Osvanuo je Petrovdan. Šetala je među tezgama tražeći jabuke petrovače. Seća se da joj je baka govorila da se one tek na ovaj dan prvi put jedu. Mnogi su davno zaboravili na ovaj običaj, ali ona je čekala baš ovaj dan da ih prvi put omiriše.
– Uzmi, čedo, valja se, uzmi tu što u ruci držiš, reče joj starica sa druge strane tezge.
– Hvala, misli su mi odlutale. Izvinite ako sam se predugo zadržala… promuca devojka… razmišljala sam…
– … o svojoj baki, nasmeši se starica. – Nosi je i daj dragom da je zauvek čuva…
– Ali, kako zauvek kad je već sad načeta?, upita devojka gledajući tačkicu tek vidljivu oku.
– Naći ćeš ti već način. Stavi je noćas na prozor pored uzglavlja pa će ti u san doći.
I tako bi. I usni devojka san. I probudi se s prvim suncem. Otkine peteljku sa jabučice i napravi krug. Uze končić i spoji krajeve.
Ode do svog dragog, još usnulog i poljubi mu oba oka i usne. On se samo nasmeši, sanjajući da mu je leptir preko lica prešao.
Ona ga uze za ruku desnicu i na najmanji prst, jer samo na njega je kružić mogao stati, navuče ono što je jabuke deo bilo. Okruglo kao voće, kao sunce, kao zenice oka, krug u kome su početak i kraj vezani u jedno da se ne zna gde počinje a gde mu je kraj, okruglo kao večnost nedokučivo i neraskidivo krhko poput paučine i jako poput dijamanta.
– Čuvaj, radosti, ovu jabuku na prstu, u njoj je naš početak i kraj, naša ljubav utkana, naši snovi upleteni, svaki topao osmeh i svaka reč koja vodila nas je jedno drugom. Čuvaj, blagosti, ovu nežnost koju ti sa srcem svojim darujem. Nosi i moje i tvoje ime urezano u ovu tanku nit. I, ne brini, dok god se ljubav naša poput kruga bude držala, dok god se kraj ne bude video obgrljen početkom i jabuka će grliti tvoj prst. Bude li kraj krenuo da se migolji iz zagrljaja i končić će se odvezati. Molim te, dragosti, čuvaj me i čuvaj našu ljubav. Tebi se predajem i tebi ovom jabukom i sebe zauvek dajem, šaputala je devojka a on je mislio da u snu sluša njene reči. Na san je ličilo jer ga, činilo se, neka milina omađijala, te oči otvoriti mogao nije. Slušao je cvrkut njenog glasa i smešio se, u snu, kako mu se slučilo. Čak mu se pričini u trenu da je dah njen na licu osetio i ruke njene na svojoj desnici.
Poljubi ga još jednom u oba oka i usne rumene i lagano napusti sobu u kojoj je snio. Zrak sunca pade mu na lice i on otvori oči. Soba beše prazna, ali na prstu je imao kružić koji mu zamirisa na jabuke. Petrovače.
– Bila je tu, java moja i moj san. Bila, blagoslovila i darivala, osmehnu se mladić gledajući u kružić na svom prstu. Tek jedva vidljiv, a opet tako čvrst i postojan. Kao njen zavet i molba.
Zaokružila je svoj petrovdanski san. I mene u njega stavila, a oboje u prsten utkala, i meni na radost sebe predala. Blagosloven i lep bio ovaj dan, poput svih koje je ušaputala u krug, pomisli i onom ko od gore vidi sve zahvali…
ritamdana 