RSS

Архиве ознака: iskustvo

Kad fotošop poželi da se ulepša, on pozove Severinu *

Da sam nekim slučajem javna ličnost i da mogu sama da izaberem, verovatno bih bila Severina. Da sam muško i da mogu da biram verovatno bih birala Severinu. Ali i jedno i drugo su samo u kategoriji ŠBB-KBB, a ova skraćenica nipošto ne asocira na venčanje dve kablovske mreže. Imaginarne.

Ali, videh danas album sa Severininim slikama na zvaničnoj FB stranici. I prelistah ih. I na prvi pogled, čak i sa malo pomućenom slikom sveta, vidi se da se neko malko igrao sa fotografijama. I, iskreno, drago mi je što je neko malo intervenisao, što nisu slike bez dorade došle među pučanstvo, jer… ipak je samo dva meseca od porođaja prošlo. A, opet u svetu javnom, kad saberemo mesece trudnoće i ova dva dobijamo jedno jako dugo vreme u kome se ona nije pojavljivala. Ovako javno. I, 40 godina je tu, na pragu. Zluradi bi rekli  – ušla u petu deceniju. Neki drugi bi rekli, ona ima 39 godina, i 40 iskustava, jer posle zaokruživanja iza broja 4 vreme se računa u iskustvima, a ne u godinama.

No, čak i ako niste javna ličnost, vrlo lako ćete razumeti da postoji doza rivaliteta između onih koji imaju godine i onih koji zbrajaju iskustvo. Pamet je na strani ovih drugih, ali koža boje kajsije, prirodno rumeni obrazi i elastin u sasvim dovoljnim količinama je na strani prvih. I, tu ništa ne pomaže. Ni činjenica da se žena ostvarila na svim poljima, niti da je stekla sve moguće titule, da je majka, domaćica, dama, kurva, ponekad i princeza (govorim sada o svim ženama, se samo o S. V.) ipak žena voli da kad se pogleda u ogledalu i dalje vidi onaj nežni cvetak iz vremena kad je po njemu još rose bilo. Ne uvek, ali, ponekad taj osećaj da vreme klizi kroz prste kao pesak i da ni najjače stiskanje šaka neće pomoći, jednostavno priziva one trenutke kada je sve još bilo tako glatko i zategnuto.

I, slažem se, ne bih se ni ja vratila u određene godine, ne bih kroz neke stvari prolazila ponovo i ponovo, ali, volela bih da, kad me stignu neke minute, u ogledalu vidim jednu drugu mene.

I, tako, lepa Seve objavila prvi foto-album nakon porođaja, i na fotkama izgleda bolje nego ikada. Podseti me to na decu koja kad prepisuju u školi u silnom zanosu zaborave da prepisuju upravo zato što ne znaju, pa prepišu za pet. Tako i ona, u želji da pokaže da joj prelazak sa godina na iskustvo nije donelo nikakvu promenu na gore, da su  joj  trudnoća i porođaj toliko prijali da sada jednostavno izgleda neodoljivo, pribeže malom triku. I, da vam priznam, meni stvarno izgleda tako, slatko, neodoljivo, ali i bezgranično ranjivo.

Budimo realni (što bi Kazo rekao) i priznajmo – nije nam prstić nikada malo šetao fotošopom u nameri da makar otkloni poneki mladež ili crvenu boju očiju? Pogledajte fotke vaših prijatelja – ne čini li vam se da većina za nijansu malo lepše izgleda na fotkama, čak i ako ste tog dana kada su napravljene bili zajedno, pogledajte, postoji barem jedna nijansa po kojoj smo na fotkama lepši no u prirodi. Odjednom smo svi fotogenični, bez bora, bez čuperaka nestašnih, sa savršenim tenom. Ili možda ja, onako radoznalo gledam malo više i malo više detaljišem pri gledanju. Ali, ćutim. Igram se i ja.

I, kad sve to znam, kako onda mogu da budem maliciozna i da od Severine očekujem da se pojavi sa svakim detaljem koje iskustvo sa sobom nosi. Kad se pojavio onaj čuveni kratki film, tada nije bilo potrebe za poigravanjem i ulepšavanjem. Ne zbog sadržaja filma, već zbog toga što to beše vreme kad su se godine još ponosno isticale, kad je sve bilo savršeno na svom mestu i kada se većina i „vezala“ za lik a onda i delo njeno.

Muškarcima je mnogo lakše da ostanu dečaci. Čak ni seda kosa ili nedostatak iste, neće od njih najednom napraviti ozbiljne ljude. Njima je dato da svoje dečačke maštarije i igrarije razviju u raskošnu lepezu životnih interesovanja. Lego kocke zamene blokovi za gradnju ili čitavo gradilište, automobilčiće veliki automobili, a ako su baš uživali u ratnim igrama, samo treba da na prvom ćošku kupe neki komad oružja i haj’mo jovo-nanovo.

Ženske igre – venčanja, učiteljice, sudovčića, beba – takođe je relativno lako pretočiti u stvarnost. Samo, nakon skidanja venčanice i kupovine velikog posuđa, one postaju domaćice, a lutke se pretvaraju u prave bebe, a, priznaćete, ova igračka ne može da se izgustira i ćao ragaci, tražim novo igralište. Stoga žene, pogotovo žene-majke, imaju potrebu da malo ulepšaju stvarnost. Da sebe podsete kako je to, na tren barem, ponovo biti devojčica. Kako izgleda svet u kome, u fotošopu, pored bora, strija, koje kile viška, uspeju da se na trenutak izmeste i iz sveta domaćice, majke, gospođe. Da budu jednostavno princeze. Može i ona treća funkcija vezana za postelju, ali postelju kao mesto zadovoljstva, a ne grabljenja nekoliko sati sna, pre nego što dete zaplače, sat zazvoni, mašina pere na jeftinijoj struji.

I opet će neko reći – a kakve Severina ima veze sa svim tim? Pa ona to ne radi. Znam, i ja brojim iskustva, ali ona je jednostavno žena sa velikim Ž. I pošto mi obične iz komšiluka nećemo, ne smemo, ne možemo da postavimo set takvih slika, onda to Seve čini umesto nas. I, baš zbog toga, parafraziraću jednu staru parolu – Seve, Seve to smo sve mi… baš zbog toga, volim što se neko malo igrao u fotošopu. Što je sve toliko savršeno da bi samo još jednim potezom postalo svoja sopstvena suprotnost.

Magija je uspela. S jedne strane nekima će pružiti utehu da čak ni Seve nacionale nije savršena, a drugima da čak i posle svega, uz nekoliko veštih poteza i dalje sve može biti savršeno. Ja verujem u ovu drugu opciju. A vi?

Naslov teksta preuzet od mog dragog prijatelja S. Pandurovića

Fotografija preuzeta sa zvanične FB stranice Severine Vučković.
(c) http://www.facebook.com/severina

Advertisements
 
2 коментара

Објављено од стране на 21. априла 2012. in Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , , , , , ,

Kako da „osvojite“ ljubav?

Zavoleti sebe, najteže je ostvariva ljubav. Ali, ako nje nema, i sve ostale su samo laž, potreba, zavaravanje, vezanost… Ovo bi bio neki moj pokušaj da sa vama podelim svoje iskustvo u vezi sa tom najlepšom, tajnom vezom. Kako se zavoleti, a ne postati centar i sopstvena opsesija.

Bazične pripreme – ili da li ste spremni da raščistite nered u sebi i pripremite se za kuvanje po svom ukusu /pre nego što prokuvate u svom sosu/

Više me ne iznenađuje, barem ne mnogo kad me neko posle pete rečenice pita: „Da ti ne radiš možda u školi?“ Radim. Prestala sam da se opirem onoj staroj jednom predavač – zauvek predavač. Mada, ko je uspeo da uđe malo dublje u porodičnu idilu, zna da sam i „vaspitana“ na usmenoj tradiciji – tj. da mi je ponekad prolazilo kroz glavu – hajde, udari me, pa da idem da se igram… Ali, moj otac je smatrao da je razgovor, što duži, ili barem dovoljno dug da popuni vreme između ručka i večere sasvim prikladno vaspitno sredstvo. Možda i jeste bio u pravu. Batine bole, ali najčešće osim modrica ne ostave ništa drugo kao pouku. No, beskrajna priča – koja je uvek nosila jednu pouku – da sve što radim sebi radim, imala je i te kakvu, mislim, pouku.

Dobar pripovedač vas nauči da slušate.
Nauči vas da svakoj priči priđete sa posebnom pažnjom, jer nikad se ne zna kakvu će poentu imati, a ako ne skapirate iz prvog, hajmo Jovo nanovo…
Nauči vas da analizirate i najbanalniju stvar do sitnih creva.
Nauči vas da vam mozak radi 300 na sat.
Nauči vas da pričate.
Nauči vas da budete strpljivi.
Sve ovo zajedno, uz mirođije koje sam tokom godina skupljala, naučile su me da sastavim bazični kuvar svog života. Ili, kako od onoga što u ličnom špajizu posedujem napravim sasvim prihvatljiv obrok.
Naravno, dolazim do Zena (kao načina života i razmišljanja).
Nisam asketa, nisam disciplinovana, nisam se odrekla životnih zadovoljstava, nisam postala fanatik, jednostavno sam sebe otvorila ka jednom novom svetu – onom u kome nema krivice, jer nema prošlosti, tj. prošlost postoji samo kao sećanje, i sve manje ima strahova jer nema preterano daleke budućnosti. Otprilike, kao kod Čiroki Indijanaca postoji sutra i dan posle sutra. Sve posle toga je daleka budućnost. Moj život je niz koraka koji  me vode iz jedne sadašnjosti u drugu. Mogu ja vama da kažem i šta bi trebalo za 5 godina da uradim, nije to problem. Ali, ono što je bitnije da znate, jeste da se i do sutra i do sledeće nedelje, kao i do 2017. stiže tako što prvo zakoračite.
Znam, neko će reći – ma daj, o čemu ti to… i završiti s čitanjem.
Drugi, koji su na ovaj ili onaj način stigli do sličnog učenja razumeće.
Treći, koji znaju da bi trebalo da pročiste svoju ostavu da bi mogli da se prehrane, možda ne razumeju najbolje, ali su voljni i otvoreni da saznaju. E, ta treća grupa sam bila ja. Ali, ne tako iznebuha… već kad me je nered u kuhinji do te mere počeo izluđivati, kada sam shvatila da su mi sve police prepunjene besmislicama – teglicama optužujuće prošlosti i bočicama neizvesne budućnosti. A nigde ni jedno slobodno mesto za svež obrok sastavljen od današnjeg dana.
E, to, dragi moji, kad dođete u tu tačku, imate vrlo malo manevarskog prostora, ali srećom ima ga. Ono što ja mogu da vam preporučim- jeste da nađete svog zen majstora – iliti prilagođeno našim uslovima – nekoga kome verujete i kome ste spremni ako treba i svoj život da poverite. I, sledite ga. I, nikad ne sumnjajte u njegovu nameru. Ako sumnjate, onda on nije vaš učitelj. Ako se učenje od vas odbija, onda vi niste njegov učenik. Ili uopšte niste učenik. Niste spremni. Ne verujete u to da možete duhovno da rastete i da se čistite od svega što vas je trovalo godinama unazad. Ne želite da se oslobodite svojih poštapalica. Jednostavno, volite da patite. Uživate u tome da vas ljudi sažaljevaju. Da imaju razumevanja za vas. Da vam vaš bol i „patnja“ budu sjajno opravdanje za sve ono što niste spremni da promenite. Iz čistog komformizma. Jeste, mnogo je lakše i lepše da vas neko drži za ručicu i vodi kroz život. Da vas tetoši, sažaljeva, iliti jednostavnije rečeno – da mu vaša nemoć bude hrana. Jeste to fast food, jeste loša, ali naduvava ego. I, kad jednog dana, možda poželite da se malo otpustite sa uzice, da se poigrate u svom svetu, postaćete ogorčeni jer, s jedne strane, malo biste švrljali, ali, s druge strane ne biste baš daleko išli, jer, ako se preterano udaljite, neko novi će da se zakači na vašeg „dobročinitelja“. Ako su vaše omiljene rečenice:
– ja drugačije ne umem
– ne mogu ja to
– ja sam takav/takva i tu se ništa ne može
– lako je tebi da pričaš ali…
onda mogu samo jedan blagi osmeh da vam uputim i kažem da ste u pravu. Odlučili ste da ne pokušavate.
Ali, ako ste spremni da uđete u jedan drugi, novi, možda ne bolji, ali svakako drugačiji svet, onda vam – upućujem jedan blagi osmeh i kažem da ste u pravu.
Plavuša, ha, pomislili ste, pa kako može u oba slučaja da nam uputi blagi osmeh i kaže da smo u pravu? E, prešli ste se. Plavuša vrlo dobro zna šta vam je rekla uz jedan blagi osmeh – KO ŽELI DA OSTANE U SVOM KAVEZU – IMA PRAVO NA TO, KO ŽELI DA IZAĐE – IMA PRAVO NA TO, u svakom slučaju, vaša je lična odluka, i ja mogu samo da se nasmešim i da je poštujem.
Jedino što, ako ste rešili da ostanete u kavezu, ne možemo baš dugo da se družimo, jer dosadno je sedeti pored rešetaka, kako svojih, još dosadnije pored tuđih. Susretaćemo se, onako usput, kad proletim pored vas. Dovoljno dugo da se pozdravimo, i dovoljno kratko da me ne uvučete u svoju dosadu. Znam, vama sam ja dosadna. Zato letim dalje.
Ali, ako ste rešili da probate kako je to osvajati ličnu slobodu samo mi šapnite. Nisam zen-učitelj, ja sam samo nestašni učenik kome su sva čula širom otvorena (o, da potpuno moguće mada jezički rogobatno), i koji sve ređe sleće na jezero samosažaljenja, učenik koji ne ponavlja sto puta na dan šta ga muči, jer, sećate se one čuvene sto puta ponovljena… postaje istina ili naša stvarnost. Nemam ja vremena za to. Ali imam vremena da vas (da me ne čuje učitelj) pomalo uvedem u ovaj drugačiji svet. Ako vi imate vremena za sebe.
Da rezimiram ovu današnju priču – da li imam problema u životu – da imam ih – možda mnogo više nego vi. Da li želim da vam pričam o njima – ne, ne želim, jer neću da vas hranim fast fudom. Ok, znam da bi nekima jedna energetska bomba u vidu – daj da je malo sažaljevamo – pa će nama biti lakše, legla kao kec na deset, ali, morate za takve potrebe drugog Mek Dolanca da nađete. Da li sam savršena – o ne, daleko od toga – toliko sam nesavršena da uživam u tome – jer svaki dan je izazov za rešavanje i usavršavanje. Da li sam srećna – jesam i ne stidim se da vam priznam – a da li plačem – da, često, ali lekovito. Kad nakon suza pokušam da se setim zbog čega sam bila ljuta, razočarana, tužna, shvatim da je u devedeset posto situacija toliko besmisleno, da već nakon plača ne mogu ni da prizovem loš osećaj. Tako da, ako vas je išta u ovoj priči zagolicalo, a vi navratite za koji dan, jer ovo je tek uvod. Ako vam je lepo u vašem ušuškanom u kome vas drže za ruku da slučajno ne skuvate nešto sami od sebe za sebe, ja vam pozdravljam – jer, znam, nećete se vratiti. Barem ne, dok ne svarite ovu sporu hranu… Asta la vista… kako bi Vuk voleo da pišemo… Ili doviđenja svima koji ćete se vratiti… do sledećeg viđenja…
 
2 коментара

Објављено од стране на 31. марта 2012. in Kako promeniti sebe - kroz lično iskustvo

 

Ознаке: , , , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: