RSS

Floriterapija iz Meriminog ugla

Ja u gostima

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25. фебруара 2014. in Intimni imaginarijum

 

Ruke koje krote zvezde na čelu

Pod jednim dudom sedi jedan čarobnjak koji ju je pretvorio u princezu, pa otišao. Pod orahom sedi drugi kome su svi njegovi bili ždrebci sa zvezdom na čelu.

I njih dvojica, sede tako i gledaju tu princezu-ždrebicu kako se bori sa sobom. Tamo gde su ne mogu da joj pomognu. Tamo gde jesu, kucnu se čašicom i jedino što im ostaje jeste da je gledaju. Znaju oni šta je krv i šta je ono divlje u ljudima i šta su zvezde koje traže ruke da ih pripitome. Gledaju i navijaju.

„Opusti se“, šapuću sa svojih visina. „Prepusti se, princezo, ovo je tvoja zaslužena sreća. Pusti se jer tvoje mesto je tu. To je tvoja livada, tvoje igralište, tvoje mesto pored njega je sigurno. Sada si tu gde treba da budeš… “

„Ali, vas dvojica ste…“

„Jesmo, nas dvojica smo drugačije krotili, ali ti treba da se pripitomiš, a to je drugi par rukava. Svako svoju ždrebicu kroti na drugi način. Pogledaj u sebe i videćeš da je sve dobro. Znaćeš da smo tvog ždrebca blagosiljali. Nije lako s tobom, zvezdo, a on je imao hrabrosti da ti priđe blizu, da ti spusti ruke na sapi i da te pitomi. Opusti se, ne otežavaj sebi. Opusti se i prepusti se, princezo, i pusti ga da te voli onako kako smo mi nekad voleli svoje ždrebice. Beskrajno, do poslednjeg daha, do poslednjeg udarca kopitom u zemlju, ovu našu na kojoj su rasli dudovi i orasi. Ne brini, zvezdo!“

Tamo negde ispod duda i oraha sede njih dvojica. Pored njih na klupi još neka draga lica. Gledaju na ovo dvoje koji se krote i pitome, gledaju ih kako ovu zemaljsku livadu pretvaraju u svoj dom i smeškaju se. Nazdravljaju i šapuću najtoplije reči ljubavi koje mogu da izgovore samo oni koji su ih beskrajno voleli i koji ih i sada tako bez kraja i konca vole i čuvaju.

Zvezdu koju su pripitomile tople ruke… blagosiljane ljutom sa onog duda…

 

8c5a77b8935af73a7e2a906a0fcab24c1

 

 

 
7 коментара

Објављено од стране на 25. фебруара 2014. in Lična istorija

 

Ознаке: , , , , ,

Majska na drugom blogu 

http://coolumna.wordpress.com/2014/02/11/floriterapija-i-put-ka-sopstvenom-smislu/

Duboka zahvalnost na putu ka promeni – floriterapija

 

Topla preporuka i moja zahvalnost nekim ljudima

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11. фебруара 2014. in Kako promeniti sebe - kroz lično iskustvo

 

Ona što pravi bisere od snova

0947cc2b03_11471674_o2U jutra, ona se izvlači iz svoje postelje. Uvek malo ranije, uvek pre drugih. Njen dan počinje ritualnim pospremanjem ostataka noći, prebiranjem po teksturi snova, presavijanjem tabaka noćnih zapisa, i njihovim slaganjem. Ona ih ređa jedne na druge. San po san, u osvit jave, poruku po poruku, suzu po suzu, smeh na smeh, sve što je noć nedrila i u tim trenucima, kada posprema ono od čega treba da nastane biser njenih želja ona je ranjiva. Jer školjka je otvorena i sve što onako slučajno, bez plana uleti u ljušturu dovede do nereda u njoj. Može to biti lagano perce, ali ona će kinuti i rasejati redosled reči u nisci za želju. Ako je zrno prašine ili bibera, može i suzu da pusti pa da pokvasi i razlije mastilo.

I to je uznemiri. Zna da ne sme prerano da se zatvori, a opet se boji da ne pokvari tkanje od slova. I počne da sumnja. Ako se pomeri suza i padne na osmeh opraće ga. Možda me više neće voleti. Ako se osmeh pojavi na mestu gde se gnezdila tuga, možda se ova zauvek naseli baš tu, osokoljena porukom koja nije tu trebalo da bude. Ako zaduva vetar možda joj razveje sve snove i ona ostane potpuno prazna, postane obična ljuštura koju će neko zaigrani dečak u neki sumrak da pokupi i odnese negde daleko kao uspomenu na jednu bezimenu plažu i jedan divan zalazak sunca. Sumrak u kome će pomisliti… šteta što u ovoj ljušturi nije bilo bisera – neko bi mu se mnogo obradovao…

Zato i ustaje mnogo ranije jer zna da je ranjiva. Slaže i namešta ostatke noći. Miluje svaki deo i blagosilja nežnošću – da budemo zdravi, da me voli, da mu budem srcu najbliža, da mu se oči smeju, da u njima vidim ono nebo vedro i lepe paperjaste oblake. Da budem ona koja će mu pokloniti biser najlepši… okrugao kao beskrajni krug moje ljubavi…

I tako svako jutro. Krhka od noći, ranjiva od reči, uplašena od svega što može da joj pomeri i uništi tanani okvir преузимањеbudućeg bisera… Ustaje pre svih, skriverana u svoje rituale, lagano zatvara školjku – i tad je spremna da započne dan…

 
14 коментара

Објављено од стране на 9. фебруара 2014. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , ,

Možda kad vetar jednom oduva snove

Zagledana u daljinu vidim samo beskrajnu ravnicu i čujem vetar koji briše lice zemlje i čisti sve što nije sklonjeno ili u zemlju utopljeno. Zagledana, shvatim da i moje misli nesklonjene čisti vetar i raznosi, kovitla, pa mi ih opet baci u lice, u oči, takvom žestinom da zasuze. Barem tešim sebe da je od vetra.

Ovaj tekst nije trebalo da bude na ovom blogu i trebalo je da bude ozbiljan i „racionalan“. Trebalo je da bude na Coolumni. Ali nju smo preselili jer gasimo domen. Racionalna ja vrlo dobro razume tu odluku. No, ona što krsti jariće, kucka i kaže – Coolumna je nešto posebno – ona je poklon… Ona je pravljena samo za mene. I ne mogu da odem na ono drugo mesto gde su mi premešteni tekstovi. Kao da sam u kući u kojoj niko ne zna da baš ja živim. Kao da mi je neko oduzeo dragoceni dar. Znam, to ovaj vetar baca isitnjene reči u moje oči i guši me… onako kao kad detetu oduzmeš igračku pa neutešno plače. Ima mnogo bitnijih stvari na ovom svetu znam, ali nema mnogo onih koje su meni mnogo bitne.

Ovaj tekst je trebalo da bude posvećen prijateljstvu. I onome o čemu danima razmišljam – šta se to desi da neko prijateljstvo koje je dugo i strpljivo građeno, koje je prošlo mnoge teške životne testove, koje je zaliveno trenucima iskrene radosti i povezanosti odjednom nestane. Izbledi. Prekine se. Ne mislim da ona usputna poznanstva koja su nam ulepšala život u nekom času, i na kojima smo baš zbog tih trenutaka zahvalni. Mislim na ona iskrena. Prava. U kojima smo ruku u vatru spremni da stavimo za onog drugog. A onda shvatimo da ma koliko pržili ruke u tom plamenu drugog nema ni na vidiku. 

Razmišljam o posvećenosti. I opet je kriva zima i vetar. I romantični filmovi. Ako niste gledali „Pisma Juliji“, a skloni ste provetravanju poput mene, nemojte ga ni gledati. Znam da samo u sapunici 50 godina može biti tako dobro oprano i namirisano da dvoje ljudi koji su se rastali kao deca, odživeli ozbiljne živote, voleli, rađali decu, sahranjivali, nakon pola veka završe pred oltarom kao da se ništa desilo nije.

Pravi problem  i nije u tome što mi sve deluje suviše sapunjavo, a deluje,  problem je u tome što ja baš želim da se sve zapenuša  i potajno u sebi navijam za takav srećan, romantičan, sladunjav kraj. A kad se desi, onda pogađate… krivim vetar. A možda samo stvari gledam iz pogrešnog ugla. 

Kad se malo presaberem – ja svet vidim ovako: njih dvoje  i jedna kućica u cveću. Kuća ima verandu, na njoj dve imagesstolice za ljuljanje i stočić između na kome su dve šoljice kafe, neke sitnice poput novina, knjige otvorene na nekoj strani… Iz kuće se čuje tiha muzika kao podloga za priču jer njih dvoje i posle toliko godina imaju šta jedno drugom da kažu. Nije ih pojela tišina. Nisu im sliku počele nagrizati bubice rutine, učmalosti i besmisla.

Oni imaju svoj krug. Makar i nevidljiv, ali njihov, onaj koji ih povezuje i drži zajedno. Na verandi dočekuju prijatelje, drage ljude, one sa kojima dele i dobre i loše dane, oblake i sunce.

Oni su posvećeni jedno drugom.

Čovek i njegova žena.

I žena i njen čovek. 

Sigurna luka.

Sidro.

Možda bi trebalo da pređem na onu drugu stranu ulice i vidim svet iz drugog ugla.

Možda bi trebalo da budem racionalna i svedena na meru.

Možda bi trebalo…

Možda kad stane vetar i prestane da mi mrvi reči.

Možda kad u ravnici izraste nešto nalik planini pa mi se misli ne budu kotrljale beskrajem nošene poput jesenjeg lišća u beskraj.

Možda kad prestanem da plačem uz ciganske violine, leđima okrenuta vratima da mi svet suze ne vidi.

Možda kad prestanem da verujem u snove.

Možda kad spustim zastave.

Možda kad budem priznala da sam nadanja pustila niz vodu.

 

Možda da nisam oduvek sanjala ovaj san:

Želio bih kupit kuću
U Bosutskoj 27A
Dva i sedam

Proljeće kad stigne 
23 ožujak, travanj
Stolicu iznesem na verandu
Stolicu iznesem na verandu

Drvenu u tamnom laku
S naslonom i udubljenjem
Kakva se još uvijek nađe
U uredima, općinama

Proljeće kad stigne 
23 ožujak, travanj
Stolicu iznesem na verandu
Stolicu iznesem na verandu

Možda ni ove priče tada ne bi bilo…

 

310542_508558009171750_293384560_n

 

.

 

 

 

 
13 коментара

Објављено од стране на 1. фебруара 2014. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , ,

Efekat leptira – ili komadić bajke za našeg Jocu K.

Ima jedna gusenica koja živi na Arktiku. Ona trinaest godina, u retkim sunčanim periodima,  izmili  ispod svog kamena, pojede što više zeleniša dok vlada vreme blagosti, i opet se vrati da hibernira narednih surovih meseci hladnoće.

I kad četrnaeste godine izađe – pretvori se u raskošnog leptira i započne svoj  let. Čini se da nakon svega  tek treba da odživi i najbolje godine svog života  Da je zaslužila komadić plavog neba nakon surovih zima pukog preživljavanja. A ona stigne taman toliko da počne da sanja i onda zauvek nestane.

***

Tako i neki ljudi. Taman kad bi trebalo da žive a oni odu. Poput leptira. Odlete. I desi se, kao i sada, nešto poput efekta leptira.

***

Ja Jocu ne pamtim kao odraslog. Nismo se videli… možda i punih 20 godina. Pamtim dečaka. Onaj lik sa crno-belih fotografija.

Pamtim jednu ekskurziju u Bosansku Dubicu. Pamtim časove matematike i Hladnog kako uteruje znanje matematike na malo neobičan način. Pamtim pismeni iz fizike pod fenjerima koje su on i Keka pokušali da onesposobe…  Pamtim smeh. Pamtim večitu spremnost za akciju, nestašluk.

Pamtim dečaka i gledam crno-bele fotografije.  Pamtim i čuvam u srcu. Pamte i moji drugari, jedna generacija 69. Najbolja berba. Ove su godine kad postaju kao vino… s godinama sve bolje.

Ovo je moj efekat leptira u ime mojih drugara.

Putuj, putuj leptiru i neka su ti mirni puti…

 

 
7 коментара

Објављено од стране на 22. јануара 2014. in Lična istorija

 

Ознаке: , , ,

U nekim predstavama nam jednostavno nije mesto

U nekim pričama nam nije mesto. Neko je već sedeo na našoj stolici. Ljudi vole rutinu i vole ustaljene likove. Navikavanje u nekim godinama teško ide. Na nekim mestima nije naša priča. Neko drugi je pre nas već odigrao ulogu i nije bitno jesmo li bolji ili lošiji, jednostavno original je original. Na neke stolice ne treba sedati. Na njima će zauvek pisati ime prvog lika iz priče. I treba mnogo truda da se alternacija makar pokaže kao ličnost a ne samo lik iz priče. Neke alternacije jednostavno nisu moguće. Neko je dao pečat ulozi i drugi neko može biti i bolji i gori, ali publika nije spremna da da priliku drugom.

Neke predstave bolje je režirati bez glumca iz druge postave. Fantomski lik će ionako sedeti na stolici iz prve scene, publika će aplaudirati onome koga više davno u komadu nema, ali navika je čudo. Čudo je i biranje verzije. Alternativac u tom slučaju doživi diverziju i pre nego što uspe da prikaže svoje kvalitete.

I zato mislim, u nekim pričama nam nije mesto.

Neka zavesa padne….

IMG_7695 (1)

 
14 коментара

Објављено од стране на 21. јануара 2014. in Intimni imaginarijum

 
 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: