shvatih da su svi pročitali samo prvi deo. Drugi  – „Mračnije „- im se učinio dosadan (mada je to najdinamičniji deo i najliterarniji), a treći  „Oslobođenje je u maniru klasičnih ljubića  koje smo čitali u vozu  na put za more.

Dok je prvi deo sa oduševljenjem čitao i delio savete, drugi deo javnosti je knjigu unapred i bez čitanja osuđivao. Pročitali su nekoliko redova, nekoliko odlomaka na internetu i zgražavali se, kao da je seks najmračnija tajna i tabu o kome ne sme ni da se misli a kamo li piše (a o čitanju i da ne govorimo).

No, nije ni to tema mog razmišljanja. Ono što me sve vreme kopka, jeste činjenica kako to da niko nije ni dotakao činjenicu da je Kristijan Grej, u knjizi, godinama u vezi sa gospođom Robinson. Aluzija je jasna, i čak i sama autorka ovu temu najdetaljnije razrađuje, sagledavajući je iz raznih uglova, ali kao da je  on svima promakao. Da li zbog činjenice da se kroz prva dva dela samo provlači njegova veza sa gospođom Robinson, a većina „analitičara“ nije makla dalje od prve knjige ili od slučajnih odlomaka? U filmu „Diplomac“ Dastin Hofman je već mladić od nekih 25 možda nešto manje, ali punoletan, i puteno iskusan muškarac. Kristijan je, nasuprot njemu, dečak od nekih 15 ili 16 godina, kome je ona prvo iskustvo. I to ne bilo kakvo. Ona ga uvodi u svet sado-mazohizma, a sve pod paskom da kanališe njegovu negativnu energiju. Sličnu razliku u godinama imamo i u sjajnom Šlinkovom  romanu „Čitač“, ali se tamošnja gospođa R. u jednu takvu vezu upušta iz potpuno drugih pobuda, i, pa, barem je nežna.

Nisam moralista. Nisam neko ko je protiv veza u kojima su žene starije od muškaraca, ali za sve postoje granice. Veza nezrelog dečaka i odrasle udate žene, i to domino veza, pomalo je bolesna. Čudi me da dežurni moralisti nisu reagovali. Neobično mi je da one koje imaju sinove tih godina nisu stavile prst na čelo i samo na tren zamislile svoje najbolje prijateljice u ulozi gospođe R? Roman je upravo zbog te nakaradne i izopačene ljubavi dobar. Autorkina insistiranje na izopačenosti starije gospođe sve vreme na najbolji način odslikava njegovo užasno detinjstvo, strah od dodira, od povređivanja, potrebu za kontrolom i dominacijom, želju da nikada više ne bude siromašan. U liku Kristijana Greja krije se čitava jedna psihološka studija teško traumatizovanog dečaka koji ljubav vezuje za bol, za smrt, za ostavljanje. Veze bez ljubavi, veze u kojima je jedina potreba da pokori, veze bez dodira, bez priče, bez noći provodenih u nečijem zagrljaju.  Anastasija Stil, glavni ženski lik, jeste neko ko svojom nevinošću i totalno nestvarnom pojavom (devojka u koju se Grin zaljubljuje jeste ona koja ima 21 godinu još uvek je nevina, naivna, pomalo smotana, ali sa jakim karakterom i kapacitetom da voli i ljubavlju leči). Anastasija je u stalnom sukobu sa gospođom Robinson. U početku samo u naznakama, da bi ih kasnije autorka dovela u istvo vreme na isto mesto i na tom mestu njeno lično mišljenje o takvoj vezi jasno je i glasno iskazano. Ona osuđuje i gnuša se takve veze. Uvodeći lik Grejove pomajke koja saznavši za vezu svoje prijateljice i usvojenog sina, raskida svaki kontakt, izbacuje gospođu R. iz svoje kuće, ali i i iz svog života, obrušavajući se i na samog Kristijana, dovoljno pokazuje njen stav.

Veza između Anastasije Stil i Kristijana Greja, dvoje mladih ljudi približnih godina, nije ni skaredna niti tako strašna, jer oni nisu u SM vezi, već, kako to u britanskom žargonu kažu u vanila vezi – tj.  oni su dvoje normalanih ljudi, u normalnom odnosu, samo malo začinjenom nekim, reklo bi se, pomalo loše umaštanim grubljim detaljima. Onako kako to autorka zamišlja. Nekoliko malo žešćih trenutaka su, opet u funkciji da čitateljima skrene pažnju na Grejovu izopačenu viziju ljubavi, a ne da propagira istu.

Ovo nije književna kritika. Nije ni preporuka za čitanje knjige. Ko je do sada nije pročitao verovatno i neće, ko je pročitao, verovatno ima neko svoje mišljenje. Ovo je moje.

Na kraju, trilogija je, ako niste znali nastala prema likovima iz tinejdžerske „Sumrak sage„. Likovi su isti – simpatični, bogati par usvaja troje dece, dva dečaka i devojčicu. Mlađi dečak je problematičan, buntovan, neobično lep, posesivan, muzički nadaren. Zaljubljuje se u prilično neuglednu devojku, i postaje opsednut time da je sačuva i pristre joj  čitav svet pod noge. Samo u „Sumraku“ nema seksa, a u „Pedeset nijansi – Siva“, otprilike, samo je prvih stotinak strana prvog dela čedno. Priča o tome kako je E.L. Džejms napisala trilogiju toliko je puta prepričana da se ja time neću baviti. Da li je u pitanju sreća, ili osećaj za trenutak i potencijalnu čitalačku publiku, ili dobar marteking ono što je ovu knjigu dovelo na prvo mesto najprodavanijih knjiga svih vremena, prešišavši već sa prvim delom Hari Potera, sada i nije tako bitno. Ono što me jako interesuje jeste ekranizacija. Kako će se sve to pretočiti i ko će žene da natera u bioskop da gledaju nešto nalik pornografiji? Ali, ono što me, naravno najviše ingtrigira, jeste upravo – kako će prikazati odnos malog Greja i velike gospođe Robinson? Jer, svako razblaživanje ovog odnosa uništiće okosnicu priče, a svako eksplicitno prikazivanje ovog odnosa će, verovatno tek tada u javnost izneti ono što jeste istinski bolesno u ovoj knjizi – nikako Anastasijina i Kristijanova veza i vrsta odnosa, već bolno sazrevanje neiskusnog i traumatizovag dečaka.

Autorski tekst objavljen na portalu Lajk

mrs. robinson

 
8 коментара

Објављено од стране на 22. децембра 2012. in Intimno iščitavanje drugih

 

Ознаке: , , , , , , ,

Ima li koristi ponoviti da sve što radiš…

Boli. Kad počne da se otkida sve ono što smo na svojim leđima nosili, a nije nama suđeno. Boli jer razbijaju iluzije, mada, ponekad imam utisak, više nas plaši to što u jednom trenu ostajemo potpuno nagi, onakvi lepi kakve su nas jednom davno roditelji doneli na svet, majka rodila, nebo blagoslovilo i dalo nam svu sreću ovog sveta.

Ali, vrlo brzo susretnemo se sa onom da je put do pakla popločan najboljim namerama. Jeste. Kad krenu one igrice… ne radiš to zbog mene, već … sve što radiš sebi radiš. Magična rečenica roditeljska, magični okov kojim prikačimo deci odgovornost za sopstveno vaspitanje. Pa krene:

– moram da imam dobre ocene i dobro vladanje

– moram da se ponašam onako kako bi sigurno moji roditelji voleli (ali usput imamo samo nejasne naznake o tome šta bi to oni voleli, pa shodno tome lako kliznemo u neku vrstu fanatizma i striknosti)

– ne smem da…. ovde svako stavlja čitav niz onog što ne bi smeo jer to sigurno nije dobro po sebi (tj. jer sve što radiš… )

Ako se na to upetlja i ona čuvena … nemoj da osramotiš porodicu i prezime, i još…  sve se sazna, dobili smo potpuno vezane ruke. Ne živimo više svoje živote nego prvo njihove, pa onda se polako ubacujemo u ulogu čuvara porodičnog imena i tradicije. U jednom času  pomislimo da tako sakriveni možemo da radimo i neke stvari koje nisu po PS-u,  i  jednom kratkom periodu život se čini savršenim. Skriveni iza debelih naslaga iza kojih smo se vremenom sve više skrili možemo malo da „švindlujemo“. Eksprerimentišemo sa „lošim“, ali kao iskupljenje duplo se trudimo da opravdamo ono da sve što radiš baš sebi radiš… I neki nikada ne sednu da rastave ovu rečenicu na sastavne delove, već je prožive kao svoju karmu. Meni je tako pisano. Tako mi je suđeno. Sam sam to sebi učinio. Sam sam… A iskreno, ništa od toga u fazi A nismo uradili sami. Moćno oko naših roditelja nadgledao je svaki korak ka ličnom paklu. Ne iz zlobe, već što nisu umeli bolje. Jednostavno. Ali, dođe dan kad treba sesti sa tom rečenicom pa videti šta ona zbilja znači.

Sve što radiM sebi radiM. E, sad je ovo malo bolja rečenica. Posmatramo je iz ličnog ugla. Hajde da skinem sa sebe sve one kostime koji mi daju dobro opravdanje za mnoge stvari, ali me istovremeno čine prilično nesrećnom osobom u mom ličnom paklu.

Ja nisam isto što i moji roditelji i nisam njihovo očekivanje. 

Ja nisam porodično ime i neće svet ni primetiti šta sa „porodičnim“ imenom radim.

Ja nisam svoj parnter, svoje dete, prijatelj, komšija, šef, učitelj. Nisam niko od navedenog.

Ja sam jednostavno JA. Ups, nemam ništa na sebi. Nemam nikoga da mi kaže čime da se ogrnem. Nemam nikoga da mi kaže da ne smem ovo ili ono. Nemam nikoga da mi bilo šta brani. Ovde smo samo ja i JA. i šta sad? Anarhija? Mogu sve. Mogu do besvesti svaku stvar da radim. Mogu da se napijem, razbijem, ubijem. Mogu ali hoću li? Ja lično ne. I počinje faza B.

Mogu ali ne umem. Bojim se. Možda je najbolje da se ogrnem nekim od kostima. Da li je to roditeljski, partnerski ili neki treći, nebitno samo daj da ne moram ovako JA u svet. Može, to je prečica. Pretpostavljate verovatno za koji put. Ali, želim li još jedared tamo? Šta sad?

Ništa. Znam da boli. Jako. Od mene otpada komad po komad onoga što nisam ja. Prvi put vidim svoje prste. Hej, pa to su sasvim simpatični prsti i šake, podlaktice, laktovi, nadlaktice, ramena. Moja. Vidi, nije tako strašno ako ih neko i vidi. Vrat, usta, uši, oči. Moji. Nadole – grudi, stomak, slatka intima (čuvam se „ružnih reči“), butine, kolena… stopala. Moje je. Lično. Tek otkriveno lepo.

Moja misao. Moje želje. Maštanja. Moj svet. Sve je to preda mnom. Ne, ne… Sa mnom. Jedinstvo prostora, vremena i MENE. Ah. Sloboda. Sad mogu sve što hoću. Jer sve što radim, sebi radim. Moj svet u kome nije sve uvek po mom, ali je svet kompromisa. Ali, ne kompromisa koji smo učili nekada. Da se JA prilagođavam svetu, a svet ostaje na svom mestu. Kompromis je dvosmerna ulica. Na pola puta. Nekada načinimo korak dublje na drugu polovinu, nekad neko korakne dublje u naš kvart, ali to je opet naš kompromis. Nema više tuđih džakova na leđima. Ako ih i stavimo to je vrlo lična i duboko intimna odluka.

Znam boli. Mnogo. Kida se komad po komad. Ali, dobro je kad u tom krugu imamo nekog ko nam pomogne da zauvek razvejemo teret koji čim padne od gromade postane prah. Samo ga treba razvejati.

Težak je to put i teške su odluke pred nama. Ne oslobodimo se baš uvek i baš svega. Neke stvari zadržimo kao pojas za spas i izgovor. Neke stvari su naša lično izabrana nesavršenost. I to je ok.

I, nekako je bitno, možda i najbitnije, napraviti svoj mikrokosmos. Jasno odvojiti, sad će mi se, oni koji se u čitavu kosmičku nauku razumeju smejati, ali nije me mnogo briga – jer razumeće me svi oni koji tu budu želeli – treba tačno znati sa kim smo na svojoj ličnoj planeti, šta nam je neprikosnoveno na tom tlu, čime nikada nećemo zaprljati taj svet i biti kompromisan u odnosu na najbliže. Ostali treba da ostanu izvan našeg mikrosveta. Njih srećemo kad krenemo sa svoje planete u makrokosmos. Tamo je sve ostalo.

I, možda još bitnije – sačuvati nežnost u sebi za taj svoj svet. Da znamo kad druge boli, kad treba podmetnuti ruke, kad se treba odmaknuti, osetiti nečije želje i potrebe i pomoći mu da ih ostvari. Crtati osmeh na licu onih kojima na srcu ležimo, sačuvati zagrljaj za njih, pustiti ih da mogu da budu nagi, bez maski pred nama, skinuti sve svoje maske pred njima, pitati ih za želje i jednostavno im predočiti svoje, čuvati taj svet u kome važi ono SVE ŠTO RADIM SEBI RADIM – e to jeste najbitnije. Ili radim drugima ono što bih voleo i da oni meni rade. Ni manje ni više. 

Oprostiti sebi na zabludama i preteranim očekivanjima, oprostiti sebi na preteranim htenjima, ne očekivati ni od koga ništa, a opet u svom malom svetu kompromisa biti srećan i svoj i takvi čisti i svoji možemo biti nečiji – deo mikrokosmosa.

 

 
6 коментара

Објављено од стране на 31. јула 2012. in Intimno iščitavanje drugih

 

Ознаке: , , ,

Neću te ništa pitati

Bol ima svoj rok trajanja. Podseti me na onu da ljubav ima rok, takođe. Samo za bol su dali 40 dana, za ljubav tri godine. Da li onda, kad umre ljubav, sve prestaje za tih 40 dana? Kao rukom odneseno? Ili… Kad ljubav umre shvatimo da je nije ni bilo, ali, po dobro utvrđenim pravilima, ipak  moramo da glumimo stroge i bolom skrhane  ljude, narednih 6 nedelja?

Nekako me tvoje reči uvek nađu nespremnu. Sad mi je žao što ne mogu da nađem onu pesmu koju si napisao, slučajno (pre bih ipak rekla namerno, provocirajući kao zbunjenost, mada si znao da će isprovocirati osmeh umesto zvezdice koju u tim godinama više, tužno, zar ne, ne delimo). Negde je među silnim papirima u mom ličnom neredu. Zagubljena verovatno za uvek. To je jedina vesela stvar koju sam pročitala. Makar bila i sprdnja na moj račun. Ali vesela.

Sad, osim ako večitom anarhijom duha protiv logike ne kreneš, treba da se izmigolje vedre reči ispod tvojih prstiju. Ne garantujem da one neće izazvati suze.  Ali, to ne bih bila ja, kad ne bih burom reagovala na ono što nekima sasvim promakne. Ne, to ne bih bila ja. Kao što si ti taj koji ništa neće reći.

Bila sam u delu tvog bola. Nekako znam da će ga prestane. Osim ako ne rešiš da ga gajiš umesto svog ličnog zen vrta. Znam tu stazu, ili barem komadiće razbijenih snova kojima  je posuta. Ali, obrni samo način na koji je gledaš. . Po čemu drugom da koračamo i šta drugo da gazimo, ako ne svoje razbijene snove, ne bismo li, ako ih dovoljno izmolimo, u stvari utabali put ka sopstvenim zvezdama. I javi?

Neću te ništa pitati, pokušavam da obećam. Ali, treba biti sposoban za to. Ubiti radoznalost u sebi. A to ne umem… zato ti i obećanje samo u pokušaju dajem…

 
1 коментар

Објављено од стране на 9. јула 2012. in Intimno iščitavanje drugih

 

Ознаке: , , , , , ,

Srce, organ sa najboljim marketinškim timom

Ljubav nema ništa sa srcem, tim odvratnim organom, tom pumpom zakrčenom krvlju. Ljubav najpre steže pluća. Ne bi trebalo reći da nam je srce slomljeno, nego da su nam pluća zagušena. Pluća su najromantičniji organ: svi ljubavnici obole od tuberkuloze; nije slučajno što su od te bolesti umrli Čehov, Kafka, D.H. Lorens, Frederik Šopen, Džordž Orvel i sveta Tereza Lizijska; što se tiče Kamija, Moravije, Budara, Mari Baškirtsef i Ketrin Mensfild, da li bi svi ljudi napisali iste knjige da nisu bili zaraženi? Uostalom, samo da znate, Dama s Kamelijama nije preminula id srčanog udara; ta kazna je rezervisana za stresirane dođoše, a ne za strastvene emotivce.
Svi mi u nosimo duboko u sebi neki pritajeni ljubavni jad. Srce koje nije slomljeno, nije srce. Pluća očekuju tuberkulozu da bi osetila da postoje. Ja sam vaš profesor fizičkog vaspitanja. Treba imati lokvanj u grudnom košu, kao Kloe u Peni dana, ili Madam Šoša u Čarobnom bregu. Voleo sam da te gledam dok spavaš, čak i kada bi se pretvarala, kada sam se vraćao kasno kući, pijan, brojao sam tvoje trepavice, ponekad mi se činilo da mi se osmehuješ. Zaljubljen muškarac je onaj koji voli da gleda svoju ženu kako spava, i da s vremena na vreme sršava….(F. Begbede)

Potpuno je u pravu. Ako vas je ikad posetila ljubavna patnja, ono što je moglo da vas ubije jeste nedostatak kiseonika. Pluća vezana u lance, nemogućnost da nadišete barem dovoljno, ako već ne možete dosta kiseonika. Hiperventilacija, vrtoglavica zbog nedostatka vazduha, srce koje ubrzano kuca, jer nema dovoljno goriva za rad.
Osećate li stezanje u grudima kada se setite ljubavne boli? Uzdišete? Imate osećaj kao da vas je neko zatvorio pa vam tesno? Teskoba? Sve je to delo, gle čuda, novog romantičnog organa, iliti starog, ali potcenjenog, jer verovatno ne bi toliko romantično izgledalo kada bi onaj mali Amor strelom gađao plućna krila. Niti bi crteži istog bezbojnog, bili lepa ilustracija u spomenarima. Srce, taj crveni organ, on se imao bolji marketinški tim – i umesto da bude upamćeno kao pumpa koja ubija one koji su pod stresom, koje često muče opasni, ali za romane trivijalni problemi, otkazi, bankroti, gužve, besparice, srce se steglo jednog dana, priteglo odvode i ucenilo ostale učesnike u igri – ili ću ja biti prvi romantik, ili nikoga od vas više biti neće, reklo je, verovatno.
Pluća, rezignirano samo ispustiše vazduh uz, jedno žalosno ah… mozak se povede onom starom narodnom  da pametniji popušta, jajnici ostaše vezani za bol vezan za decu, a srce, tako dospe, nezasluženo tu gde jeste. Na prvu liniju ljubavi.
Sad, šta je tu je. Ostaje mi da verujem da neko broji moje trepuške dok spavam, i moja pluća ravnomerno i punim kapacitetom rade, da se na taj pogled i osmehnem.
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16. маја 2012. in Intimno iščitavanje drugih

 

Ознаке: , , , , , , ,

Begbede, klapa prva

Frederik Begbede

Ljubav traje tri godine
(odlomak)
«Komarac živi jedan dan, ruža tri. Mačka živi trinaest godina, ljubav tri.
Tako je to. Najprije godina dana strasti, potom godina nježnosti i najzad godina dosade.Prve godine kažeš: «Ako me ostaviš, ubit ću se.»
Druge godine kažeš: «Ako me ostaviš, patit ću, ali ću se oporaviti.»
Treće godine kažeš: «Ako me ostaviš, otvaram šampanjac.»Prve godine, kupuje se namještaj.
Druge godine, premješta se namještaj.
Treće godine, dijeli se namještaj.»
I još malo…
Frederik Begbede
„Francuski roman“

Policajci su hteli da provere moj identitet, pa se nisam bunio, i meni je to bilo potrebno. „Ko mi može reći ko sam?“ pita kralj Lir u Šekspirovoj drami.

Oka nisam sklopio cele noći. Ne znam da li je svanulo, moje nebo je beli neon koji pucketa. Stešnjen sam u svetlosnoj kutiji. Lišen prostora i vremena, obitavam u kontejneru večnosti.Ćelija pritvora je mesto koje u Francuskoj sadrži najveću koncentraciju bola na najmanjoj mogućoj površini kvadratnih metara.Ne mogu nikako da zadržim svoju mladost.Moram da kopam duboko u sebi, kao što zatvorenik Majkl Skofild kopa tunel da bi pobegao iz svoje ćelije u seriji Bekstvo iz zatvora. Moram da obnovim sećanje kako bih mogao da pobegnem.Ali kako da pobegnem u sećanje ako sećanja nema?Moje detinjstvo nije ni izgubljeni raj, ni trauma koju sam nasledio od predaka. Više ga zamišljam kao dugi period poslušnosti. Ljudi često idealizuju ranu fazu života, ali dete je prvenstveno paket koji hranimo, nosamo i stavljamo na spavanje. U zamenu za smeštaj i hranu, paket se donekle prilagođava internim pravilima kuće.Ljudi koji gaje nostalgiju prema detinjstvu zapravo žale za periodom u kome su drugi brinuli o njima.Pa, prema tome, policijska stanica dođe mu nešto kao jaslice: skidaju vas, daju vam da jedete, nadziru vas, sprečavaju da izađete napolje. Stoga i nije tako nelogično što me je moja prva noć u zatvoru odvela tako daleko.Više nema odraslih, već samo dece različitog uzrasta. Zato ću, pišući knjigu o mom detinjstvu, govoriti o sebi u sadašnjem vremenu. Petar Pan pati od amnezije.Zanimljivo je da kažemo da se neko, kad odlazi, „spasava“. Zar ne možemo da se spasimo time što ćemo ostati?U ustima mi je ukus slanog, kao onda kad sam gutao vodu na plaži Senic.

Nisam ja. I kad me poseti  neka misao koju sam mogla napisati ja,  a nisam uvek pomislim na njega. Na F.B. Kao da mu je tih nekoliko godina više dalo pravo na deo mojih sećanja na sećanje, na moja opravdanja i moje razloge. S druge strane, postoje mesta u romanima istog, u koje mogu kao na meke jastuke da se ušuškam, jer… opisao je sve ono što ja rečima iskazati mogla nisam, što me tištilo… Sad znam zašto nikada nisam gajila preteranu nostalgiju prema detinjstvu. Nekako sam oduvek imala utisak da sam pored svih ljudi, pored roditelja – ipak najviše brige o sebi vodila upravo ja, sama. Pa čemu onda nostalgija?
Dok smo deca, odista imamo nagodbu sa roditeljima – u zamenu za besplatan stan i hranu do nekih godina dajemo im ekskluzivno pravo na naše prve reči, slike, hvalisanja, zauzimanje bitnog mesta u svetu – roditeljstva i obaveza, pravo na zauzetost, glavobolje, nerviranje, slomove, razvode, i ostale besmislice …
Osećaj da su uspeli u čarobnom svetu roditeljstva- ili nisu? Na kraju sve to nije zavisilo od njih. Slučajni susret jednog jajašca sa milion plivača. Pa kako se potrefilo te noći. Nikada, naime nisu oni krivi.
I, ta večita želja Petra Pana i Alise da zauvek ostanu u Nedođiji ili Zemlji čuda. Da ne odrastemo već ostanemo deca, samo različitog uzrasta. Neki uspeju da se spasu time što nikad ne napuste taj svet. Neki spas nalaze upravo u tome što ga napuste, a neki – ostaju večito zaglavljeni između… pa vi vidite…
 Vratiću se ja mom F.B. još koji put, kao i večeras… Nešto me podsetilo…
Frederik Begbede
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 31. марта 2012. in Intimno iščitavanje drugih

 

Ознаке:

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

brlogingblog

Život mi je samo mrlja ali ljubičanstvena, a u životu kao i na blogu stotine različitih stvari nabacane kao u brlogu.

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: