RSS

Архиве ознака: љубав

Блуз за малу Г.

Неке приче нису наше, неке никад нису ни биле, а неке се у једном тренутку провуку кроз парче наших живота, и оставе неизбрисив траг. Кажу да се сви рађамо са истим шансама за срећу и несрећу. Да сви добијамо отприлике исто парче и једног и другог, али, теорију живот врло често демантује.

Мала Г. рођена је, само могу да слутим, из једне велике и тотално хаотичне љубави. Њени родитељи вероватно нису ни требали да се упознају, нити да се зближе, а камоли да им неко дозволи да постану управо то – родитељи. Али, кад се ствари трпају под тепих и када глумимо да је све у савршеном реду, тада преваримо и себе и помислимо да смо баш ми овога пута преварили судбину.

Из те, болесне љубави, родила се мала Г. Ситна, као миш, с неколико пегица на носу, и грациозна као балерина. Све предиспозиције за добар почетак. Све је у том тренутку деловало савршено.

Али, веома брзо, они који су требали да брину о њој, опет су утонули у свој свет, и тек понекад би постајали свесни да један цвет расте ту поред њих. Породица је и даље гурала ствари под тепих… срамота је, шта ће свет рећи, битан је привид. И живели су га. Деда је преузео бригу о Г. Хранио је, водио у вртић, играо се са њом…  Али, ни то није трајало дуго. Једно јутро, мала Г. је као и обично чекала деку да изађе из купатила да је води у вртић. И, није га дочекала. Деда је умро у купатилу, а она је толико плакала да су комшије на крају позвале полицију. Тада је клупко почело да се одмотава. Родитељима је одузета мала Г.  Мала Г.  је добила своју прву хранитељицу.

И живели су њени родитељи неки, могу само да претпоставим какав живот, летаргичан, помало успавани од лекова и ко зна чега, али кажу да је мајка у тренуцима када би успела мало да сабере себе, тражила само да види Г. Паковала јој је поклоне, кретала да јој носи, али нико није смео да јој каже где јој је ћерка. Раскидана болом једног дана се само попела на ивицу терасе.

После неколико година, оболела је и хранитељица и умрла. Још једно сељење, још једно раздвајање. Постала је домац. И даље је била ситна и крхка, као на рођењу. Дуге, смеђе косе, најчешће везане у пунђу, као код правих балерина, о чему је и сама сањала.

За свој седамнаести рођендан пожелела је да се исели из Дома и да има породицу. Или барем нешто што личи на то. Нешто пре тога је сазнала и трагичну причу о својој мајци.

И тако преплетосмо путеве. Г. је читав свој живот провела окружена мноштвом деце и никада није била сама са својим мислима, и никада није имала личну одговорност. Колектив сноси заједничку кривицу. Мала Г. је после толико година добила све што дете може да добије – али је остала сама са својим мислима. Нажалост гени је нису прескочили. Главног кривца за смрт свих људи око ње она је пронашла у себи. У њеном свету то изгледа овако – за кога се вежем тај мора да умре. Ако осетим да би ми неко могао постати близак ја морам да га гурам од себе, јер једино на тај начин ћу га заштитити. Каквог ли терета на леђима једног детета. Почела је полако да клизи из овог света, у свој, са сопственим правилима и истинама. Далек, болан и тежак. Носила га је колико је могла, а онда је одједном и њен свет као некада свет њених родитеља почео да се урушава. Јер, све је био привид.

Она ће ускоро 18. Читав један животни век се тек отвара пред њом, али, она не зна шта би са тим.

И, опет се враћам на почетак. На моралну дилему – да ли је родитељство заиста за свакога? Ако неко није у могућности да сам свесно доноси одлуке, нису ли његови најближи, родитељи, старатељи дужни да их доносе уместо њих? Да ли понекад свесно затварамо очи пред неким проблемима, мислећи да ће се сами од себе решити? Да ли… Мада то малој  Г. никакво олакшање неће донети…

 

Advertisements
 
4 коментара

Објављено од стране на 1. јуна 2012. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , ,

За моје другаре


Моји другари се спремају за годишњи сусрет. Ваљда с годинама удари неки сентимент. Мене на том сусрету неће бити. Ударио један други, а то је концерт Парног ваљка у петак. У мислима ћу бити с њима, а за све њих, из својих бележака преносим једну, некима већ знану причу, али овај пут са жељом да је сачувам овде од заборава. 

… Још и данас замирише, али за једну генерацију не миришу Тошетове трешње, већ једна липа. Под ту, једну, нисам села више никада, и не знам постоји ли, али знам да и данас мирише.

Били смо на пола пута отприлике од данас, или на неких четврт од краја. Мерено у годинама. Мерено у данима, разменили смо последњих 20 дана до завршетка  школе. Напупели, разбарушени, необуздани, уједињени само у једном питању – када ће крај?

И, да, сећања су варљива ствар. И бојим се да ћу поновоти шаблон из Бегбедеовог виђења успомена. Кад почну да навиру, слике се увек појављују у сунчаном дану, блиставом  и чистом.

Али, имам утисак да је тај дан и био управо такав. Окупан првим данима јуна, распојасан и златан.

Већина учионица беху окренуте ка малом школском дворишту које се са друге стране граничило са старинском зградом препуном заједничких станова. Први дани септембра су доносили мирисе печених паприка, или се то нама тада тако чинило. Замишљали смо те имагинарне људе иза зида, како спремају зимницу… како пеку паприке. Памтим мирис, јер се једино он и могао упамтити, пошто људе преко зида никада видели нисмо.

А између њих, и наших учионица стајаше ЛИПА.

И, да се вратим у школу. На један час. Неко техничко, или како се тај предмет тада звао. Не сећам се више лика професора. Сећам се да је био бескрајно досадан, и у вечитом покушају да се постави као ауторитет. Али, био је бледа сенка самог себе, а опет је успео да уђе у колективно сећање…

Тог јуна, у један рани преподневни сат, могу да обликујем и умаштам како год ја то хоћу, он нам рече: „ Кад замирише липа, знаћете да је крај!“, без намере да буде поетичан. Но, од тада, па све до дана данашњег, кад замирише, ја помислим на крај. У оном патетичном, тугаљивом на ивици суза смислу. Крај школе. Крај једног доба. Крај пролећа које се предаје лету. Крај слатких, љубави на раскораку детињства и младости. Крај маја, тог, ах тако мог месеца.

И, могу сатима да седим у неком од новосадских кафића у центру и упијам лепљиви, отужни, прејаки мирис. И, у тим тренуцима прижељкујем, али и стрепим од облака који ненадано може да наиђе и саспе ми сасвим довољну количину воде, која мирису одједном дода и боју и укус.

Сећања добију димензију… постану скоро реална, и мислим, ако само затворим очи, дотаћи ћу лица оних са којима сам  призивала крај тог давног јуна… Дотаћи ћу своје детињство…

 
2 коментара

Објављено од стране на 23. маја 2012. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , ,

Да ли се то зове умирање?

 Све мање ствари радимо заједно.
Кад будим се, твоја је страна већ хладна
И обриси на јастуку губе форму
И мирис твој полако нестаје
Под налетом јутарњег зрака.
Тад помислим можда за столом
У кухињи седиш и кроз прозор
Пребројаваш гране на багрему
Док ти међу прстима клизи већ
Махинално дуван који моташ
Али, талог у шољи је већ добио
Боју прежеднеле земље и дуван
Би могао и да почне да расте из соца
Али, и њега је ваздух распрашинио.
Но, увек ми остаје нека мутна нада
Да у купатилу, по старински,
Четком размазујеш сапуницу по лицу
И оштрицом вешто отклањаш браду.
Но, сапун је давно расушен
И више га ни вода не може вратити
У корисно стање.
И тако узимам стари већ
Исцепани пешкир и на њега ређам
И сапун и четку.
И бришем површину стола
По којој слутим дувана прашину
И додајем на њега шољу
Са земљаним соцом
И бацам све то на ђубриште.
Тада одлазим у собу
И схватам да одатле и немам
Шта да склоним.
Ми чак ни тела више не спајамо заједно.
И то нам је постала одвојена активност.
Без гриже савести.
Без речи.
Нестајемо.
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20. априла 2012. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: