RSS

Архиве ознака: kraj

Kako bi izgledao kraj da je ikada počelo…

378689_342778652416354_910426591_nDraga moja N.N.

Ovo je kraj. Pišem jer jedino tako mogu da ti kažem „istinu u oči“, kada ih ne vidim. Ovo je kraj – kako to groteskno zvuči – a nije nikada ni počelo. Šta sam ja to tebi bio? I šta si ti bila meni? Švaleracija, ljubavnici? Može se to i tako nazvati, ali to nema imena. To u realnim životima ne postoji. Tebe u mom realnom svetu nema, u tvom ja sam bio samo senka. I sada kad gledam tu reč  KRAJ na papiru, mogao bih i da se smejem i da plačem  – ja draga N.N. završavam sa tobom nešto što nije ni počelo, čega zvanično nije ni bilo. Završavam nešto o čemu ne mogu ni sa najboljim drugom da pričam, nešto o čemu sam mogao samo sa tobom, ali sada više ni toga nema. 

Draga moja N.N. prvi put ti govorim istinu, potpunu, ogoljenu, neulepšanu. Pitaš se – da li sam te voleo? Jesam. Dovoljno? Ne znam. Ne umem ja da merim količinu – možda te volim koliko i svoju ženu, ali ona je prva ušla u moj život. Ona mi je rodila decu. Znam, mogla si to biti i ti, ali ona je bila brža, ona je bila prva, ona je bila u pravo vreme na pravom mestu. 

Nas draga N.N. nikad nije bilo. Nema tragova. Nema pisama, SMS poruka, nema čak ni tvog broja telefona u mom imeniku. Da mi se ikad išta desilo niko ti ne bi javio i ne bi saznala jer nema nas. Sve što me veže za tebe postoji samo u ovoj mojoj ludoj glavi. Ti si žena bez imena – ljubavi, mila… kako se obraćam i ženi da mi se ne bi slučajno omakla.

Nema nas. Sa tobom nisam maštao život i sanjao decu. Tebe sam sanjao zanosnu, doteranu, u zavodljivom vešu, uvek sređenih noktiju i kose. Takvu. Uvek spremnu za mene. Tebe nisam dozivao jer si mi sama padala u zagrljaj, sama si davala i više od onog što sam poželeti mogao. Znala si da ti lažem kad bih ti obećao da ću sledeći vikend sigurno ostati kod tebe, da me žena kod kuće nervira. Znala si, nadam se. Jer sa tobom je sve moralo biti laž. Lagao sam da idem na pijacu i da se vidim sa nekim starim drugarima u nedeljna jutra – pa se uvlačio u tvoju postelju. Lagao sam da je došlo do zastoja na putu kad bih se vraćao sa službenog puta da dobijem sat sa tobom. Lagao sam da moram da odradim još koji dan i neka oni krenu sami na more da bih ti došao na koji sat. Znam, tada sam mogao da prespavam kod tebe. Ali nisam. Nisam hteo da ikada postaneš obična žena od krvi i mesa. Ti si bila nešto više – ti si bila ona koja je spasavala moj brak – i pored koje sam shvatio da je i ono moje obično dobro, ili barem dovoljno. 

Znam, boli. Zato ti i pišem „istinu u oči“. Nije moja žena ni bolja ni gora od tebe. Samo je ona vremenom postala obična. Često bez frizure i bez laka, u širokoj trenerci i starom ispranom belom vešu. Ona je kao domaća pita a ti si bila fina i skupa torta iz najbolje poslastičarnice. Ti si bila užitak, nešto skupoceno i retko dostupno – nešto što se kupuje za važne praznike i u čemu se uživa svim čulima jer si retka i skupa. 

I zašto je baš sada kraj? Zato, draga moja N.N. jer sam se navikao na tvoju skupocenost, zato što sam u jednom grešnom trenutku slabosti poželeo da te imam zauvek. A znaš kad sam to shvatio? Kad sam posegnuo rukom do najviše police gde nam stoje kristalne čaše i kad me žena preneraženo upitala šta ja to radim. Reče mi – da li ja znam koliko su te čaše skupe i da su one samo za retke prilike, kad su slavlja i kad nam neko dođe. Za svaki dan su ove, obične rasparene. Ne fali im ništa i voda ima isti ukus i u njoj. Tada mi je sve bilo jasno. Da sutra tebe dovedem na njeno mesto – sve bi bilo isto – samo bi ti malo drugačije izgledala. 

Zato je kraj. Zato nas više nema, a da nas nikad i nije bilo. Zato te više nikada neću dotaći kao što više nikada neću piti ni vodu iz kristalnih čaša, niti jesti skupocene torte. Nisam ja za to. Nisam ni za tebe. Nisam ja ni za svoju ženu, ali ona to više ni ne primećuje. I ja sam za nju postao rasparen, možda čak i okrnjen, samo ne primećuje, ne gleda ili neće da vidi. Zato ti prvi put govorim istinu da sam te lagao. Zato te molim da mi oprostiš, ako možeš… ili tu nema ni šta da se oprosti jer – ništa se nije ni dogodilo – i ničega nije ni bilo – kao što nije bilo i kao što nema ni nas… 

 

 

 
14 коментара

Објављено од стране на 29. октобра 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , ,

Postoji kraj ali ne i zaborav ili čekam…

Čekam. Na trenutak pomislim da je umetnost koju sam do savršenstva (skoro) dovela,  upravo to – čekanje. Današnji dan bi trebalo da bude završetak jednog dugog čekanja. Ne samo mog, već i jedne devojke, koja će ovim tek početi da leči dušu. Dugo čekaš, drago dete. Dugo i bolno. Mene je iskustvo naučilo da ne idem protiv onog što je pisano, tebi nije imao ko to da kaže. Zato su tvoje i moje ruke i misli toliko dugo u gardu. Ili, moje ruke su spuštene,  i misli bistre i čiste,  ali tvoje, znam još uvek se brane, a nema ko da im kaže da je vreme da oprostiš i sebi i prihvatiš svoj deo  priče, kao jedno od najvažnijih iskustava na putu ka zrelosti. Bila si predivan pupoljak. Pusti da se razviješ u blistavi cvet.

Okretali smo ovu priču, gledali je iz različitih uglova, pokušavali dati drugačiji kraj, ali vidiš i sama, kako god obrtali stvari, one se opet dese upravo onako kako je pisano. I, hoću da verujem da ćemo se jednog dana ponovo sresti. Bez gorčine. Vezani onom dobrotom koju nam je ostavio onaj koji nas je i povezao. Čekam.

Čekam danas. Čekam, spremna, obučena, očešljana, našminkana. I nije mi sve jedno. Ne boli. Ovaj kraj dugo čekam. Ali, valjda su poslednji trenuci uvek najteži i najduži. Sedim i pišem. Delim. Stomak mi je prepun leptira, jer, ne dolaze oni samo kad ljubav pozove. Oni su večiti igrači na poljima nemira i neizvesnosti. I moje srce kuca, brzo, i pored svega što uradih da bi ono sve lakše podnelo.

Razmišljam, kako izgleda biti bezbrižan. Onako, kao kad su nas mama i tata vodili na more, u neka daleka mesta, a mi se uzbuđivali samo zbog toga što se ide. Važan je bio put. To naučimo rano, a zaboravimo brzo. Da li ja više uošte umem da budem tako bezbrižna i opuštena? Mirna. Da mi neko sada kaže -more, odmor, mir, tišina, sunce, spavanje, beskrajni sati bez ikakvih obaveza, da li bih umela? Ne znam. Ne pamtim kako to izgleda. Ne pamtim više i slike su potpuno blede. Gurnute nekud duboko, jer sigurnije je tako. Opet se pravim da sam jaka. Ili, bolje, jesam jaka, ali uvek korak više, biti jača od sebe.

Čujem se sa mamom. Kaže, upravo misle na mene. Kaže ti prevrćeš sama, ovde barem tata i ja pričamo. Tešim je – ja pišem, dobro sam, samo čekam. I jeste tako. Dobro sam. Samo čekam. To što poneka slana klizne niz grlo, to je valjda normalno. Radost je na istoj liniji sa tugom. A nisam kamen. Ne dam se ni postati istim.

Znam da je sve u redu. Čekam taj konačni telefonski poziv da jednim potpisom završim i zatvorim ovu stranicu. Ovo je samo kraj te priče. Novi početak za mene i jednu, da sada već devojku. Nikako zaborav. To želim da znaš, ako sa one brodice baciš pogled kroz jedan prozor i pročitaš. Ma, tamo se ni ne mora gledati, dovoljno je da ti u mislima to kažem. Postoje krajevi, ali ne i zaboravi.

Znam da je sve kako treba. Znam da je čekanje mudrost, ali, znam da čekanje ne traži od mene odgovor na pitanje – a šta je sledeće? A ja već sada postavljam isto.

A, sledeće, jeste povratak na onaj put kad je samo putovanje bilo bitno. Beskrajni sati bez ikakvog plana – naučiti biti miran. U sebi i oko sebe. Naučiti da sve ono što umem da kažem drugima saopštim i sebi. Naučiti da izmicanje iz centra sebe ne znači izmicanje van sebe. Voleti sebe. I pokloniti sebi sve ono što darujem drugima.

Trenutno, ipak treba da završim čekanje. Čekam…

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16. маја 2012. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: