RSS

Архиве ознака: Intimni imaginarijum

Kad put pozove putnike ili najlepša nežnost u sebi

file0001357656152

Od nekih stvari pokušavam da pobegnem, neke opet uspeju da me zavaraju da su zauvek legle na svoje mesto. Neka putovanja odlažem, a kad na njih krenem nema nikoga da  vikne – Srećno – kao za rudarima.  Nije da nemam nikoga kad na put krenem. Samo, ovo pleme putnika, poput mene,  bira onaj trenutak za put u kom niko ne vidi sa smo se spakovali i krenuli. Da nas ne zaustave i ne pokolebaju. Da ne bi bezrazložno brinuli zbog odlaska, jer mi se uvek, neprimetno vratimo, jedino ne znamo šta ćemo sa putovanja doneti pa gledamo da krišom svoje suvenire na svetlost iznosimo. Krećemo  u središte sebe.

 

 

***

Nikada me nisu drmala proleća, ili barem ne tako mnogo. Leto, tu oko Svetog Ilije jeste doba koje došapne – Hajde, vreme je, ronimo. Volim taj put, željno čekam pakovanje i polazak, mada znam da će barem malo boleti – jer šta bi život bio kada bi me iz dubine samo s osmehom vratio. I nikome više ne objašnjavam dešperadne trenutke – retki ih znaju i bez reči razumeju, znaju da i kad dođu, proći će, da bole, ali da kad sve legne – opet sam tu mnogo jača – po onoj nije me ubilo.

Ko će razumeti dušu sanjara bez snova? Snova koje u noći samoj sebi razjasnim a onda do buđenja zaboravim.

***

Sada je došlo vreme da počnem da pišem. Ili, da budem iskrena, počela sam. Sada imam priču i imam dozvolu da od delova sastavim mozaik. Dok sam, na Ilijin znak, tragala po sebi, naiđoh na odgovore. Nisam ih tako zamišljala, nisam znala da su neka uverenja bila samo obmana i opravdanje za nedešavanje. I ništa nije slučajno – olako data obećanja – u stvari dobra sidra da ne plovim dalje, da se ukotvim u jednoj stvarnosti, ubeđujući ljude da mi nije bilo suđeno. A sama sam sidro bacila i zaustavila tok. Sećanja obojena u nijansu koja su mi u tom času bila jedino prihvatljiva, ogoliše se jedno po jedno preda mnom. Da mi sklope sliku. Da razumem sebe i da više ne pitam zašto. Da sebi oprostim i da još jednom zagrlim onu malu s tužnim očima, da je zamolim da mi oprosti što nisam bila onakva kakvom me je ona možda tada sanjala. Da oprostim sebi – jer ono što znam jeste da je najteže biti blag prema sebi, ali da upravo nama samima treba najveću nežnost da pružimo.

***

Donese avgust i davnu čežnju – koja je i dalje praznina u meni – donese sliku vode, peska, dana bez sati, samo smena noći i dana, udaranje vode o obalu, sunce, smeh, poljupci bez reda, bez obaveza, bez rasporeda, dani ne ukradeni, već na dar dobijeni, za kraj jedne i početak nove godine. Jer moja godina počinje u septembru, ili završava u avgustu. Pa kad mi se čežnja pojavi, ona počne da svrbi. A ja jedino njoj od svih svojih čežnji obećavam budućnost, a znam da imam samo ovaj tren ovde i sada. Zna to i ona, zna da je lažem, ali mudro ćuti i svrbi. Pa gurne poneku suzu, slanu poput vode, pa doda na to red toplih osmeha, ugura pesak sa asfalta u sandale, doda poljupce, ali mi uvek pokazuje vreme koje počne da se kruni. I onda podivljaju snovi i razlete se sve jedva umirene ptice, jedna mala skitnica trči li trči samo pred mojim očima po toj obali, rukama zahvata onu vodu i baca je uvis i kroz kaplje vidim sunce i čujem joj smeh, i ne znam smeje li se od radosti ili se smeje mojim obećanjima. To ona mala s tužnim očima živi moj san. To ona pokušava da me nauči kako se na tren zaustavlja vreme, a ja, nekako ne umem da je čujem i razumem. I mislim da je to moj sledeći put, put do nevinosti deteta i nauka kako da čežnju pretočim u želju.

Dešperadni dani. Ali i njih volim. I svaku divnu stvar koju oko Ilijinih dana iznesem iz središta na videlo. Boli, ali prođe i vredi, kao svaka istina. I, ništa mi ne treba, jer sve dešperadije prođu. Dobro dođu samo male nežnosti onih koji znaju kako izgleda povratak sa puta i njihova vera u mene, i moja beskrajna vera i ljubav prema njima. I zahvalnost. I moja knjiga, koja nije više nije moj alibi – već moja odluka da se rodi. Dosta dugo je Kapor bio moje divno opravdanje:

„… ja ne umem da pišem knjige! Možda bi jedna knjiga? Moja nenapisana knjiga pruža mi tako alibi za dalje trošenje vremena. Šta ima tu da traži jedna knjiga-pismo upućena osobama koje je najvjerojatnije neće ni pročitati? S druge strane zašto da ne?“
Momo Kapor, Foliranti

 

file000864422297

 

 

Advertisements
 
15 коментара

Објављено од стране на 4. августа 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , , , ,

A godine prolaze niz naše obraze ili kad ne zaboraviš juli

Suze su dobre. One prave, kad padnu u samoći, kao odgovor na neizgovoreno pitanje. Suze su dobre kad operu nam dušu i očiste srce. Suze su ok.

U nedeljno prepodne, ne preterano rano, kako već nedelja nalaže, spustiše se niz lice, onako odjednom, rekao bi neko. A znamo da ništa baš tako bez ikakvog razloga ne biva i ni jedan odgovor bez pitanja ne dođe, niti i jedna suza kane bez valjanog povoda.

Jedno pitanje se dugo šunjalo i kuckalo i čekalo pravi trenutak da dobije razrešenje. A onda odjednom, pa, da je neko mogao da vidi nevidljivi trenutak, rekao bi vam da su u istom trenutku i zapit i potvrda došli, takoreći, u isti čas.

U tom trenu čitah rečenicu – parafraziraću – da treba iskoristiti trenutke tuge jer tada učimo… Da li sam proćerdala jednu veliku bol ili sam uspela da naučim lekciju? – to beše pitanje koje iskoči preda me.

Dva čoveka. Dva života. Jedna žena. Da li su slični? U mnogome jesu. Da li su priče iste? Nisu.

Jedan me je naučio da budem JA. Da mogu sve sama, da sam jaka i da mi ne treba niko da bi mi to potvrdio i time me je naučio kako se odrasta.

Drugi voli moje JA, i uči da ne moram sama, da sada kada znam da sam jaka i samostalna – mogu i da se prepustim i postanem ono što u ovim godinama i treba da budem. Žena u svim svojim prelepim obličjima.

Jedna žena. Dva muškarca. Ona je njihova dodirna tačka.

Zahvalna Bogu na ljubavi. Zahvalna što sam u bolu razumela šta je trebalo da naučim da bih mogla da idem dalje.

Suze u nedeljno prepodne – i odgovor – da, naučila sam i da, zahvalna sam što kad je bol već pisan bio, nisam protraćila ga na samožaljenje.

I opet ništa nije slučajno. Jer, mesec je jul. I datum je baš taj. Rođendanski. I jedan dan kad moguće je na odgovor dobiti pitanje... Hvala, onome gore, na kupanju duše. I, nije to kao u pesmi Breginoj o zaboravljanju i julu… Ne znam zašto, ali setih se jedne druge grupe i pesme  – http://www.youtube.com/watch?v=lFYkHHXCA8c

Zašto baš Bolero i zašto baš ova pesma, ne mogu da vam objasnim, ne mogu ni sebi. Nije čak ni čitava pesma dobra ilustracija za priču. Tek dva tri razbacana stiha u njojwater-circle-meditation. U ovo veče nedeljno na izmaku…

 

 

 

 
12 коментара

Објављено од стране на 21. јула 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , , ,

Samo hoću da mi veruješ… ili laž poništava ljubav

Da li me voliš?, pitao je.file0001209214386

Volim… da, što me sada to pitaš?

Onako… Sreo sam Jelenu jutros…

Nešto je žacnulo u stomaku. Ali, izraz lica joj ostade nepromenjen. Kakva pokerašica, pomisli on.

Ćutao je i čekao da nešto kaže, pokuša da promeni temu, bilo šta. Ali ona je  samo ćutala i listala novine.

Blesava ta tvoja Jelena… započe on. Pita, za kad nam trebaju ključevi od vikendice i onih 300 evra. Rekoh joj da je sigurno nešto pobrkala… ali ona mi samo reče da pitam tebe…. zastao je na trenutak i čekao njenu reakciju.

Dobro, Ivane, kakve ova priča ima veze sa ljubavlju?, povika Sonja tresnuvši, pomalo prenaglašeno, novine na sto. Kao, da li me voliš… a onda pah… Jelena, vikendica, evri… Ne znam stvarno o čemu pričaš… Ustade sa fotelje, i previše demonstrativno ode do kupatila.

O, bože, pomisli on, zar smo opet na početku? Koliko puta treba da pričamo o poverenju, iskrenosti, deljenju svega, pa i ovakvih detalja. Nije mu se dalo ovog jutra da ponovo prolazi čitav proces. Ona će krenuti sa tim da ga voli i da se bojala da mu kaže… on će reći – pa što mi se nisi obratila... ona će na to opet dodati – pa šta vredi da ti kažem kad ionako ne bi imao dovoljno da mi daš… i u krug… Mislio je da su tu priču prošli. Trudio se svim silama da je izvuče iz dugova, da je ubedi da mu za svaki novi, ako se i pojavi, kaže, pa će nekako zajedno rešavati, ali ona kao da nije umela, mogla, znala da se opusti i veruje. Svet u kome je pre njega bila funcionisao je po ovim pravilima… Vraćao je njene dugove, i taman kad bi pomislio da je sve dovedeno u ravan, pojavljivali su se novi. Bio je umoran. Iscrpljen. Nemoćan više da je pita odakle iskrsavaju ti ljudi, zašto ne izlazi iz tog kruga, kuda sve to vodi. U njihovom privatnom životu ništa se nije drastično menjalo na bolje – a njeni dugovi su se gomilali. Kuda su svi ti novci odlazili? Na šta ih je trošila?  Sitnice su je odavale. Kao ova priča sa Jelenom.

Juče je sreo Jelenu. I Jelena mu je rekla za vikendicu i novce. Seli su na kafu i prvi put je nekom sa njene strane otvorio dušu – pitao šta da radi i dokle tako. Jelena je rekla da Sonja ponekad uzme ključeve njene vikendice, obično prvog vikenda u mesecu (opa, to su vikendi kad ja idem po robu u Nemačku), ponekad pozajmi nešto novca od Jelene, ali većinom na vreme vraća. Na pitanje sa kim se viđa u toj vikendici, Jelena se nasmejala i rekla da bi možda bolje bilo da se viđa sa nekim konkretno… ali ne, ona se viđala sa ugovorenom ekipom za poker, ostajali bi dva dana zatvoreni, zatočenici svoje ovisnosti, kartali bi se do iznemoglosti, ostavljali ili uzimali novce, kako je točak sreće već kome bio naklonjen i razilazili se do sledeće povoljne prilike.

Ivane, bilo bi ti lakše da ima ljubavnika, sa tim se lakše izlazi na kraj. Onda znaš da te ne voli, okreneš se i odeš bez griže savesti. Ovako, znaš da te voli, ali ne može da prestane da se kocka. Ne može da prekine taj magični krug… I, da, izvini što sam se izlanula. Mislila sam da znaš… ili sam htela da saznaš…. nebitno reče mu na rastanku.

Tu negde, Ivan je prestao da je sluša. Jbg… samo sam je molio da ne laže. Da se ne zaglibljuje još dublje – jer novi dug je vodio u novu laž, nova laž u novi dug, ne bi li se stvari vratile na nulu, i time izašlo iz laži i obmana. Osećao se loše. Prevaren, izneveren, kao pregažen. Sonja, samo sam te molio da me ne lažeš… da ne praviš budalu od mene… vrteo je po misao po glavi. Osećaj je bio prilično bedan – kao da mu se čitav svet smeje iza leđa – dok ju je on pravdao kod ljudi da se promenila, da sada sve rešavaju zajedno – korak po korak, dan po dan – da su sve dugove vratili i da su sada na nuli, da se ona odvikla od poroka…  Da sada grade svoj svet – ispočetka, polako, ali samo njihov – dok je on svetu, ali ponajviše izgleda, sebi, pravio sliku idealne veze u kojoj ljubav pobeđuje, ona je, lagala (o, kako je bio gadljiv na laž i nedoslednost)…

Gledao je u vrata kupatila i mantrao – Sonja, izađi, molim te, i priznaj mi. Reci mi, pa neka boli, reci mi, jer samo tako ću znati da me zaista voliš i da mi veruješ… Sonja, brojim do 1000, ako ne izađeš iz kupatila ja ću izaći iz stana… Molim te, pomozi mi da ti verujem, ošamari me istinom, Sonja, udari me u stomak i reci da si još jednom poklekla i istinski mi obećaj da je ovo kraj, da ćeš biti jaka, da sve što gradimo, gradimo zaista na čistom i iskrenom osnovu… Sonja, izađi, stigao sam do pola, reci, prelomi jednom u sebi tu potrebu da lažeš, da živiš u svom začaranom krugu… Ljubavi, ne pravi budalu od mene… pomozi mi da ti verujem… Sonja, već sam na četvrtini sa brojanjem… izađi… mantrao je u sebi, Ivan. Svaka reč sve više ga je odvajala od Sonje – ako ne izađe, ovaj put izaći će on…

file0002062790027.. prođe mu kroz glavu u trenutku otvaranja vrata…

 
14 коментара

Објављено од стране на 20. јуна 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , ,

Koliko treba prstu ako krene iz tačke A…

Nisam na ti ove večeri sa rečima. Podmeću se i pokušavaju da izvuku iz mene što ne želim reći, ali je istina…  RainDarkWoodsRainbow (1)Kažu, kiša je kriva, a nije istina. Kažu kad je kiša tada treba neko da te grli i prstom jednim prati auto-put čežnje. Pokušam da se branim, da im objasnim da nikada čula nisam za tu liniju – a one počnu da grakću: „Šta se praviš naivna? Ti si je izmislila, jesi, jesi… Nemoj da sad počnemo da kopamo po tvojim rečima pa da ti pokažemo…“

Jesu, u pravu su. Lažem ja, a ne kiša. Jesam onomad rešavajući jedan težak matematički problem – ako prst  krene iz tačke A prema tački G koliko najduže može da putuje –  ako se na putanji nalaze dve visinske prepreke, jedna ravnica, ponekad pomalo zaobljena, sa preprekom u obliku kruga u koji obavezno mora da upadne, a na putu nema putokaza? Kako se postavlja formula najduže putanje sa bočnim skretanjima, i kako se taj put naziva? Onda smo se teoriju pretvorili u praksu – tražeći tačan odgovor. Prvi put, prekratko, drugi put, malo duže, treći…. i neki tamo nebrojeni put sve duže i bolje, ali uvek pomislim, možemo mi to i bolje, možda dobijemo i Nobela za najbolju jednačinu – kako od A do G na najduži način…

Ali, neću da im priznam da su u pravu. Reči, reči, moje najbolje i najgore. Moja molitva i psovka, moja ćežnja i moja kletva, moja želja i moja patnja. Sve to u reči stane. I znaju one to dobro, i zato me i izazivaju da pljunem ono što mi u grlu stoji, što mi niz leđa lagano poput graške znoja klizi, što mi se autostradom čežnje kotrlja, večeras nevidljivom rukom vođeno…

Neću da im priznam da su u pravu.

Može kiša još ovoliko da pada.

Neću da priznam pa makar mi svako dugme sa bluze izvršilo samoubistvo skakanjem na pod.

Neću zbog jednog prsta koji nije tu, zbog auto-puta AG koji je prazan jer njega nema… i svaka tačka umire od čežnje.

Zbog svega toga neću…IMG_498711111111111111111111

 
19 коментара

Објављено од стране на 29. маја 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , ,

Sasvim običan dan

Upeklo. Rano za to doba godine. Gospođica Dž. je po običaju popodne provodila na tremu pred starom, stockvault-brightness116234oronulom kućom. Svet se jedno vreme čudio njenoj odluci da živi daleko od centra varoši, u trošnoj kućici, ali vremenom su se navikli. Gospođica Dž. je živela sa mladim gospodinom F. I ta odluka je bila najblaže rečeno neobična, kao i činjenica da Dž. i F. ni posle toliko godina zajedničkog života nisu imali dece, ali kao i sve što čudi, vremenom je i ovo postalo nezanimljivo.

Stara gospođa Dž. živela je u centru. Sa gospodinom Dž. Oni su imali dete – gorepomenutu, oni su imali lepu i veliku kuću, novo posuđe, nova kola, novo nešto svaki dan. Samo su njih dvoje bivali sve stariji. Palanka, k’o palanka, čudila se u početku zašto je podela dobara bila upravo ovakva, ali, vremenom, palanka, k’o palanka, prestala se interesovati. Gospođa Dž. je svaki dan birala najlepše komade novog ne pitajući mnogo za cenu, a uporedo sa njom i gospodin Dž. je bio opremljen najnovijim alatkama koje je teškom mukom nabavljao i slagao u kućicu sagrađenu samo za to. Za alatke i poneku stariju stvar, koja više nije mogla da stane u veliku kuću, ili  koju je zamenila neka novija stvar.

Oni su dobri i fini ljudi. Uvek zauzeti – novim – koje će jednog dana, kad dođe vreme, ostaviti gospođici. I palanka k’o palanka, poče da uviđa njihovu žrtvu i da razume zašto je gospođica Dž. na periferiji. „Sve će to jednog dana biti njeno“, šaputali su. „Mladi bi odmah i sada sve, a ne shvataju da će im jednog dana to sve upravo i pripasti. Skoro novo“, došaptavali su se, puni razumevanja.

***

„Ljubavi, stigao sam“, reče mladi gospodin F. i poljubi u kosu gospodjicu.

Ona ga pogleda svojim velikim zelenim očima i pokloni najlepši osmeh. „Kako ti je prošao dan, najdraži?“

„Razvozio sam novotarije u gospodskom kvartu. Početkom meseca uvek ima više posla kad im pristigne apanaža, a oni se razmile u potrazi za najkorisnijom novotarijom.“

Gospođica klimnu odsutno glavom. „Znači, još jedan sasvim običan dan…“

 
11 коментара

Објављено од стране на 30. априла 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , ,

Ponekad poželim pesak pod prstima

Znam da put je težak, a ja na njemu pešak.

Sve dobro znam.  Koračam, klecnem, pa opet. Ne prebirem po glavi negativne poruke – ni da sam loša, niti da ne mogu, niti da ne umem. Davno je um moj naučio da se ne samosažaljeva.

Ali, poželim nekad jednu plažu, jedno drvo – ispod njega šišarke otpale, jedno prelepo more i njegove lekovite images (1)valove. Poželim tišinu prekinutu samo zrikavcima, koji mi svojim zričanjem pričine kao da gori negde neki asfalt, ali daleko od mene, od tog drveta, mora i valova. Poželim da ne znam, na neko vreme, ni koji je dan, ni da li je poštar zazvonio dvaput ili je nešto poskupelo triputa. Ni da li je neka voćka (nekada to behu cvećke, ali šta ćeš svako vreme ima svoju modu) dospela na naslovnu stranu.

Poželim da voda sa mene spere sve ružne taloge, onako kako to iskonski radi. Voda ne pita, ona spira i pročišćava. To želim, da odnese i nikom ne donese. Da me miluje. Da osetim mokru kosu na leđima, da osetim  trnce kad zamahnem kosom i kad ošine me po leđima, onako vlažna i vazduhom prohlađena. Da jedini osećaj bude ta blaga uzbuđenost kože pri dodiru sa prirodom. Da mi se stomak zbog toga na tren zgrči. Da noge osete otpor vode pri hodu, da ruke osete gustinu i postojanost njenu, da se padu pustim, a da me zemlja ne dočeka već zagrljaj valova i varljivost plava i zelena. Da mahne mi drvo sa obale, kao rod mi najdraži. Da padne još jedna šišarka kraj otvorene knjige, i zaliči na kolač koji bi detetu majka donela. Da zasladim trenutak kad voda me iz zagrljaja isprati.

Poželim da voda opere naslage koje nanesu dani poput ovog. Ne da mi ispere dane, ne da mi ukrade trenutke, samo da sljušti gorčinu s duše. Splahne neke ružne stvari. Očisti, pročisti, raščisti, i pusti.

Poželim tako neke trenutke. Ne tražim lakši put, ne želim da neko podmetne umesto mene, ne mislim da ne mogu, ali poželim samo kratku pauzu od svega, na jednoj obali, pod jednim drvetom, na nekom moru.

Da sastavim delove kad me more pročisti, da pronađem celinu ispod taloga, da vidim kožu čistu, belu, svežu, kao kad bejah devojčica na istom tom moru, pod nekim drvetom, na nekoj obali. Da zagrizem semenku šišarke kao naslađi mamin kolač. U tišini nekoj daleko od svega. Na tren.

 
14 коментара

Објављено од стране на 20. фебруара 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , ,

Jednostavna formula sreće

Nekako mi se ovaj februar lepo ugnezdio u godinu. Dugački decembar, duboko ugaženi januar. Februar bi mogao da se posmatra kao najdublji u godini. Ali, ovaj mi se čini dobar. I, taj 13. u ovom mesecu, dobar. Znam,  počela je za nas godina. Dve dobre vesti. U jednom danu. Jedna tvoja, druga moja. U baš tom danu. Trinaestom u mesecu.  Malom prazniku. U kući za ptice.

Dočekao si me sa svojom lepom vešću. Tog trena si bio poput ptice, ustreptao, spreman da raširiš krila, ali… to ali pripada samo meni..  još uvek nenavikutoj potpuno na nesebičnost poput tvoje. Na uvećavanje radosti kad se podeli… Ptico moja…71366252.yGjACpxH.twobirdsflyingovership

Raširi krila, ptico i poleti, mogla bih da da šapućem iz časa u čas. U tvom su letu meni najlepši trenuci kad se vratiš i u tvojim očima vidim svet koji si upijao.

Moja vest stigla je koji tren posle. Jedan poziv. Jedno moguće ostvarenje. Realno. Sad znam da je pravi trenutak za to, jer bila sam tako mirna i spokojna. Onakva kakva sam kad sam potpuno spremna i kad sam sa sobom raščistila.

Davno znam da se dobre stvari dešavaju kad za to dođe vreme. Tapkali smo ovih dana, oslobađali se nekih strahova i dizali neka sidra koja su nas tako dugo držala vezana za jedno mesto. Ispirke za strah od novog. Opravdanja samo da se promene ne dese. Sve smo to čistili. I čistimo. Kad posustajem, ptico, ti me svojim krilima podižeš. Podižeš me i onda kad su ti krila pomalo pokisla. Jer, ne umem da nosim osmeh kad ga na tvome licu nema.

Bila bi laž kada bih rekla da bez tebe, ptico, ni ja više ne umem da letim. Istini je bliže da sam sa tobom naučila let u četiri krila i da si me upitomio da mi bude komotno u dvoje. Sada sam spokojna i otvorena. Sada sam spremna za sve lepe stvari koje se dešavaju. Za let. Lagan, udoban, čestit i siguran.

Let koji je tako naš, a opet toliko i samo tvoj i  lično moj. Dvojac bez kormilara. Jedno ali sastavljeno od dva. Jednostavna formula…

 

 
11 коментара

Објављено од стране на 14. фебруара 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: