RSS

Архиве ознака: more

Kad put pozove putnike ili najlepša nežnost u sebi

file0001357656152

Od nekih stvari pokušavam da pobegnem, neke opet uspeju da me zavaraju da su zauvek legle na svoje mesto. Neka putovanja odlažem, a kad na njih krenem nema nikoga da  vikne – Srećno – kao za rudarima.  Nije da nemam nikoga kad na put krenem. Samo, ovo pleme putnika, poput mene,  bira onaj trenutak za put u kom niko ne vidi sa smo se spakovali i krenuli. Da nas ne zaustave i ne pokolebaju. Da ne bi bezrazložno brinuli zbog odlaska, jer mi se uvek, neprimetno vratimo, jedino ne znamo šta ćemo sa putovanja doneti pa gledamo da krišom svoje suvenire na svetlost iznosimo. Krećemo  u središte sebe.

 

 

***

Nikada me nisu drmala proleća, ili barem ne tako mnogo. Leto, tu oko Svetog Ilije jeste doba koje došapne – Hajde, vreme je, ronimo. Volim taj put, željno čekam pakovanje i polazak, mada znam da će barem malo boleti – jer šta bi život bio kada bi me iz dubine samo s osmehom vratio. I nikome više ne objašnjavam dešperadne trenutke – retki ih znaju i bez reči razumeju, znaju da i kad dođu, proći će, da bole, ali da kad sve legne – opet sam tu mnogo jača – po onoj nije me ubilo.

Ko će razumeti dušu sanjara bez snova? Snova koje u noći samoj sebi razjasnim a onda do buđenja zaboravim.

***

Sada je došlo vreme da počnem da pišem. Ili, da budem iskrena, počela sam. Sada imam priču i imam dozvolu da od delova sastavim mozaik. Dok sam, na Ilijin znak, tragala po sebi, naiđoh na odgovore. Nisam ih tako zamišljala, nisam znala da su neka uverenja bila samo obmana i opravdanje za nedešavanje. I ništa nije slučajno – olako data obećanja – u stvari dobra sidra da ne plovim dalje, da se ukotvim u jednoj stvarnosti, ubeđujući ljude da mi nije bilo suđeno. A sama sam sidro bacila i zaustavila tok. Sećanja obojena u nijansu koja su mi u tom času bila jedino prihvatljiva, ogoliše se jedno po jedno preda mnom. Da mi sklope sliku. Da razumem sebe i da više ne pitam zašto. Da sebi oprostim i da još jednom zagrlim onu malu s tužnim očima, da je zamolim da mi oprosti što nisam bila onakva kakvom me je ona možda tada sanjala. Da oprostim sebi – jer ono što znam jeste da je najteže biti blag prema sebi, ali da upravo nama samima treba najveću nežnost da pružimo.

***

Donese avgust i davnu čežnju – koja je i dalje praznina u meni – donese sliku vode, peska, dana bez sati, samo smena noći i dana, udaranje vode o obalu, sunce, smeh, poljupci bez reda, bez obaveza, bez rasporeda, dani ne ukradeni, već na dar dobijeni, za kraj jedne i početak nove godine. Jer moja godina počinje u septembru, ili završava u avgustu. Pa kad mi se čežnja pojavi, ona počne da svrbi. A ja jedino njoj od svih svojih čežnji obećavam budućnost, a znam da imam samo ovaj tren ovde i sada. Zna to i ona, zna da je lažem, ali mudro ćuti i svrbi. Pa gurne poneku suzu, slanu poput vode, pa doda na to red toplih osmeha, ugura pesak sa asfalta u sandale, doda poljupce, ali mi uvek pokazuje vreme koje počne da se kruni. I onda podivljaju snovi i razlete se sve jedva umirene ptice, jedna mala skitnica trči li trči samo pred mojim očima po toj obali, rukama zahvata onu vodu i baca je uvis i kroz kaplje vidim sunce i čujem joj smeh, i ne znam smeje li se od radosti ili se smeje mojim obećanjima. To ona mala s tužnim očima živi moj san. To ona pokušava da me nauči kako se na tren zaustavlja vreme, a ja, nekako ne umem da je čujem i razumem. I mislim da je to moj sledeći put, put do nevinosti deteta i nauka kako da čežnju pretočim u želju.

Dešperadni dani. Ali i njih volim. I svaku divnu stvar koju oko Ilijinih dana iznesem iz središta na videlo. Boli, ali prođe i vredi, kao svaka istina. I, ništa mi ne treba, jer sve dešperadije prođu. Dobro dođu samo male nežnosti onih koji znaju kako izgleda povratak sa puta i njihova vera u mene, i moja beskrajna vera i ljubav prema njima. I zahvalnost. I moja knjiga, koja nije više nije moj alibi – već moja odluka da se rodi. Dosta dugo je Kapor bio moje divno opravdanje:

„… ja ne umem da pišem knjige! Možda bi jedna knjiga? Moja nenapisana knjiga pruža mi tako alibi za dalje trošenje vremena. Šta ima tu da traži jedna knjiga-pismo upućena osobama koje je najvjerojatnije neće ni pročitati? S druge strane zašto da ne?“
Momo Kapor, Foliranti

 

file000864422297

 

 

Advertisements
 
15 коментара

Објављено од стране на 4. августа 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , , , ,

Dobro more moje

Rekoh već, nije jesen ta koja me istrese iz cipela od melanholije, raznih prodrmavanja i promišljanja. Ja se s jeseni zaljubim, a u proleće, kad se svi snegovi otope i mene stignu nemiri i otvore se pitanja, onda mi treba jedno dovoljno veliko more u koje mogu da se ulijem, koje će me jednostavno prigrliti i nemire rastopiti u svojoj širini i postojanosti.

E, baš takvo jedno postoji, i samo moje je.

(P)ostoja(no), mirno i ume da prihvati svu nabujalost i svaki nalet moje vode. Dobro moje more, pokuša ponekad da me ubedi da je moja voda na njega naišla onda kad se u njega više toliko nabujalog uliti ne može.

Ali, već u sledećem času, dokaže mi suprotno. Pusti me da se utopim u njegovom beskraju, i to čini upravo tako kao da se čitavog

svog veka samo za mene spremalo.

Dobro more moje, izvuče i poslednji atom nemira iz mene, i ne brine za planinske vrhove koji će tek da se tope. Ima u njemu mesta za svu moju vodu, kao što u mojoj vodi svaki talas koji suprotno svakom zakonu prirode, on ubaci, ostavi predivan trag. Lepo je kad potok pronađe dovoljno jako i sigurno more. U stvari, ne lepo, već sudbinsko i kao vaseljena veličanstveno. Kad se susretnu dve energije koje mogu da umire jedna drugu, i da iz tog mira stvore novu snagu, tada se i zakoni prirode, gravitacije i ostalih sila mogu promeniti. Tada i more svoje talase u zanosu u potok usmeri. I, sve to traje jedan veličanstveni tren, a onda se opet tako pomešani, nestašni talas i umirena reka, uliju u večiti beskraj.

Čudesan krug, kao što je čudesna priroda i putevi koji nas jedni drugima vode.

Šta da vam kažem? Osim da bezmerno volim svoje more i kad je mirno i kad njegovi talasi prkose prirode. Malo li je?

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15. априла 2012. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

brlogingblog

Život mi je samo mrlja ali ljubičanstvena, a u životu kao i na blogu stotine različitih stvari nabacane kao u brlogu.

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: