RSS

Архиве ознака: ljubav

Ona što pravi bisere od snova

0947cc2b03_11471674_o2U jutra, ona se izvlači iz svoje postelje. Uvek malo ranije, uvek pre drugih. Njen dan počinje ritualnim pospremanjem ostataka noći, prebiranjem po teksturi snova, presavijanjem tabaka noćnih zapisa, i njihovim slaganjem. Ona ih ređa jedne na druge. San po san, u osvit jave, poruku po poruku, suzu po suzu, smeh na smeh, sve što je noć nedrila i u tim trenucima, kada posprema ono od čega treba da nastane biser njenih želja ona je ranjiva. Jer školjka je otvorena i sve što onako slučajno, bez plana uleti u ljušturu dovede do nereda u njoj. Može to biti lagano perce, ali ona će kinuti i rasejati redosled reči u nisci za želju. Ako je zrno prašine ili bibera, može i suzu da pusti pa da pokvasi i razlije mastilo.

I to je uznemiri. Zna da ne sme prerano da se zatvori, a opet se boji da ne pokvari tkanje od slova. I počne da sumnja. Ako se pomeri suza i padne na osmeh opraće ga. Možda me više neće voleti. Ako se osmeh pojavi na mestu gde se gnezdila tuga, možda se ova zauvek naseli baš tu, osokoljena porukom koja nije tu trebalo da bude. Ako zaduva vetar možda joj razveje sve snove i ona ostane potpuno prazna, postane obična ljuštura koju će neko zaigrani dečak u neki sumrak da pokupi i odnese negde daleko kao uspomenu na jednu bezimenu plažu i jedan divan zalazak sunca. Sumrak u kome će pomisliti… šteta što u ovoj ljušturi nije bilo bisera – neko bi mu se mnogo obradovao…

Zato i ustaje mnogo ranije jer zna da je ranjiva. Slaže i namešta ostatke noći. Miluje svaki deo i blagosilja nežnošću – da budemo zdravi, da me voli, da mu budem srcu najbliža, da mu se oči smeju, da u njima vidim ono nebo vedro i lepe paperjaste oblake. Da budem ona koja će mu pokloniti biser najlepši… okrugao kao beskrajni krug moje ljubavi…

I tako svako jutro. Krhka od noći, ranjiva od reči, uplašena od svega što može da joj pomeri i uništi tanani okvir преузимањеbudućeg bisera… Ustaje pre svih, skriverana u svoje rituale, lagano zatvara školjku – i tad je spremna da započne dan…

Advertisements
 
14 коментара

Објављено од стране на 9. фебруара 2014. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , ,

Bila je njegova gospođa

Nije maštala o tome da se jednog dana uda. Nije sanjala princa na belom konju, čak ni belog konja. Verovala je u ljubav i bilo je ljubavi. Nije imala silne lutke koje su glumile bebe. Nije šila odelca. Oblačila je samo svog medu u džemperiće.

Godine su prolazile. Drugarice su se udavale. U belom. Za svoje prinčeve. Drugovi postajali prinčevi nekim devojkama. I iskreno se radovala njihovoj sreći. I nikad nije pomislila a kada ću ja…

Možda zato nikako ta priča u belom nije ulazila u njen životni krug. Jedino što je silno želela bilo je da je oni koje voli i koje ona voli  – vole baš takvu kakva jeste. I bili su takvi i voleli tako. Ali ona u svojim maštanjima nije imala mali zlatni kružić i svi su oni vremenom odlazili da bi ispunili snove onih princeza koje su sanjale san u belom.

Nije bežala od braka i udvojenosti. Nije bežala pa je stiglo. Nije bila u belom. Nije imala haljinu. Nije imala veliku zabavu. Nije imala medeni mesec, ni burnu prvu noć. Nije mislila da je to važno. Važno je da se volimo – sve ćemo ostalo kasnije, mislila je.

U početku joj je bilo neobično i njegovo oslovljavanje – zvao ju je gospođom.

Da vas upoznam, ovo je moja gospođa… da to tako radi i moja gospođa, pitaću svoju gospođu

Vremenom se navikla. Shvatila je da potiču iz dva različita sveta – i  da  je to bio njegov način da joj kaže koliko je poštuje i kakvo mesto zauzima u njegovom životu. Svakako je bila žena – takvom je Bog stvorio, supruga mu je zvučalo hladno, birokratski, a on je želeo da svi znaju koliko je ona njemu važna – ponosio se time što je njegova, što je baš takva, drugačija od onih iz njegovog kraja, iz krugova u kojima je mnogo godina kretao, drugačija od sestre, tetaka, nekih drugarica… Bila je gospođa. Njegova.

U njenom svetu žene su se branile od toga da su nečije. Emancipacija. Ženska dominacija.

A ona je sve češće priznavala sebi da joj prija da neko kaže da je njegova. Volela je i kad kaže da je gospođa. Njegova. Bila je sigurna. Bila je nečija. Bila je deo jednog posebnog kruga. Zlatnog. Njihovog. Tajnog. Tako je počela da doživljava brak. Upravo kao svetu tajnu. Zlatni krug.

Bilo joj je žao što onog dana kad su se venčali nije imala belu haljinu – pa čak ni haljinu već pantalone i sako. Bilo joj je žao što nije dopustila da se vidi ko treba da nosi pantalone. Bilo joj je žao što tu noć nije drugačije planirala. Što je dopustila da joj medeni mesec nebom otplovi u nepoznatom pravcu.

Bilo joj je žao što joj niko nije rekao da se ništa u životu ne ostavlja za sutra – ako mu je pisano da se desi sada. Bilo joj je žao onog dana kada je zlatni kružić skinula sa prsta i odložila u malu crvenu kutiju u kojoj je i kupljen. Bilo joj je žao, ali je naučila da je to sve bilo juče još…

 

Fotografija preuzeta: ovdewedding-cake-10835478

 
16 коментара

Објављено од стране на 10. децембра 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , ,

Ljubavni kusur

Ti uvek odeš… pre nego što saznaš koliko to nju boli svaki taj put…

Ti odeš ostavljajući jedan topao poljubac na usnama… njenim koja te voli onako kako tebe  niko neće voleti…

Ona od tebe nikada ništa nije tražila…čak ni da zna vreme kada ćeš doći… ni kada ćeš otići…

Ona koja kroti duhove u sebi da bi te dočekala mila i topla… bez i jedne reči prigovora… koja ti se da bez pogovora… a ti uvek odeš…

I ona nikada ne zna znaš li koliko bole tvoji odlasci… kad se ni ne okreneš… da joj vidiš oči… a možda se namerno ne okrećeš… jer bi video koliko boli… lomljenje duše jedne žene…

Nikada se nisi zapitao koliko duboka može biti ta kutija u koju ona sabija sva pitanja koja ti nikada neće postaviti..

Svi prekori koje ti nikada neće uputiti.. sve to se vidi u njenim očima… ma koliko se ona trudila da to sakrije.. ljubav i kasalj… ne mogu…

Slomiš je i ostaviš… podigneš je pa spustiš…. ostaviš svoje mirise na njenim jastucima… na peškirima u njenom kupatilu… obris usana naslućuje na čaši iz koje popiješ kafu sa njom… sve joj to ostaviš… a znaš da su to stvari koje brzo nestaju… mirisi, ukusi… ostaju boje, ali samo u njenoj duši… ostaju reči u njenoj glavi… svaki put kad zatvori vrata za tobom… 

 

-Hej… omakne joj ponekad…

-Molim…okreneš se prema njoj…

-Samo.. da ti izgovorim ime… 

Nasmešiš se tada… i to je taj bakšiš od kojeg ona živi do sledećeg puta..

 
16 коментара

Објављено од стране на 3. децембра 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , ,

Hoće li sve jednom pojesti godine

I dve suze kliznuše niz lice.

Pojedu li godine strast u čoveku?

Postanemo li u jednom trenu suviše ozbiljni za zagrljaje i stapanja?

Dođe li trenutak da ostane samo ljubav bez grozničave želje za spajanjem i predavanjem?

Da li smo se potrošili sa nekim drugim ljudima i usahnuli na nekim tuđim usnama?

I klize dve suze.

Da li se ljubav u nekom času samo pretvori u sećanje na nečije dlanove i bokove, na grudi i orošenu  liniju leđa? Da li bestidni pokreti koje smo zavezanih očiju ponavljali postanu u trenu stidni i tako daleki?

Da li godine pojedu i čežnju u čoveku?

Da li dođe vreme kada više ni sećanja nema?

Da li smo previše drugima davali? 

Da li smo previše maštali?

Da li smo previše ljubili?

Da li smo počeli da starimo?

Hoće li nam neko javiti da su došle neke godine da pojedu strast i sažvaću čežnju u čovekovom biću?

Da li će tada sve prestati i usahnuti?

Da li smo nekima suviše sebe dali?

Miriše li to vazduh na čežnjive trenutke, slutimo li još strast u slučajnom dodiru i želju u pogledu?

Pojedu li godine i očaj da ne ostane nikakav trag i da ne boli sećanje na dodire i stapajuće poljupce?

Nestaše dve suze.

Usahnuše.

Kao da se nikada nikome i nismo davali.551214_409742939053258_179879472039607_1437385_2099281673_n

 
25 коментара

Објављено од стране на 30. новембра 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , ,

Čaroban i lep – moj svet

Nekih dana me nema. Kad jesen se predaje zimi i kad ista  počne da spušta svoje koplje pred prolećem. Nema me. Odlutam toliko tiho da neki ne primete da me nije bilo.

Zavučem se u sebe i malo pospremam.

 

file000864422297

Poslažem sve izvrnute saksije u kojima rastu moja uverenja. Pa ih okopam. U neke dodam još malo zemlje da bi se učvrstile te moje biljčice. Nekima samo sklonim korov koji truje i menja mi uverenja, a neke jednostavno počupam. Vidim – nisu to moje biljke, neko drugi mi usadio i posadio onako kako je mislio da treba. Odmaknem se korak dva od svog vrta i vidim sve je opet u poretku kakav i treba da bude. Moj vrt – u njemu moja drvena stolica za ljuljanje, jedan drveni stočić, kao onaj u sobi moje bake. Moje mesto za stvaranje. Teško je primaći ljuljaću stolicu malenom stolu, ali to proces stvaranja čini zanimljivijim. Ako se pokrenem da ga dohvatim i u onim trenucima dok sam prema njemu nagnuta da nešto zapišem, znam da je pisanja i vredno bilo.

Volim sunce koje se nekako koso, kao da oblaci navuku žaluzine na nebo, pa ih tek malo razmaknu, spuste na baštu mojih uverenja i verovanja. Jesam li to stvarno bila ja? Jesam li stvarno u to verovala? Jesam li zbilja mislila da postoji mala i velika sreća i da ću ako sam samo malo srećna u drugom trenu biti samo malo tužna? Jesam li stvarno sve ovo do sada bila ja? Onda ustanem pa čupkam – nema male sreće i male tuge – odbaci to. Nema srećnijih i nesrećnijih ljudi. Odbaci to. Ne ljuti se na ono što raste u tvojim saksijama, samo shvati da svako uverenje vremenom prestari, preraste samo sebe i vreme je da se od njega oprostiš, i da sebi oprostiš što si bila ubeđena da su ona jedina prava i nepromenljiva.

Pa opet sednem u svoju stolicu i gledam. Ne osvrćem se na počupano i bačeno. Uživam u onome što sad ima mesta da se razvija u nova i lepa uverenja.

Vratim pogled  na zid na kome vise želje. Biti bitan, biti nezamenjiv, biti svuda, biti za sve… jer ako nisam možda me i neće biti, neko će me zameniti, zauzeti mesto, postaću ništa – jer ako u svačijim očima me nema, kao da me nema. I, oprostim sebi na svojim željama. Poskidam one koje sam prerasla. Poskidam one zbog kojih sam stalno terala sebe da budem u kostimu koji mi je broj prevelik ili za dva premali. I vidim ima me. I postojim. I jesu neki drugi sada u onim kostimima – nisu me zamenili samo su to sada okviri njihovih želja. I ne tražim više odraz svoj u svim očima – ima me tamo gde i treba da budem.

I nagnem se s vremena na vreme u onoj svojoj za ljuljanje stolici do stola poput bakinog i zapišem koju reč. Definišem svoje želje. Kačim ih na zid i gledam. Lepe su. Moje su. Na njima sam srećna jer sam sada u njima. Moje želje i ja smo jedno i ja živim sreću. I živim ljubav.

I lepo mi je. To je moj svet.

Mnogi znaju da postoji. Retki znaju gde je i kako me u njemu naći. Neki me mogu tamo i zaboraviti. Neki me dočekaju svaki put kad se vratim. I oni su one oči u kojima se ogledam. U očima plemena vrtlara, onih koji gaje svoje vrtove i čiste u svojim baštama. Prepoznajemo se po dodirima i pogledima. Razmenjujemo se rečima i željama. Dotičemo svetovima i osmesima. Volimo srcima i povezujemo nitima koja u njima nastaju. Neraskidivo.

http://www.youtube.com/watch?v=d7jR85vhvbc

 

 
27 коментара

Објављено од стране на 19. новембра 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , ,

U jednom gradu u kući za ptice…

Product-68663-1.fullU nekom gradu živi dvoje ljudi. Znam, živi mnogo ljudi u tom istom gradu, ali ovo nije priča o njima. Ovo je priča o njih dvoje. Žive oni tako svako u svom svetu, a između njih je sve vreme bilo nekih 20 minuta pešačenja. I nikad se nisu sreli. Toliko istih ljudi znaju ali nikad ih niko u isto vreme nije pozvao na neki događaj ili rođendan. Žive oni tako u tom gradu, svako svoj život, manje ili više sretno. I tako prolaze godine. Oni se zaljubljuju u druge, sahranjuju drage, razvode se, žive, dišu, svega 20 minuta jedno od drugog ali nikako da se ne nađu.

Onda je neko odlučio da je vreme da sretnu. Dvadeset minuta se pređe relativno brzo. Njima je trebalo nešto malo više od 240 dana. Dobro, onda su još malo premeravali tlo pod nogama, sve češće lebdeći negde između oblaka i zemlje. I jednog od tih dana, ili bi bilo preciznije da kažem u jedno od tih svitanja on je u raskoraku spustio svoje usne na njene. I otišao.

Ona se pogledala u ogledalo i videla da više nije ista.

– Hej, jesi ti to mene malopre poljubio? povika ona.

– Jesam… povika i  on u onih 20 minuta razmaka na putu ka svom delu sveta.

****

I  postaše dvojac. Dva nasmešena deteta u telu odraslih ljudi.

– Zaslužili smo sreću…

– Jesmo. Valjda smo uradili neke dobre stvari u prethodnim životima da sada dobijemo svoje parče sreće.

– Volim te.

– Volim te.

– U tvojim očima se osećam tako lepo i tvoje mi ruke mesto za mirne snove.

– Od tvoje ljubavi dobijam krila da letim gde nikada mislio da ću leteti nisam i radim što ni sanjao nisam.

Ona je dobila svoje kraljestvo  u njegovoj duši i u njemu je kraljica. On je njen kralj. U kraljevstvu bez podanika i kruna vijori se samo jedna zastava, ona koju je ona zabola zauvek i za vek. Chocolate-Inspired-Engagement-Session-True-Love-Photo-11-600x399

I tako žive oni u tom gradu.

Žive u svojoj kući za ptice.

Jedan muškarac.

Jedna žena.

Jedna ljubav.

Jedan život.

Dan ljubavi.

KUĆA ZA PTICE

Vec sedmi dan je kišilo
k’o sa mnom da je čitav svijet
zaboravljen
al’ ti si se nasmiješio
i nebo se nasmiješilo
u isti tren

I život svoj si listao
i zvijezde su svjetlucale
u život moj
a onda si me ljubio
k’o ptice što su kucale
na prozor tvoj

Ja slavim večeras dan ljubavi tvoje
u kući za ptice, u kući za dvoje

I dok ti pricam o nama
ti gledaš me i smiješiš se
jer sve to znaš
i makar dani prolaze
još uvijek ptice dolaze
na prozor naš

 
9 коментара

Објављено од стране на 12. новембра 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , , ,

Kako bi izgledao kraj da je ikada počelo…

378689_342778652416354_910426591_nDraga moja N.N.

Ovo je kraj. Pišem jer jedino tako mogu da ti kažem „istinu u oči“, kada ih ne vidim. Ovo je kraj – kako to groteskno zvuči – a nije nikada ni počelo. Šta sam ja to tebi bio? I šta si ti bila meni? Švaleracija, ljubavnici? Može se to i tako nazvati, ali to nema imena. To u realnim životima ne postoji. Tebe u mom realnom svetu nema, u tvom ja sam bio samo senka. I sada kad gledam tu reč  KRAJ na papiru, mogao bih i da se smejem i da plačem  – ja draga N.N. završavam sa tobom nešto što nije ni počelo, čega zvanično nije ni bilo. Završavam nešto o čemu ne mogu ni sa najboljim drugom da pričam, nešto o čemu sam mogao samo sa tobom, ali sada više ni toga nema. 

Draga moja N.N. prvi put ti govorim istinu, potpunu, ogoljenu, neulepšanu. Pitaš se – da li sam te voleo? Jesam. Dovoljno? Ne znam. Ne umem ja da merim količinu – možda te volim koliko i svoju ženu, ali ona je prva ušla u moj život. Ona mi je rodila decu. Znam, mogla si to biti i ti, ali ona je bila brža, ona je bila prva, ona je bila u pravo vreme na pravom mestu. 

Nas draga N.N. nikad nije bilo. Nema tragova. Nema pisama, SMS poruka, nema čak ni tvog broja telefona u mom imeniku. Da mi se ikad išta desilo niko ti ne bi javio i ne bi saznala jer nema nas. Sve što me veže za tebe postoji samo u ovoj mojoj ludoj glavi. Ti si žena bez imena – ljubavi, mila… kako se obraćam i ženi da mi se ne bi slučajno omakla.

Nema nas. Sa tobom nisam maštao život i sanjao decu. Tebe sam sanjao zanosnu, doteranu, u zavodljivom vešu, uvek sređenih noktiju i kose. Takvu. Uvek spremnu za mene. Tebe nisam dozivao jer si mi sama padala u zagrljaj, sama si davala i više od onog što sam poželeti mogao. Znala si da ti lažem kad bih ti obećao da ću sledeći vikend sigurno ostati kod tebe, da me žena kod kuće nervira. Znala si, nadam se. Jer sa tobom je sve moralo biti laž. Lagao sam da idem na pijacu i da se vidim sa nekim starim drugarima u nedeljna jutra – pa se uvlačio u tvoju postelju. Lagao sam da je došlo do zastoja na putu kad bih se vraćao sa službenog puta da dobijem sat sa tobom. Lagao sam da moram da odradim još koji dan i neka oni krenu sami na more da bih ti došao na koji sat. Znam, tada sam mogao da prespavam kod tebe. Ali nisam. Nisam hteo da ikada postaneš obična žena od krvi i mesa. Ti si bila nešto više – ti si bila ona koja je spasavala moj brak – i pored koje sam shvatio da je i ono moje obično dobro, ili barem dovoljno. 

Znam, boli. Zato ti i pišem „istinu u oči“. Nije moja žena ni bolja ni gora od tebe. Samo je ona vremenom postala obična. Često bez frizure i bez laka, u širokoj trenerci i starom ispranom belom vešu. Ona je kao domaća pita a ti si bila fina i skupa torta iz najbolje poslastičarnice. Ti si bila užitak, nešto skupoceno i retko dostupno – nešto što se kupuje za važne praznike i u čemu se uživa svim čulima jer si retka i skupa. 

I zašto je baš sada kraj? Zato, draga moja N.N. jer sam se navikao na tvoju skupocenost, zato što sam u jednom grešnom trenutku slabosti poželeo da te imam zauvek. A znaš kad sam to shvatio? Kad sam posegnuo rukom do najviše police gde nam stoje kristalne čaše i kad me žena preneraženo upitala šta ja to radim. Reče mi – da li ja znam koliko su te čaše skupe i da su one samo za retke prilike, kad su slavlja i kad nam neko dođe. Za svaki dan su ove, obične rasparene. Ne fali im ništa i voda ima isti ukus i u njoj. Tada mi je sve bilo jasno. Da sutra tebe dovedem na njeno mesto – sve bi bilo isto – samo bi ti malo drugačije izgledala. 

Zato je kraj. Zato nas više nema, a da nas nikad i nije bilo. Zato te više nikada neću dotaći kao što više nikada neću piti ni vodu iz kristalnih čaša, niti jesti skupocene torte. Nisam ja za to. Nisam ni za tebe. Nisam ja ni za svoju ženu, ali ona to više ni ne primećuje. I ja sam za nju postao rasparen, možda čak i okrnjen, samo ne primećuje, ne gleda ili neće da vidi. Zato ti prvi put govorim istinu da sam te lagao. Zato te molim da mi oprostiš, ako možeš… ili tu nema ni šta da se oprosti jer – ništa se nije ni dogodilo – i ničega nije ni bilo – kao što nije bilo i kao što nema ni nas… 

 

 

 
14 коментара

Објављено од стране на 29. октобра 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

brlogingblog

Život mi je samo mrlja ali ljubičanstvena, a u životu kao i na blogu stotine različitih stvari nabacane kao u brlogu.

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: