RSS

Архиве ознака: čežnja

Hoće li sve jednom pojesti godine

I dve suze kliznuše niz lice.

Pojedu li godine strast u čoveku?

Postanemo li u jednom trenu suviše ozbiljni za zagrljaje i stapanja?

Dođe li trenutak da ostane samo ljubav bez grozničave želje za spajanjem i predavanjem?

Da li smo se potrošili sa nekim drugim ljudima i usahnuli na nekim tuđim usnama?

I klize dve suze.

Da li se ljubav u nekom času samo pretvori u sećanje na nečije dlanove i bokove, na grudi i orošenu  liniju leđa? Da li bestidni pokreti koje smo zavezanih očiju ponavljali postanu u trenu stidni i tako daleki?

Da li godine pojedu i čežnju u čoveku?

Da li dođe vreme kada više ni sećanja nema?

Da li smo previše drugima davali? 

Da li smo previše maštali?

Da li smo previše ljubili?

Da li smo počeli da starimo?

Hoće li nam neko javiti da su došle neke godine da pojedu strast i sažvaću čežnju u čovekovom biću?

Da li će tada sve prestati i usahnuti?

Da li smo nekima suviše sebe dali?

Miriše li to vazduh na čežnjive trenutke, slutimo li još strast u slučajnom dodiru i želju u pogledu?

Pojedu li godine i očaj da ne ostane nikakav trag i da ne boli sećanje na dodire i stapajuće poljupce?

Nestaše dve suze.

Usahnuše.

Kao da se nikada nikome i nismo davali.551214_409742939053258_179879472039607_1437385_2099281673_n

Advertisements
 
25 коментара

Објављено од стране на 30. новембра 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , ,

Koliko treba prstu ako krene iz tačke A…

Nisam na ti ove večeri sa rečima. Podmeću se i pokušavaju da izvuku iz mene što ne želim reći, ali je istina…  RainDarkWoodsRainbow (1)Kažu, kiša je kriva, a nije istina. Kažu kad je kiša tada treba neko da te grli i prstom jednim prati auto-put čežnje. Pokušam da se branim, da im objasnim da nikada čula nisam za tu liniju – a one počnu da grakću: „Šta se praviš naivna? Ti si je izmislila, jesi, jesi… Nemoj da sad počnemo da kopamo po tvojim rečima pa da ti pokažemo…“

Jesu, u pravu su. Lažem ja, a ne kiša. Jesam onomad rešavajući jedan težak matematički problem – ako prst  krene iz tačke A prema tački G koliko najduže može da putuje –  ako se na putanji nalaze dve visinske prepreke, jedna ravnica, ponekad pomalo zaobljena, sa preprekom u obliku kruga u koji obavezno mora da upadne, a na putu nema putokaza? Kako se postavlja formula najduže putanje sa bočnim skretanjima, i kako se taj put naziva? Onda smo se teoriju pretvorili u praksu – tražeći tačan odgovor. Prvi put, prekratko, drugi put, malo duže, treći…. i neki tamo nebrojeni put sve duže i bolje, ali uvek pomislim, možemo mi to i bolje, možda dobijemo i Nobela za najbolju jednačinu – kako od A do G na najduži način…

Ali, neću da im priznam da su u pravu. Reči, reči, moje najbolje i najgore. Moja molitva i psovka, moja ćežnja i moja kletva, moja želja i moja patnja. Sve to u reči stane. I znaju one to dobro, i zato me i izazivaju da pljunem ono što mi u grlu stoji, što mi niz leđa lagano poput graške znoja klizi, što mi se autostradom čežnje kotrlja, večeras nevidljivom rukom vođeno…

Neću da im priznam da su u pravu.

Može kiša još ovoliko da pada.

Neću da priznam pa makar mi svako dugme sa bluze izvršilo samoubistvo skakanjem na pod.

Neću zbog jednog prsta koji nije tu, zbog auto-puta AG koji je prazan jer njega nema… i svaka tačka umire od čežnje.

Zbog svega toga neću…IMG_498711111111111111111111

 
19 коментара

Објављено од стране на 29. маја 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , ,

Za sve je kriv Gabrijel M.

Ne pišem, ne dišem…

Setila se priče o Markesu koji je svoje pisanje pretvorio u zanat. Svako jutro u osam sati bi sedao za svoj pisaći sto i do dva sata popodne bi tako proveo pišući, kao u kancelariji, kao na poslu. Tada nisam mogla da razumem kako takve knjige nastaju na tako nekreativan način? Kao, vređalo je moju mladalačku razbarušenu viziju stvaranja. Knjige nastaju u dahu, u kreativnom haosu, u trenutku nadahnuća.

O, naivnosti i o, danka neiskustvu. Dragi Markesu, izvini što sam i na tren pomislila da to tvoje ne pije vodu. Sada prizivam tih šest sati samo mojih stvorenih za pisanje. Šest sati u kojima ni jednom kroz glavu ne proleti misao od čega platiti račune? Šest sati u kojima nema prašine, neskuvanih ručkova. Šest sati u kojima se ne mašta o godišnjem odmoru, ili barem vikendu. Šest sati u kojima ne zvone telefoni. Samo mojih šest sati.

E, sad rekli bi neki, šta opet zanovetaš, imaš dva sata svakog dana, malo će duže da traje, ali šta se buniš? Nisi i onako ni do praga G. G. Markesu… Ne kukaj!!!

Ma da, nezahvalna i neskromna – izričem svoje želje, umesto da budem zahvalna. Jesam zahvalna za svaki tren svog života, jesam. Jesam zahvalna za svaku radost, za svaki sat proveden na poslu koji volim i posle toliko godina rada, volim što je neko izmislio struju, što je neko smislio kako da mi grejanje dođe u stan, kako da jednim odvrtanjem voda poteče iz slavine, zahvalna onome ko je osmislio globalnu mrežu, telefone, razne konekcije… Zahvaljujem se tome što se hleb više ne mora mesiti ručno, što mleka, voća, povrća… ima na rafovima pa mogu da kupim… Zahvalna sam bez i i jedne zadnje misli.

Drugo mene žulja – činjenica da sa 4 banke i malim kusurom svakodnevnim radom više poslova od jutra do sutra – kad dođem do ta dva sata koja bi se mogla uglaviti, više nemam ni širinu ni dubinu, čak ni kreativnu gorčinu. Jedino što imam – imam prazninu, a ne znam da li ćete me razumeti kroz tu prazninu trče reči, sudaraju se, pogrešno uklapaju, viču, plaču, mole, kunu, preklinju da ih spojim u neki redosled u kom bi se bez blama pojavile u javnosti, naklonile i rekle – mi smo one reči koje se veselo baruše u glavi one Majske, one reči koje se ne sudaraju sa piranama u našem svetu – rečima poput – račun, kredit, dugovi, kako do polovine meseca, kako do kraja, kako, zašto, kada…

преузимање

E, moj Gabrijele M. tvojih sto godina samoće me i uvukuše u jednu od svojih najvećih želja, da ispričam svoju priču o ljubavi, postojanju, smrti, životu, večitu bajku o strahoti i lepoti. Tvoj pukovnik kome nema ko da piše kao da još uvek čeka neko pismo, oni brodolomnici iz tvoje kolumne kao da i sada plutaju okeanom i čekaju sigurnu obalu, tužne kurve kao da nisu ničije, ljubav je već prestarila, ona iz doba kolere

 

Na trenutak pomislim, nije mi pisano. Na trenutak pomislim da nisam dovoljno uporna, na trenutak pomislim… No, to je samo tren. Ne brini, Gabrijele, nekako hoću jako da verujem da će se desiti jedno malecko čudo, samo toliko da mi izbriše one pirane koje mi jedu i vreme i reči,  jedno čudo koje će me u ta dva sata pustiti da budem Majska – nežna, krhka, ljomljiva, ona koja plače dok piše, i smeje se kad radosni niz zauzmu reči. Ona koja u jednom delu dana upija život u svim njegovim oblicima, a onda u drugom te oblike pretvara reči koje postaju podatne i uživaju da se ređaju i slikaju nešto nalik priči, romanu, nešto nalik mome čedu, onome o čemu sanjam, kad legnem u krevet, i pred san mi se slože prve rečenice, ali ja više nemam snage da ustanem da ih zapišem. Moje čedo koje mi se provlači kroz misli dok putujem na posao i gledam kroz prozor u trsku, barske ptice, dunavske rukavce, drveće, sunce koje obasjava i kiša koja olovno prekriva prostor.

To je moj san. To je moja čežnja. To je bolest kojom me davno drug Markes zarazio, posle njega još neki doliše ulje na vatru mojih strasti i čežnji, to je ono što bi trebalo da se rodi iz moje duše. Nekima je nebo dalo da rode male anđele i da to bude njihov dar svetu,dok je nekima drugima, dato da rečima oplemene ovaj svet, da to bude njihovo čedo.

Jednog jutra moj kreativni test pokazaće dve crte…

 
10 коментара

Објављено од стране на 19. марта 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , ,

Kao u lošem filmu…

Vreo letnji dan, ona sedi u naslonjači preko puta velikog prozora nogu podignutih na tabure. Kosa joj razbarušena, bretela neke stare tanke bluze spala do pola ruke – pogled joj zamagljen i uperen negde u daljinu kroz taj prozor i sve je poput klišea iz lošeg američkog filma. Kao velika laž. Kao što sve istine nalikuju lažima jer su nemaštovite, i crne ili bele.

I ona deluje nekako kao stara fotografija čežnje. Barem mislim da bi čežnja tako mogla da izgleda. Sva zategnuta i napeta, a opet mirna i naoko spokojna. Poražena. Nedorečena. Obeshrabrena. Potiskuje želju duboku u svoju utrobu, ali dobija efekat suprotan onom koji je želela da postigne. Mnogo nakupljenih želja u dnu stomaka znači i mnogo krvi koja kruži od jedne do druge tačke kojima je gornja linija u stvari razmak između dve kosti na kukovima. I centar pupčani ponor. Danima već sedi u tom položaju puštajući misli da se nameste u krošnje drveta preko puta njene naslonjače. Pušta ih da tamo sa pticama šumore, jer dok god su daleko od nje, i želje se pretvaraju u nešto sasvim bezazleno i obično.

Ali, muka nastaje kad ptice krenu da zadovolje svoju glad, a misli pokušaju da polete za njima. No, jedino mesto do kog uspeju da stignu jeste ispod njene kose, i opet nalete na strast koja se, dok misao nije prisutna bila, topila pod toplinom letnjeg dana. Ali, kao i uvek, njene misli su prvo na nju tako rastopljenu naletale i halapljivo je jele, gladne od šumorenja u krošnjama. I, opet bi se nestašna želja rodila i opet bi je muke počele razjedati i ponovo bi je rukama, jer sve se činilo toliko stvarnim, gurala sve ispod linije.

I, odjednom je postala zatočenica svojih sopstvenih mehanizama. Na prvi pogled, delovala je vanvremenski smirena i opuštena. Ali, ona je sve samo ne to. Samo jedan jedini pokret, jedna nesmotrena kretnja pretvoriće tihu čežnju u dobro nahranjenu strast, prepunjenu potisnutim željama.

Čežnja ponovo gubi bitku…

 
4 коментара

Објављено од стране на 7. јула 2012. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

brlogingblog

Život mi je samo mrlja ali ljubičanstvena, a u životu kao i na blogu stotine različitih stvari nabacane kao u brlogu.

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: