RSS

Архиве категорија: Moj svet kroz muzičku prizmu

Neke se pesme retko slušaju

Ima jedna pesma koju retko slušam.

Kad se mama davnih godina zaposlila prvo je kupila radio sa gramofonom svojim roditeljima,  mojim baki i dedi. Isti takav je kupila i sebi kad se udala. Taj gramofon je bio moja glavna igračka u obe kuće – obe moje kuće podjednako. Sate i sate sam provodila puštajući singlice, učeći reči, pevajući i maštajući. Volela sam one ploče-razglednice sa kojima sam posebno pažljivo postupala. Baka mi je dala malu spravicu sa krpicom na vrhu za brisanje ploča i ja sam ih glancala, brisala, ređala. Moja majka je kasnije dugo radila na odeljenju sa pločama te sam kod kuće redovno pratila sve što se novo dešavalo u svetu muzike.

Ali, kod bake, to je bila posebna priča. Valjda je sve prve singlice na domaćoj sceni imala. Ostalo od mame, od ujaka… I poneka na mađarskom. Njih smo baki i dedi kupovali kad bismo išli na godišnje u veliko inostranstvo. I jedne godine kupismo joj ploču Kovač Kati, tada čuvene pevačice. Ne zbog pesme već zbog pevačice. Ali, ispostavilo se da sam njeno ime brzo zaboravila, ali u A stranu singlice sam se zauvek zaljubila. 177625_stock-photo-green-leaf-with-water-drop-water-on-blue-sunny-background

 

Mama Leone… mađarska verzija i verzija koja se prilično razlikuje od originala. Pokušaću da parafraziram pa da prevedem onako kako se ja pesme sećam, barem jedan deo…

Mama Leone…

Nekada davno, kad sam detešce bila

moja tuga je uvek odlazila do tebe

i od tebe sam utehu dobijala brzo…

Mama Leone.

Mama Leone, ti si mi bila večita sigurnost

I sad mi nedostaješ –   još nas vežu  sve tajne…

Osmeh ti je bio lep, kao julsko sunce

Pored tebe se ničeg nisam bojala

I danju sam među zvezdama živela,

Mama Leone.

Mama Leone, kad bih ti lice barem još jednom mogla videti

Mama Leone, kad bih ti glas barem još jednom mogla čuti

Polako će godina kako smo se zauvek razdvojile

Cveće sad nosim na jedan grob,

ali te time ne mogu vratiti.

Mama Leone…

 

Verzija Kati Kovač je već prevod sa originala. Moje je prevod prevoda uz podsećanje na jezik koji već dugo aktivno, nažalost, ne govorim. Ali, meni je ova verzija jedna od najlepših, i glas te žene nosi takvu emociju, da i ako ne razumete o čemu peva, znate da je u pitanju tuga i bol. Moja baka biće zauvek moja mama Leoni…

A, kraj pesme – trebalo je da bude natpis na traci na vencu.

Nismo tada to uspeli da izvedemo….

Ja dugo ni na grobu nisam bila jer je daleko…

Ali, mislim da će uskoro i to da se desi… i tada ću joj, makar na parčetu hartije zapisati i nekako ušuškati da stignu do nje te reči…

Mama Leone…

Advertisements
 
22 коментара

Објављено од стране на 27. септембра 2013. in Moj svet kroz muzičku prizmu

 

Najdraža moja, ne stiglo te ovo pismo…

Na pitanje kako je dobila ime Sloboda Mićalović je ispričala tužnu priču o ljubavi Ive Lole Ribara i Slobode Trajković. U spomen na nju i glumica je dobila ime…. Tada sam prvi put čula za pismo koje je Ivo napisao Slobodi. I, poželela da podelim sa vama…

 

Najdraža jedina moja!

                                                                         

Pišući ovo pismo ja se pouzdano nadam – optimista sam, kao i uvijek! – da te ono nikad neće stići već da ćemo se nas dvoje vidjeti i uvijek ostati zajedno. Jer ovo pismo je zato i pisano.

 U ovom trenutku, kada polazimo u posljednju, odlučnu etapu boja od kojeg zavisi, pored ostalog i naša lična budućnost i sreća, – želim da ti kažem nekoliko prostih i jednostavnih stvari.

U mom životu postoje samo dvije stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Nasu sreću i život koji smo htjeli nismo, kao ni milioni drugih, mogli ostvariti izolovano, već samo preko naše borbe i naše pobjede. I zato su te dvije stvari u suštini, u meni samom, jedno.

Znaj dušo, da si ti jedina koju sam volio i koju volim. Sanjao sam i sanjam o našoj zajedničkoj sreći – onakvoj kakvu smo željeli, o sreći dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreća, jedina koju treba željeti.

Ako primiš ovo pismo – ako dakle ja ne doživim taj veliki čas, nemoj mnogo tugovati, najdraža! U svijetu u kome budeš tad živjela, naći ćeš, uvijek živ, najbolji dio mene samog i svu moju ljubav prema tebi.

Za tebe sam siguran da će tvoj put biti prav i onakav kakav mora da bude. Na njemu, na putu života naći ćeš osvetu i sreću.

Mnogo, mnogo te volim, jedina moja! I želim da nikad ne dobiješ ovo pismo, već da zajedno s’ tobom dočekam veliki čas pobjede. Želim da te svojom ljubavi učinim onako srećnom kao sto to zaslužuješ.

Uvijek tvoj.

P.S. Pismo nikada nije dobila – ubijena je na Banjici.

 

246630_4131855329676_831029538_n

 

 

 
13 коментара

Објављено од стране на 23. марта 2013. in Moj svet kroz muzičku prizmu

 

Ознаке: , , , , , , ,

Dilema jedne mladosti – ili šta je bolje biti – pijan i mlad, ili trezan (rok)star?

Bolje biti pijan nego star. Bolje biti (rok)star nego pijan. I još bolje biti (rok)star ali mlad. Hoću li stvarno ići na koncert Plavog orkestra? Ne, nije u pitanju da li je sramota ići na isti, već imam li snage da čujem pesma sa prvog albuma? Pre nekoliko godina pisala sam uvodnik ili oproštajni tekst za jednu generaciju maturanata i kao asocijaciju na doba svoje mature krenuh da navedem čuveni stih … drugovi, već nam se bliži... i nikako da mi se razbistri koja nam se to godina bližila. Po glavi mi se motalo… trideseta, i bilo mi je OK, ali ipak nešto nije štimalo. Kako mi se, kao asocijacija na maturu vrti ta brojka? I, pustim na YuTube spot i desi mi se nešto kao naručena sačekuša – Loša otpeva … da se bliži dvadeseta. Kako sam već prošla pola puta od te pesme??? Beše to Suada

Danas me dočeka taj čuveni hitr Bolje biti pijan nego star. Zajedno smo rasli taj album, jedna gimnazija i ja. I, dok sam u tim godinama slušala istu, stvarno sam mislila kako je bolje biti pijan, ali da čak ni to nije važno jer starost je jako daleko, jer i te dvadesete mi se činjaše strašnim. Ali, pitanje koje me je tada onako istinski mučilo jeste bilo – da li će kada dođe zima i prve pahulje, on da me čeka kraj prve gimnazije? Bila je, i danas je to prva gimnazija, ja tada nisam bila buca, ali pesnička sloboda i nebitna, bilo je bitno samo da li će jednog snežnog dana on stati pred kapiju iste i čekati? Ili će u nekoj kafani, što je verovatnije, pevati – Sneg je opet, Snežana, al mnogo dana nas deli… Bila je to dilema bitnija od one da li je bolje pijanstvo ili starost.

Danas čujem da je udruženje penzionera Vojvodine (ili to beše SUBNOR iste) tražilo da se zabrani Plavi orkestar zbog te pesme. Oni su dilemu shvatili na pravi način.

I slušajući danas Lošu i ekipu kako uživo pevaju … da tu o Buci, pijanstvu i čekanju, zamislih sebe na tom koncertu i zastade mi knedla ali ne u grlu, već u čuvenoj tački JA. Može li čovek još jednom da proživi svoju mladost i da prizna da je bolje biti… Da li i ovde važi pravilo da svaku knjigu treba barem dva puta pročitati (ili pesmu odslušati) – jednom kad imaš godina koliko i junak i jednom kad si stariji od njega? Ili treba zauvek ostati mladalački buntovan sa pokličom na usnama…  iz Suade:

Suada

Drugovi, budimo iskreni
vec nam se blizi dvadeseta*
a treba zivjeti i pjevati
idemo kao na maturskoj veceri
uno, due, tre, quatro

*uz mali dodatak… već smo na pola puta do devedesete…

Čisto kao uteha i nada… jer…

… ako su to samo bile laži,

lažimo se bar još malo….

Ako su to samo bile laži…..

 
2 коментара

Објављено од стране на 11. јануара 2013. in Moj svet kroz muzičku prizmu

 

Ознаке: , , , , , ,

Ne igraj se vetre lišćem

Takav neki danas dan. Kako reče Ž. Binoš… plačem zbog dobrote. Do sada nisam tako sebi objašnjavala tu pojavu – dobrota kao luk za suze. Oguglala sam na svetski bol, sve me manje dotiču opšta mesta tuge, zaledila sam se za trenutke koji zahtevaju suze. Ali, nečiji mio pogled, jedna topla reč, jedan dečak u jednom filmu koji dovikuje jednog Gligorija, jedna tužna žena koja najzad napušta sivi život, jedna devojka koja peva jednu već pomalo ofucanu pesmu… sve sjajni razlozi za suze. I sve to kao uvod u jedno veče od pre neki dan… 

Pre nekog vremena čekam autobus preko puta Jodne banje. Veče. Jedno od poslednjih novembarskih. Toplo, kako je baka imala običaj da kaže – bolesno toplo. Lagani novosadski vetar lagano spušta list po list sa drveća. Slaže ih, jedan na drugi. Tapacira ulicu. Toliko polako da vidim žilice u osušenom listu – toliko lagano da ga ne čujem ni kad ga spusti, a trebalo bi. Da krcka. Da se lomi, da šušti, da boli, da se rasipa na najsitnije detalje. Ali, ne. Zvuka nema. Samo mukli ples. Svetla bulevara, kao bulevar poslednje igre nežnih liski jesenjih. Oči mi pune suza. I, u glavi mi jedna pesma – predivne Ljiljane Petrović.

Ne igraj se, vetre lišćem… ovim mrtvim lišćem… kao što je dragi srcem mojim… okrutna je tvoja igra k’o njegova nekad, kad sam bila igračka za njega….

Ta mi je pesma bila foršpan za ovu jednočinku. Dok zelen je bio i snaga je u listku bila poput leta vrela i vetar tek je mogao da dodirne površinu, ali telo je ostajalo celo. Ali, jesen je surova u svojoj lepoti. Jesen je varljiva zamka. Navuče vas na svoju raskošnost boja i mirisa, na tren zaboravite da umire jedno leto, obojeno i razmazano ludilom i čudesnim uzletom jeseni koja će uskoro spustiti gard pred zimom. Bez velike borbe, jednostavno, izdajnički. Da će dopustiti da list umre zarad njegove igre. Svaki put, iznova… list naivno poklekne pred vizijom trenutka slave i raskoša.

Ne igraj se vetre lišćem…

 

 
2 коментара

Објављено од стране на 1. децембра 2012. in Intimni imaginarijum, Moj svet kroz muzičku prizmu

 

Ознаке: , , , ,

Kome treba prazno telo?

Rasli smo uz Parni valjak. Bili su taman dovoljno stariji da prođemo njihovu rok fazu, i da se onako istinski zalepimo za ljubavne. Prva koju sam danima vrtela na svojoj šerpici (tako smo nas dve, moja najbolja i ja zvale svoje kasetofone) bila je Hvala ti… u krug. Iznova i iznova. Razumele smo Nedu, koja nije više tako ohola, onda kad smo bile mlađe i od same Nede (pa smo kasnije došle do zaključka da je Neda sigurno ona Staška sa veselih 17)… Malena… Hajde kaži pošteno... Imale smo svoje dnevne paranoje, jer ako može Aki, možemo i mi…

Došla je ona tužna kada je jesen počela u nama da caruje. Nisam je volela. Kao što ne volim ni i –O, mladosti, Arsenovu. Niti onu u kojoj stižu i četrdesete od Legendi. Ali volela sam i volim Valjak svih ovih godina, i nisam ni primetila da smo odjednom „sazreli“, zajedno jer odjednom, mada je razlika u godinama i dalje ostala ista, iskustva, su postajala slična ili, već viđena, proživljena.

I onda se pojavilo Prazno tijelo. I nakon prvog slušanja znala sam da je to jedna od onih filigranskih od kojih može da se „rikne“. Znam ja da ljubavi umiru. Svaki minut u svetu jedna se ugasi. I ovog časa milioni dvojaca samo formalno još postoje u dvoje. I oboje znaju da su na pragu onog – VIŠE NIKADA TI I JA, s tim da se jedno grčevito bori da opovrgne tu činjenicu, a drugo čeka trenutak kada će taj kliše postati istina. Ono što jednu stranu strahovito boli, drugoj donosi oslobođenje.

No, vraćam se na Prazno tijelo. Dvoje ljudi koji su, valjda im se tako čini, do juče bili jedan svet sada gledaju kako se sve raspada. Svaki pokušaj, svaka zakrpa godinama zašivana, odjednom otpada. Sve je po šavu para, svaki pokušaj pretvara se u još veću agoniju. Ljubiti prazno telo, kao ljubiti usne mrtvog čoveka.  Možda je to čak i lakše. Taj poslednji poljubac zaista znači kraj. Jedno

neminovno mora da ode, to prazno telo još koji tren podseća na nekoga ko je bio naš svet i onda ga proguta zemlja. I ostane bol, ostane tuga, ali nema neizvesnosti, patetike, preklinjanja i svega onog što prlja jednu davno lepu priču.

Ali, kako li je strahovit osećaj kad u četiri zida dvoje ljudi dođu do toga da su veći stranci od slučajnih prolaznika, kada im ljudi sa kojima svaki dan čekaju autobus postanu bliskiji od one osobe za koju su mislili da je čitav svet. Dugi minuti u kupatilu, besmislene radnje da se razvuče taj trenutak odlaska u postelju. Postelja, koja je bila ljubavno postolje, postaje poslednja izgubljena bitka, poslednja predaja pred kraj. Jer jednu noć jedno od njih dvoje više neće moći ni u tišinu sna da se sa

krije. Neće moći da podnese fizički bol pred leganje pored onog koga je nekad neizverno voleo. Neće moći jer koliko je bila visoka i jaka ljubav, toliko postaje dubok ponor i mržnja među njima.

Jedino što preostaje jeste pobeći. Što dalje, raskinuti svaku nit koja zajedno sa rušenjem ljubavi ruši i njih i vuče duboko, do dna, pa i ispod njega, tamo gde nema života, gde svaki udisaj umesto života znači brzu i bolnu smrt. Ispod površine gde se pluća grče od ledenog vazduha praznog tela. Pobeći. Staviti tačku. Jedno beži jer ne može više, drugo grebe ne bi li spasilo ono što više ne postoji. Taj osećaj, to grebanje po utrobi osetih prvu put kad sam čula ovu pesmu. I onako, za sebe pomislila – dobro je što ovo nisam čula u nekoj od faza ljubavnog bola. Ali, znam, to ne bi bilo isto. Rani jadi ne bi sebe u ovome našli. Kasni jadi su se završili onim bržim putem. Jednostavnom čistom patnjom, poslednjim poljupcem i praznim telom. I onim prah – prahu… Ne, to nikako nije lakši put, ali je definitivan. Ovaj drugi gde 4 zida postaju tamnica za dvoje ljudi, poslednji poljubac se ponavlja i ponavlja mehaničkim spajanjem jednog koji pokušava i drugog koji sažaljeva. Dok ne spadnu sve zakrpe. Dok se ne razgolite toliko da im ništa više ne preostaje nego da priznaju da su izgubili rat i potpišu mir i okrenu se jedno od drugog obnavljajući svoju teritoriju.

Ako im pođe za rukom da poraz priznaju dok još uvek u njima postoji vatra, ni onog udarca u stomak nema. Tada je to dvoje ljudi koji su imali svoju priču… i nije važno ko je kriv…

Ali, ako dođu do ivice postelje i shvate da im je milije pasti sa nje, pasti do dna pa i ispod njega, u prostor gde ni vazduha više nema, samo da prestane da boli hladnoća praznog tela, onda, jedino ostaje nada da će barem potpisivanje mira, kad se prihvati poraz, doneti zaborav. Potpun, neminovan, lekovit. Zaborav i oproštaj. Zaborav kao put ka sebi, nazad u sopstveno telo.

Jer… nikome ne treba prazno telo, tišina i hladnoća bliskosti.

I, zaista, od ovog može da se rikne.

Ali, tako to rade iskusni i veliki. Poput Parnog valjka. Udaraju pravo u stomak.

Da ne bi pucali u čelo…

To manje boli, ili kraće traje…

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12. јуна 2012. in Moj svet kroz muzičku prizmu

 

Ознаке: , , , , ,

Dečaci iz polja divljih jagoda

Skica za portret jedne mladosti iscrtana notama mogla bi da počne i ovom pričom.

Beše to jedne godine prošlog veka (ha, skoro da zvuči kao istorijska čitanka), mesec maj, nekoliko dana pred moj rođendan. Ja u fazi prve ljubavi, ali, kako jedna moja draga prijateljica, mnogo godina kasnije, pišući iz Londona, reče, Petrovaradin je bio najveći manastir u kom smo mogli da odrastemo. Dobro, nije samo P. imao tu crtu malih mesta u kojima se sve zna, pa ti lakše nikad ništa da ne uradiš, nego da sutra objašnjavaš roditeljima ko beše onaj kosati mangup sa kojim su te videli, ali je ipak imao sve crte prave palanke.

Dotični mangup slušao je Bijelo dugme i na farmericama a mu je upravo to i pisalo.

Kakav seljak, mislila sam ja tada (intimno slušajući iste, ali nekako su baš tih dana Kremer i ekipa osipali paljbu po Bregoviću, a ja se trudila da u maloj sredini delujem vrlo kul). Slušao je i Divlje jagode, a to je već bila druga priča. Slušala sam ih i ja, i to javno. On je svirao i gitaru. I, nekim čudom bio zaljubljen u mene, i nije ga baš mnogo bilo briga šta će reći svet. U toj jednoj tački zasnivala se čitava problematika naše veze. On je smatrao da je normalno da se šetamo po parkiću i držimo za ruke, ja sam smatrala da je normalno da budemo zaljubljeni na daljinu te sam u tu svrhu smišljala tisuću i jednu laž kako bih izbegla te sastanke. Kad smo malo porasli rekao mi je da je znao da lažem jer da je bilo istinito bila bih osoba koja je najčešće krečila sobu, usput čuvala sestru i išla na prolećne svinjokolje sa roditeljima.

Sve u svemu, nekoliko dana pred moj 14. rođendan, rešio je da mi da poklon. Tih godina su bile u modi akcije Titovim stazama revolucije i slično, pa sam, tako u grupi najboljih pionira sedmih razreda, baš za tu prigodu i ja putovala u Ogulin, u jednu od tamnica u kojoj je drug Tito čamio zarad našeg boljeg sutra.

Kao mesto možda i jedinog pravog sastanka odabran je Dunavski park, jer, još jedna od tekovina tadašnjeg školovanja,  bila je da smo svio skupa išli na neku predstavu u Pozorište mladih.  A park prekoputa pozorišta. Neke slike ostaju večito urezane, a nečiji mozgovi rade kao skladište detalja, tako da i sada mogu da dočaram tu klupu, tih 7 sati uveče, još uvek dan, i nas dvoje kako sedimo na njoj.

Hoćeš sladoled?

Hoću, rekoh, misleći, to je idealna prilika da dok on kupuje isti, većina osnovnoškolaca napusti park.

I, doneo je sladoled –  u fišeku sa bezbroj kugli, a deca se još nisu bila razišla, i bilo mi je toliko glupo da sedim tako u tom parku, sama sa njim na klupi, pod budnim okom dežurnih tračara, da sam vrlo hirovito (a takva bejah u ranim radovima) rekla da ja jedem samo one na štapiću i da ne želim taj.

Onda ga baci… reče on.

I, ja ga bacim.

Ionako te nisam zato zvao, već da ti dam rođendanski poklon. I pruži mi nešto pljosnato i poveliko umotano u papir. Beše to istoimeni album Divljih jagoda, i kad sam to shvatila, moje srce poče upravo tako, divlje da tuče.

Meni ovo ne treba, rekoh u trenu.

Uzmi, znam da voliš

Ma, ne pada mi na pamet, kao usput prokomentarisah, a kroz glavu mi je kružila samo jedna glupa misao – kako da je unesem u kuću, a da nikom ništa ne moram da objašnjavam. I kao linija najmanjeg otpora učinilo mi se odbijanje.

Ok. Onda, Majska, srećan ti rođendan, svakako…

Od svih poklona, zadržah samo onaj koji je mogao u glavi da se sačuva. Sačuvah i zvuk njegove gitare, i blesavu činjenicu da se učlanio u podmladak Vojvodine baš na moj rođendan, i ostaše reči svih pesama sa tog albuma, jer to je bilo samo moje, i nije moglo biti ukaljano nizom bespotrebnih pitanja koje je moja majka imala na repertoaru tih godina.

Mnogo godina kasnije pitala sam ga šta se desilo sa pločom, i on mi reče da je kod njega. Molila sam ga da mi je tada pokloni, ali reče mi, da mu ne pada na pamet. Molila sam ga da mi je nasnimi na kasetu, ali ni to nije hteo. Ne bih, verovatno ni ja, da sam bila na njegovom mestu. Ja ne bih, verovatno ni pričala sa njim posle inkriminisanog događaja, ali srećom on nije bio ja.

On je te godine završio osmi razred, i preselio se čak kod Satelitske pijace, što beše na drugom kraju sveta, i nakon toga se više nikada nismo videli. Dugo godina smo redovno pričali telefonom, on je pisao pesme i svirao, ja sam slušala i pričala neke svoje priče, i to sve bez želje da se sretnemo. Nit koja nas je vezivala beše čistota odnosa, nikadanarušena čak ni dodirom, ta nit bila je muzika, i moj lagani ulazak u svet roka, slušajući sve ono o čemu mi je on tada pričao, preporučivao,  i što mi je preko telefona svirao.

Kad malo bolje razmislim, on je bio prvi koji me je upravo voleo zbog svega onog što sam bila ja. Sve moje bubice, hirove, ideje, ludorije, i prvi koji je skontao da se ispod svega toga krije nešto, ipak vredno. Bio je prvi koji je umeo da pravi predivni svet od reči, i da to podvuče čarobnim zvucima gitare.

Njega u mom realnom svetu već dugo nema. Ali ostao je nadimak, i sećanje na divnog dečaka zbog kojeg valjda i dan danas mogu da volim samo pametne i mudre muškarce, dovoljno zrele  da me mogu voleti zbog svega onoga zbog čega to oni iz „proseka“ ne mogu, a da su u biti ipak, pored svih mudrosti u srcu ostali dečaci, nežni kao jeleni hitri, koji još uvek imaju taj razigrani odnos prema životu, i koji i dalje mogu da oboje  svakidašnje sivilo tkanjem od reči.

Upravo, da, čitav jedan put i čitav jedan paralelni život od jednog do drugog dečaka iz polja divljih jagoda…  Čudesni plodovi, kao nagrada…

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17. априла 2012. in Moj svet kroz muzičku prizmu

 

Ознаке: , , , , , ,

Rundek, večita priča

Nije ovo priča.  Nije moja. Nije ona na koju smo navikli. O moćnom sokolu i svim ostalim malim. Ovo je Darkova pesma, koliko i pesma Gorkog…


Maksim Gorki – Pesma o sokolu
-„Umireš li?“
-„Da, umirem!“, odgovori sokol, duboko uzdahnuvši.
-„Slavno sam proživio svoj život! Ja poznajem sreću! Hrabro sam se borio!
Vidio sam nebo… Ti ga nikad nećeš vidjeti iz takve blizine! Eh ti, bijedniče!“

-„Ah, što je nebo? Pusto mjesto… Kako da tamo puzim? Meni je ovdje prekrasno… Toplo i vlažno! – odgovori Už slobodnoj ptici i nasmiješi se u duši nad njom radi izgovorenih uvreda…
I on krene, raširi krila, udahne punim plućima,
sjevne očima i baci se.

Brzo je padao, lomeći krila, gubeći perje…
Struja potoka ga je prihvatila i, opravši krv, odjenula u pjenu, odnijela u more.

A morski su se valovi jaučući razbijali o stijenje…

I tijelo ptice se izgubilo u morskom prostranstvu.
I ovako pomisli: „Letio ti ili puzao, kraj je izvjestan: svi će u zemlju leći, sve će se u prah pretvoriti…“

Sokol krikne: „Oh, kad bih se bar još jednom vinuo u nebo! Neprijatelja bih pritisnuo k ranama na grudima
i on bi se udavio u mojoj krvi! O, srećo bitke!“

A Už promisli i predloži slobodnoj ptici:
„A ti se dovuci do ruba litice i baci se u ponor. Možda te krila podignu i proživiš još malo u svojoj stihiji.“…

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16. априла 2012. in Moj svet kroz muzičku prizmu

 

Ознаке: , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

brlogingblog

Život mi je samo mrlja ali ljubičanstvena, a u životu kao i na blogu stotine različitih stvari nabacane kao u brlogu.

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: