RSS

Архиве ознака: dvoje

Možda kad vetar jednom oduva snove

Zagledana u daljinu vidim samo beskrajnu ravnicu i čujem vetar koji briše lice zemlje i čisti sve što nije sklonjeno ili u zemlju utopljeno. Zagledana, shvatim da i moje misli nesklonjene čisti vetar i raznosi, kovitla, pa mi ih opet baci u lice, u oči, takvom žestinom da zasuze. Barem tešim sebe da je od vetra.

Ovaj tekst nije trebalo da bude na ovom blogu i trebalo je da bude ozbiljan i „racionalan“. Trebalo je da bude na Coolumni. Ali nju smo preselili jer gasimo domen. Racionalna ja vrlo dobro razume tu odluku. No, ona što krsti jariće, kucka i kaže – Coolumna je nešto posebno – ona je poklon… Ona je pravljena samo za mene. I ne mogu da odem na ono drugo mesto gde su mi premešteni tekstovi. Kao da sam u kući u kojoj niko ne zna da baš ja živim. Kao da mi je neko oduzeo dragoceni dar. Znam, to ovaj vetar baca isitnjene reči u moje oči i guši me… onako kao kad detetu oduzmeš igračku pa neutešno plače. Ima mnogo bitnijih stvari na ovom svetu znam, ali nema mnogo onih koje su meni mnogo bitne.

Ovaj tekst je trebalo da bude posvećen prijateljstvu. I onome o čemu danima razmišljam – šta se to desi da neko prijateljstvo koje je dugo i strpljivo građeno, koje je prošlo mnoge teške životne testove, koje je zaliveno trenucima iskrene radosti i povezanosti odjednom nestane. Izbledi. Prekine se. Ne mislim da ona usputna poznanstva koja su nam ulepšala život u nekom času, i na kojima smo baš zbog tih trenutaka zahvalni. Mislim na ona iskrena. Prava. U kojima smo ruku u vatru spremni da stavimo za onog drugog. A onda shvatimo da ma koliko pržili ruke u tom plamenu drugog nema ni na vidiku. 

Razmišljam o posvećenosti. I opet je kriva zima i vetar. I romantični filmovi. Ako niste gledali „Pisma Juliji“, a skloni ste provetravanju poput mene, nemojte ga ni gledati. Znam da samo u sapunici 50 godina može biti tako dobro oprano i namirisano da dvoje ljudi koji su se rastali kao deca, odživeli ozbiljne živote, voleli, rađali decu, sahranjivali, nakon pola veka završe pred oltarom kao da se ništa desilo nije.

Pravi problem  i nije u tome što mi sve deluje suviše sapunjavo, a deluje,  problem je u tome što ja baš želim da se sve zapenuša  i potajno u sebi navijam za takav srećan, romantičan, sladunjav kraj. A kad se desi, onda pogađate… krivim vetar. A možda samo stvari gledam iz pogrešnog ugla. 

Kad se malo presaberem – ja svet vidim ovako: njih dvoje  i jedna kućica u cveću. Kuća ima verandu, na njoj dve imagesstolice za ljuljanje i stočić između na kome su dve šoljice kafe, neke sitnice poput novina, knjige otvorene na nekoj strani… Iz kuće se čuje tiha muzika kao podloga za priču jer njih dvoje i posle toliko godina imaju šta jedno drugom da kažu. Nije ih pojela tišina. Nisu im sliku počele nagrizati bubice rutine, učmalosti i besmisla.

Oni imaju svoj krug. Makar i nevidljiv, ali njihov, onaj koji ih povezuje i drži zajedno. Na verandi dočekuju prijatelje, drage ljude, one sa kojima dele i dobre i loše dane, oblake i sunce.

Oni su posvećeni jedno drugom.

Čovek i njegova žena.

I žena i njen čovek. 

Sigurna luka.

Sidro.

Možda bi trebalo da pređem na onu drugu stranu ulice i vidim svet iz drugog ugla.

Možda bi trebalo da budem racionalna i svedena na meru.

Možda bi trebalo…

Možda kad stane vetar i prestane da mi mrvi reči.

Možda kad u ravnici izraste nešto nalik planini pa mi se misli ne budu kotrljale beskrajem nošene poput jesenjeg lišća u beskraj.

Možda kad prestanem da plačem uz ciganske violine, leđima okrenuta vratima da mi svet suze ne vidi.

Možda kad prestanem da verujem u snove.

Možda kad spustim zastave.

Možda kad budem priznala da sam nadanja pustila niz vodu.

 

Možda da nisam oduvek sanjala ovaj san:

Želio bih kupit kuću
U Bosutskoj 27A
Dva i sedam

Proljeće kad stigne 
23 ožujak, travanj
Stolicu iznesem na verandu
Stolicu iznesem na verandu

Drvenu u tamnom laku
S naslonom i udubljenjem
Kakva se još uvijek nađe
U uredima, općinama

Proljeće kad stigne 
23 ožujak, travanj
Stolicu iznesem na verandu
Stolicu iznesem na verandu

Možda ni ove priče tada ne bi bilo…

 

310542_508558009171750_293384560_n

 

.

 

 

 

 
13 коментара

Објављено од стране на 1. фебруара 2014. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , ,

Savršena mala igra za njih dvoje – treći deo

 

za priču

Spustio je usne na njen stomak.

Poljubac poput povetarca jedva je okrznuo, ali ipak ona se promeškolji u snu.Spustio je još jedan. Nekoliko milimetara niže. Lagano. Milimetar po milimetar kao lagano kotrljanje niz brdo. Sa strane je njen trbuh baš tako i izgledao poput blagog uzvišenja sa kog se moglo na dve strane – s mesta na kom je on ležao  – levo bi poljupci klizili ka njenim grudima, a nadesno, mangupski se nasmešio, do vrhova prstiju na nogama. Sve ostalo je u ovoj igri bilo brdo i podbrđe.

Voleo je njen meki stomak i pupak koji je ličio na majušno jezero. Razmišljao je kako bi u toj mekoti mogao da raste jedan sasvim novi život – kako bi tada linija koja vodi na desno niz padinu postala tamnija – koža blago razvučena i napeta. Podigao je ruku desetak centimetara iznad njenog pupka i pokušao da zamisli da spušta usne na to mesto. Zahtevalo je isuviše napora i pomeranja. Morao bi da se podigne, a ni pogled više ne bi bio ovako lep i jedinstven. I sve ovo više ne bi bila igra…

Ležao je i dalje potpuno opušten pored nje. Prvi zrak sunca probio se kroz roletne i pao tačno na sredinu brdašca. O, pa mi se to igramo… reče on, više za sebe. Pratio je zrake  i kako su  se oni pomerali tako je on na mestima gde su do malopre bili ostaljao svoj trag, poput ljubomornog dečaka kome je neko dirnuo omiljenu igračku.

Život je igra, a mi smo igrači  – pomislio bi svako jutro, trenirajući maratonski sporu trku usnama po njenom trbuhu.

Svako novo jutro bilo je novi izazov za njega – hoće li stići do podnožja pre nego što sunce osvetli njeno lice…

Milimetar po milimetar…

 
23 коментара

Објављено од стране на 9. септембра 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , ,

Jednostavna formula sreće

Nekako mi se ovaj februar lepo ugnezdio u godinu. Dugački decembar, duboko ugaženi januar. Februar bi mogao da se posmatra kao najdublji u godini. Ali, ovaj mi se čini dobar. I, taj 13. u ovom mesecu, dobar. Znam,  počela je za nas godina. Dve dobre vesti. U jednom danu. Jedna tvoja, druga moja. U baš tom danu. Trinaestom u mesecu.  Malom prazniku. U kući za ptice.

Dočekao si me sa svojom lepom vešću. Tog trena si bio poput ptice, ustreptao, spreman da raširiš krila, ali… to ali pripada samo meni..  još uvek nenavikutoj potpuno na nesebičnost poput tvoje. Na uvećavanje radosti kad se podeli… Ptico moja…71366252.yGjACpxH.twobirdsflyingovership

Raširi krila, ptico i poleti, mogla bih da da šapućem iz časa u čas. U tvom su letu meni najlepši trenuci kad se vratiš i u tvojim očima vidim svet koji si upijao.

Moja vest stigla je koji tren posle. Jedan poziv. Jedno moguće ostvarenje. Realno. Sad znam da je pravi trenutak za to, jer bila sam tako mirna i spokojna. Onakva kakva sam kad sam potpuno spremna i kad sam sa sobom raščistila.

Davno znam da se dobre stvari dešavaju kad za to dođe vreme. Tapkali smo ovih dana, oslobađali se nekih strahova i dizali neka sidra koja su nas tako dugo držala vezana za jedno mesto. Ispirke za strah od novog. Opravdanja samo da se promene ne dese. Sve smo to čistili. I čistimo. Kad posustajem, ptico, ti me svojim krilima podižeš. Podižeš me i onda kad su ti krila pomalo pokisla. Jer, ne umem da nosim osmeh kad ga na tvome licu nema.

Bila bi laž kada bih rekla da bez tebe, ptico, ni ja više ne umem da letim. Istini je bliže da sam sa tobom naučila let u četiri krila i da si me upitomio da mi bude komotno u dvoje. Sada sam spokojna i otvorena. Sada sam spremna za sve lepe stvari koje se dešavaju. Za let. Lagan, udoban, čestit i siguran.

Let koji je tako naš, a opet toliko i samo tvoj i  lično moj. Dvojac bez kormilara. Jedno ali sastavljeno od dva. Jednostavna formula…

 

 
11 коментара

Објављено од стране на 14. фебруара 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: