RSS

Архиве ознака: igra

Savršena mala igra za njih dvoje – treći deo

 

za priču

Spustio je usne na njen stomak.

Poljubac poput povetarca jedva je okrznuo, ali ipak ona se promeškolji u snu.Spustio je još jedan. Nekoliko milimetara niže. Lagano. Milimetar po milimetar kao lagano kotrljanje niz brdo. Sa strane je njen trbuh baš tako i izgledao poput blagog uzvišenja sa kog se moglo na dve strane – s mesta na kom je on ležao  – levo bi poljupci klizili ka njenim grudima, a nadesno, mangupski se nasmešio, do vrhova prstiju na nogama. Sve ostalo je u ovoj igri bilo brdo i podbrđe.

Voleo je njen meki stomak i pupak koji je ličio na majušno jezero. Razmišljao je kako bi u toj mekoti mogao da raste jedan sasvim novi život – kako bi tada linija koja vodi na desno niz padinu postala tamnija – koža blago razvučena i napeta. Podigao je ruku desetak centimetara iznad njenog pupka i pokušao da zamisli da spušta usne na to mesto. Zahtevalo je isuviše napora i pomeranja. Morao bi da se podigne, a ni pogled više ne bi bio ovako lep i jedinstven. I sve ovo više ne bi bila igra…

Ležao je i dalje potpuno opušten pored nje. Prvi zrak sunca probio se kroz roletne i pao tačno na sredinu brdašca. O, pa mi se to igramo… reče on, više za sebe. Pratio je zrake  i kako su  se oni pomerali tako je on na mestima gde su do malopre bili ostaljao svoj trag, poput ljubomornog dečaka kome je neko dirnuo omiljenu igračku.

Život je igra, a mi smo igrači  – pomislio bi svako jutro, trenirajući maratonski sporu trku usnama po njenom trbuhu.

Svako novo jutro bilo je novi izazov za njega – hoće li stići do podnožja pre nego što sunce osvetli njeno lice…

Milimetar po milimetar…

Advertisements
 
23 коментара

Објављено од стране на 9. септембра 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , ,

Savršena mala igra za početak…

Januar. .. I prohladno popodne. I, pomisao na maj. Koji toliko voli. Njih dvoje sami, u samo njihovom prostoru. Skriveni od hladnoće, ili skriveni od svih? Nebitno. Dovoljno je da ona skuva dve kafe i stavi ih na stočić, i sedne preko puta njega. Pusti nešto lagano, onako, tek da dopire, atmosfere radi. Tajna veština, njena, u početku teško savladavana, jer nesigurnost koju je osećala kad bi bio pored nje terala ju je da priča. Beskrajno, dugo, besmisleno, ali da priča. Da ga zabavi, da ga postavi u centar svog sveta. No, vremenom je naučila da je dovoljno da ga gleda. I znala je da ga taj pogled jače vezuje od svih njenih priča. Bilo je dovoljno da samo promeni ugao gledanja, da nakrivi glavu i da mu se misli uskomešaju. U početku se branio… 

 … što me tako gledaš… 

… eto…

… ne, stvarno… 

… volim da upijem svaki tvoj izraz…

… dobro, mogu i ja tebe da gledam…

…samo da me gledaš?

…ma da, ništa ja tu ne bih menjao…

….baš ništa?

… za sada mi je sve potaman…

310542_508558009171750_293384560_n

Lo Charme è un nodo da stringere con stile

 Kasnije se više nije bunio. Naučio je da sedi opušteno uronjen duboko… u taj pogled. Nije više pokušavao da sve što bi tada radio što pre privede kraju… Sada je uživao da pliva u zelenilu… ili beše to plaventilo… Nebitno… samo, sada je znao na tom ostrvu samo njihovom… da ispija tu lenju predvečernju kafu… i da ne misli… kako treba da se ponaša dok ga ona gleda… Jednostavno, bio je jedan od retkih, koji je umeo da njenu, naoko ozbiljnost i hladnoću, kako je drugima delovala, pretvori u svoju ličnu vatru… I, da sedi, tako, besciljno, a to su jedina smislena sedenja… sa njom… u zimsko predvečerje…

 
6 коментара

Објављено од стране на 8. јануара 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , ,

Ne igraj se vetre lišćem

Takav neki danas dan. Kako reče Ž. Binoš… plačem zbog dobrote. Do sada nisam tako sebi objašnjavala tu pojavu – dobrota kao luk za suze. Oguglala sam na svetski bol, sve me manje dotiču opšta mesta tuge, zaledila sam se za trenutke koji zahtevaju suze. Ali, nečiji mio pogled, jedna topla reč, jedan dečak u jednom filmu koji dovikuje jednog Gligorija, jedna tužna žena koja najzad napušta sivi život, jedna devojka koja peva jednu već pomalo ofucanu pesmu… sve sjajni razlozi za suze. I sve to kao uvod u jedno veče od pre neki dan… 

Pre nekog vremena čekam autobus preko puta Jodne banje. Veče. Jedno od poslednjih novembarskih. Toplo, kako je baka imala običaj da kaže – bolesno toplo. Lagani novosadski vetar lagano spušta list po list sa drveća. Slaže ih, jedan na drugi. Tapacira ulicu. Toliko polako da vidim žilice u osušenom listu – toliko lagano da ga ne čujem ni kad ga spusti, a trebalo bi. Da krcka. Da se lomi, da šušti, da boli, da se rasipa na najsitnije detalje. Ali, ne. Zvuka nema. Samo mukli ples. Svetla bulevara, kao bulevar poslednje igre nežnih liski jesenjih. Oči mi pune suza. I, u glavi mi jedna pesma – predivne Ljiljane Petrović.

Ne igraj se, vetre lišćem… ovim mrtvim lišćem… kao što je dragi srcem mojim… okrutna je tvoja igra k’o njegova nekad, kad sam bila igračka za njega….

Ta mi je pesma bila foršpan za ovu jednočinku. Dok zelen je bio i snaga je u listku bila poput leta vrela i vetar tek je mogao da dodirne površinu, ali telo je ostajalo celo. Ali, jesen je surova u svojoj lepoti. Jesen je varljiva zamka. Navuče vas na svoju raskošnost boja i mirisa, na tren zaboravite da umire jedno leto, obojeno i razmazano ludilom i čudesnim uzletom jeseni koja će uskoro spustiti gard pred zimom. Bez velike borbe, jednostavno, izdajnički. Da će dopustiti da list umre zarad njegove igre. Svaki put, iznova… list naivno poklekne pred vizijom trenutka slave i raskoša.

Ne igraj se vetre lišćem…

 

 
2 коментара

Објављено од стране на 1. децембра 2012. in Intimni imaginarijum, Moj svet kroz muzičku prizmu

 

Ознаке: , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: