RSS

Архиве категорија: roman u nastajanju

Време не гаси ватре само примири жар (3)

….Ела је кроз прозор посматрала Данила.  Овакав израз лица имао је увек када би га питала о времену пре Америке. Нека врста туге, помешана са болом, а све опет упаковано у нежно ткање замрзнутог осмеха. Као дете које крије тајну, као, да, пролети јој кроз главу, као Џон кад је био мали. Била је фасцинирана сличношћу између деде и унука и некако је имала осећај, као да је Џон онај изгубљени део Данилов, да су унукове слике онакве какве би дедине биле да их је имао. Зато је и она посебно била везана за дечака, мада га често није разумела. Она није, попут свог супруга, уочавала да је Џон онај нематеријални део фамилије. Ту црту ни код свог супруга није до краја могла да одгонетне. Никако јој није било јасно како неко може да приступа свету на чисто мисаони начин, и да га више интересују ствари из духовне и интелектуалне сфере, него из материјалне. Једино чега је била свесна, јесте да њих двоје никако не би имали ово што имају да није било ње, и њене упорности. Од малог момачког стана који је добио када је дошао у Америку, и који би, по његовом мишљењу, био довољан и дан данас, она је успела да вештом женском руком и проницљивошћу стигне до ове велике куће у предграђу. Она је била та која је опомињала кад не би стигли новци, она је дизала кредите, правила баланс, штедела за школовање њихове деце, за годишње одморе, за све што су имали. Њему је било довољно да га пусти да ради, да се сакрије у свој свет грађевина, пројеката, нацрта. Могао је сатима да промишља детаље и да стрпљиво чека праву идеју. Његови партнери Вил и Антонио, знали су у шали да провуку да су довели најбољег од најбољих са брдовитог Балкана. Ела се смејала тој шали, али је никада до краја није разумела, јер нити је знала много о том делу света, нити се, нажалост, сада јој тек то сину, и интересовала за њега.
Знала је да су њих тројица били једно време у логору у Италији, за време Другог светског рата, да их је спојила нека чудна прича, и да су након завршетка, заједно са свим онима који су пристали да након ослобођења дођу у Америку, и они дошли и започели заједнички посао. И то је, углавном било све што је она знала о његовом животу пре ње. У почетку је он одбијао да прича, а касније је она престала да пита.  Тако то бива у животу. Кад се пропусти прави тренутак да се ствари доведу у равнотежу, заувек остаје празнина коју је немогуће попунити. Само са годинама постаје све већа и све дубља. Знала је она да је супруг воли, да јој је привржен и да, вероватно другу није ни пожелео, али исто је тако знала да је последњих година тај јаз постао толико дубок, да је једина срећа у свему била Џонова приврженост деди. Или, мислила је опет, можда је управо то дете и било подстрек да се у једном тренутку дефинитивно дистанцира од стварности и да у свету који су њих двојица створила проводи све више и више времена….
Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28. марта 2012. in roman u nastajanju

 

Ознаке:

Време не гаси ватре само примири жар (2)

„Како сте ме пронашли?“, упита Благотића, „ја сам скоро заборавио своје право име. Чак, једва пратим и промене у називу земље из које потичем. Како се судбина поиграла са тим делом Балкана. Државе су постале држава, из интереса, а касније су опет пожелеле да се испарчају, из истих разлога. И све то из крви и због крви. Кад сам дошао у Америку, желео сам да све заборавим, или барем да не мислим. Из истог разлога сам и име променио. Име сам релативно лако скратио у Дан. Али, мука је настала са презименом. Неке гласове познају само горштачки народи Балкана. Чак и моји европски пријатељи нису могли да изговоре ћ на крају мог презимена, али до њега нису ни успевали да стигну, јер би већ поломили језик и изгубили вољу. Зато сам направио модификацију, када сам добио држављанство и најближе мом, а јасно у енглеском језику јесте било презиме Никовик. Дан Никовик. Да подсећа на словенску крв, а опет да ме стопи са мојим новим земљацима. Скоро пола века сам живео као господин Никовик, и онда сте данас ви изговорили то Данило… Мислио сам да ћу у том часу да се срушим од навале осећања.“

Секретар се благо насмеши. Вероватно је ову причу прошао са сваким од оних који су ових дана добијали писмо из заборављеног краја својих очева.
„Знате ли о чему се ради?“, запита Благотића.
„Не, само знам да је ових дана стигло неколико званичних докумената из Републике Црне Горе. Мени је допало да их разделим и уверим се да су стигли на праве адресе. Мислим да вам све пише у писму. Ако касније будете имали неких питања, обратите се Амбасади, мада, ако одлучите да путујете, са америчким пасошем можете куда год пожелите. Чак бих вам и препоручио да путујете као грађанин САД.“
Данила тотално збуни овај млади човек.  О каквом путовању прича? Дуго му је требало да се свикне на ову равницу, на пространу класичну америчку кућу, на улицу широку, са обе стране дрвореде као вештачки заклони од комшија. Дуго му је требало да опусти мисли омеђене неким другим просторима, да се навикне на монотоност и устаљеност. Да би то постигао, морао је дубоко да сабија у себе све трагове прошлости. И таман кад је мислио да никада више неће чути речи Црна Гора, појави се Борис Богојевић, први секретар амбасаде СР Југославије, земље у последњој фази нестанка и даде му кључ који никако није желео да добије. Онај који откључава прошлост.
„Па, господине Дан, ја бих сада пошао“, рече Благотић.
„О, да. Џоне, испрати господина.“
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28. марта 2012. in roman u nastajanju

 

Ознаке:

Време не гаси ватре само примири жар (1)

Данило раскопча горње дугме на јакни. Увек га загреју ове пролећне шетње јер, Ела га сваки пут наговори да обуче један детаљ више. Насмеши се, онако, више за себе, јер у ствари волео је он ту суптилну бригу своје жене.

Слушао је Џона како покушава да му објасни своје мисли. Помно је пратио сваку његову реч, начин на који разлаже чињенице, како плете мрежу својих мисли. „Паметно и мисано дете“, помисли Данило, „није ни чудо што не може да се снађе у овом свету. Не траже се више они који прате мисао, данас је водиља интерес. Но, и сам сам крив. Кад сам се повукао из посла, дечак је таман кренуо у школу. Био је мој лек од депресије и осећања бескорисности.“
Данило је мног времена проводио са Џоном. Био је то његов најмађи унук, драго и изузетно паметно дете, али увек у сукобу са околином. Није трпео просечност, лењост, бесциљност. „Како гени знају да прескоче генерацију, ето, ни једно од моје петоро деце није наследило нарав и карактер мојих предака. Сви су некако меки и топли на Елу. Највећа брига им је материјална сигурност и кад то задовоље, они су потпуно срећни. А, ово дете, оно носи дубоке мисли, тешка превирања у себи. Њега интересује суштина, он је нешто што ме враћа на нека далека места.“
Џон је необично личио на деду. Био је висок, усправан. Коса црна, не као гавраново крило, више као нека нијанса гара, а очи као у ланета. Увек помало тужне, као да се иза сваке среће крије мала туга – или како је он то волео да објасни, као да се иза сваке мале туге крије велика срећа, па му је поглед увек негде између те две мисли. И Данилове су биле исте. Данила су почеле да једу године, па је за који сантиметар био нижи, али за својих осамдесет био необично виталан. Само су га боре и седа коса подсећале на то да време неумитно пролази.
Прилазили су кући и из даљине видеше да Ела са неким прича на капији. Кад их је угледала, нешто је рекла саговорнику и он се окрену у правцу двојице мушкараца. Данило схвати да њих чека, па мало убрза корак.
„Добар дан, господин Данило Никовић?“ упита човек.
„Да.“
„Борис Благотовић, први секретар у амбасади СР Југославије. Имам писмо за вас и нека званична документа. Молим вас, само да ми потпишете да сте их примили.“
Данило, кога су овде, у Америци звали Дан, осети благу слабост у ногама, али само климну главом и руком показа човеку да уђе у двориште. Седоше на трем. Данило узе писмо и документа, и потписа…
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28. марта 2012. in roman u nastajanju

 

Ознаке:

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: