RSS

Архиве ознака: Muzička intima

Kad fotošop poželi da se ulepša, on pozove Severinu *

Da sam nekim slučajem javna ličnost i da mogu sama da izaberem, verovatno bih bila Severina. Da sam muško i da mogu da biram verovatno bih birala Severinu. Ali i jedno i drugo su samo u kategoriji ŠBB-KBB, a ova skraćenica nipošto ne asocira na venčanje dve kablovske mreže. Imaginarne.

Ali, videh danas album sa Severininim slikama na zvaničnoj FB stranici. I prelistah ih. I na prvi pogled, čak i sa malo pomućenom slikom sveta, vidi se da se neko malko igrao sa fotografijama. I, iskreno, drago mi je što je neko malo intervenisao, što nisu slike bez dorade došle među pučanstvo, jer… ipak je samo dva meseca od porođaja prošlo. A, opet u svetu javnom, kad saberemo mesece trudnoće i ova dva dobijamo jedno jako dugo vreme u kome se ona nije pojavljivala. Ovako javno. I, 40 godina je tu, na pragu. Zluradi bi rekli  – ušla u petu deceniju. Neki drugi bi rekli, ona ima 39 godina, i 40 iskustava, jer posle zaokruživanja iza broja 4 vreme se računa u iskustvima, a ne u godinama.

No, čak i ako niste javna ličnost, vrlo lako ćete razumeti da postoji doza rivaliteta između onih koji imaju godine i onih koji zbrajaju iskustvo. Pamet je na strani ovih drugih, ali koža boje kajsije, prirodno rumeni obrazi i elastin u sasvim dovoljnim količinama je na strani prvih. I, tu ništa ne pomaže. Ni činjenica da se žena ostvarila na svim poljima, niti da je stekla sve moguće titule, da je majka, domaćica, dama, kurva, ponekad i princeza (govorim sada o svim ženama, se samo o S. V.) ipak žena voli da kad se pogleda u ogledalu i dalje vidi onaj nežni cvetak iz vremena kad je po njemu još rose bilo. Ne uvek, ali, ponekad taj osećaj da vreme klizi kroz prste kao pesak i da ni najjače stiskanje šaka neće pomoći, jednostavno priziva one trenutke kada je sve još bilo tako glatko i zategnuto.

I, slažem se, ne bih se ni ja vratila u određene godine, ne bih kroz neke stvari prolazila ponovo i ponovo, ali, volela bih da, kad me stignu neke minute, u ogledalu vidim jednu drugu mene.

I, tako, lepa Seve objavila prvi foto-album nakon porođaja, i na fotkama izgleda bolje nego ikada. Podseti me to na decu koja kad prepisuju u školi u silnom zanosu zaborave da prepisuju upravo zato što ne znaju, pa prepišu za pet. Tako i ona, u želji da pokaže da joj prelazak sa godina na iskustvo nije donelo nikakvu promenu na gore, da su  joj  trudnoća i porođaj toliko prijali da sada jednostavno izgleda neodoljivo, pribeže malom triku. I, da vam priznam, meni stvarno izgleda tako, slatko, neodoljivo, ali i bezgranično ranjivo.

Budimo realni (što bi Kazo rekao) i priznajmo – nije nam prstić nikada malo šetao fotošopom u nameri da makar otkloni poneki mladež ili crvenu boju očiju? Pogledajte fotke vaših prijatelja – ne čini li vam se da većina za nijansu malo lepše izgleda na fotkama, čak i ako ste tog dana kada su napravljene bili zajedno, pogledajte, postoji barem jedna nijansa po kojoj smo na fotkama lepši no u prirodi. Odjednom smo svi fotogenični, bez bora, bez čuperaka nestašnih, sa savršenim tenom. Ili možda ja, onako radoznalo gledam malo više i malo više detaljišem pri gledanju. Ali, ćutim. Igram se i ja.

I, kad sve to znam, kako onda mogu da budem maliciozna i da od Severine očekujem da se pojavi sa svakim detaljem koje iskustvo sa sobom nosi. Kad se pojavio onaj čuveni kratki film, tada nije bilo potrebe za poigravanjem i ulepšavanjem. Ne zbog sadržaja filma, već zbog toga što to beše vreme kad su se godine još ponosno isticale, kad je sve bilo savršeno na svom mestu i kada se većina i „vezala“ za lik a onda i delo njeno.

Muškarcima je mnogo lakše da ostanu dečaci. Čak ni seda kosa ili nedostatak iste, neće od njih najednom napraviti ozbiljne ljude. Njima je dato da svoje dečačke maštarije i igrarije razviju u raskošnu lepezu životnih interesovanja. Lego kocke zamene blokovi za gradnju ili čitavo gradilište, automobilčiće veliki automobili, a ako su baš uživali u ratnim igrama, samo treba da na prvom ćošku kupe neki komad oružja i haj’mo jovo-nanovo.

Ženske igre – venčanja, učiteljice, sudovčića, beba – takođe je relativno lako pretočiti u stvarnost. Samo, nakon skidanja venčanice i kupovine velikog posuđa, one postaju domaćice, a lutke se pretvaraju u prave bebe, a, priznaćete, ova igračka ne može da se izgustira i ćao ragaci, tražim novo igralište. Stoga žene, pogotovo žene-majke, imaju potrebu da malo ulepšaju stvarnost. Da sebe podsete kako je to, na tren barem, ponovo biti devojčica. Kako izgleda svet u kome, u fotošopu, pored bora, strija, koje kile viška, uspeju da se na trenutak izmeste i iz sveta domaćice, majke, gospođe. Da budu jednostavno princeze. Može i ona treća funkcija vezana za postelju, ali postelju kao mesto zadovoljstva, a ne grabljenja nekoliko sati sna, pre nego što dete zaplače, sat zazvoni, mašina pere na jeftinijoj struji.

I opet će neko reći – a kakve Severina ima veze sa svim tim? Pa ona to ne radi. Znam, i ja brojim iskustva, ali ona je jednostavno žena sa velikim Ž. I pošto mi obične iz komšiluka nećemo, ne smemo, ne možemo da postavimo set takvih slika, onda to Seve čini umesto nas. I, baš zbog toga, parafraziraću jednu staru parolu – Seve, Seve to smo sve mi… baš zbog toga, volim što se neko malo igrao u fotošopu. Što je sve toliko savršeno da bi samo još jednim potezom postalo svoja sopstvena suprotnost.

Magija je uspela. S jedne strane nekima će pružiti utehu da čak ni Seve nacionale nije savršena, a drugima da čak i posle svega, uz nekoliko veštih poteza i dalje sve može biti savršeno. Ja verujem u ovu drugu opciju. A vi?

Naslov teksta preuzet od mog dragog prijatelja S. Pandurovića

Fotografija preuzeta sa zvanične FB stranice Severine Vučković.
(c) http://www.facebook.com/severina

Advertisements
 
2 коментара

Објављено од стране на 21. априла 2012. in Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , , , , , ,

Dečaci iz polja divljih jagoda

Skica za portret jedne mladosti iscrtana notama mogla bi da počne i ovom pričom.

Beše to jedne godine prošlog veka (ha, skoro da zvuči kao istorijska čitanka), mesec maj, nekoliko dana pred moj rođendan. Ja u fazi prve ljubavi, ali, kako jedna moja draga prijateljica, mnogo godina kasnije, pišući iz Londona, reče, Petrovaradin je bio najveći manastir u kom smo mogli da odrastemo. Dobro, nije samo P. imao tu crtu malih mesta u kojima se sve zna, pa ti lakše nikad ništa da ne uradiš, nego da sutra objašnjavaš roditeljima ko beše onaj kosati mangup sa kojim su te videli, ali je ipak imao sve crte prave palanke.

Dotični mangup slušao je Bijelo dugme i na farmericama a mu je upravo to i pisalo.

Kakav seljak, mislila sam ja tada (intimno slušajući iste, ali nekako su baš tih dana Kremer i ekipa osipali paljbu po Bregoviću, a ja se trudila da u maloj sredini delujem vrlo kul). Slušao je i Divlje jagode, a to je već bila druga priča. Slušala sam ih i ja, i to javno. On je svirao i gitaru. I, nekim čudom bio zaljubljen u mene, i nije ga baš mnogo bilo briga šta će reći svet. U toj jednoj tački zasnivala se čitava problematika naše veze. On je smatrao da je normalno da se šetamo po parkiću i držimo za ruke, ja sam smatrala da je normalno da budemo zaljubljeni na daljinu te sam u tu svrhu smišljala tisuću i jednu laž kako bih izbegla te sastanke. Kad smo malo porasli rekao mi je da je znao da lažem jer da je bilo istinito bila bih osoba koja je najčešće krečila sobu, usput čuvala sestru i išla na prolećne svinjokolje sa roditeljima.

Sve u svemu, nekoliko dana pred moj 14. rođendan, rešio je da mi da poklon. Tih godina su bile u modi akcije Titovim stazama revolucije i slično, pa sam, tako u grupi najboljih pionira sedmih razreda, baš za tu prigodu i ja putovala u Ogulin, u jednu od tamnica u kojoj je drug Tito čamio zarad našeg boljeg sutra.

Kao mesto možda i jedinog pravog sastanka odabran je Dunavski park, jer, još jedna od tekovina tadašnjeg školovanja,  bila je da smo svio skupa išli na neku predstavu u Pozorište mladih.  A park prekoputa pozorišta. Neke slike ostaju večito urezane, a nečiji mozgovi rade kao skladište detalja, tako da i sada mogu da dočaram tu klupu, tih 7 sati uveče, još uvek dan, i nas dvoje kako sedimo na njoj.

Hoćeš sladoled?

Hoću, rekoh, misleći, to je idealna prilika da dok on kupuje isti, većina osnovnoškolaca napusti park.

I, doneo je sladoled –  u fišeku sa bezbroj kugli, a deca se još nisu bila razišla, i bilo mi je toliko glupo da sedim tako u tom parku, sama sa njim na klupi, pod budnim okom dežurnih tračara, da sam vrlo hirovito (a takva bejah u ranim radovima) rekla da ja jedem samo one na štapiću i da ne želim taj.

Onda ga baci… reče on.

I, ja ga bacim.

Ionako te nisam zato zvao, već da ti dam rođendanski poklon. I pruži mi nešto pljosnato i poveliko umotano u papir. Beše to istoimeni album Divljih jagoda, i kad sam to shvatila, moje srce poče upravo tako, divlje da tuče.

Meni ovo ne treba, rekoh u trenu.

Uzmi, znam da voliš

Ma, ne pada mi na pamet, kao usput prokomentarisah, a kroz glavu mi je kružila samo jedna glupa misao – kako da je unesem u kuću, a da nikom ništa ne moram da objašnjavam. I kao linija najmanjeg otpora učinilo mi se odbijanje.

Ok. Onda, Majska, srećan ti rođendan, svakako…

Od svih poklona, zadržah samo onaj koji je mogao u glavi da se sačuva. Sačuvah i zvuk njegove gitare, i blesavu činjenicu da se učlanio u podmladak Vojvodine baš na moj rođendan, i ostaše reči svih pesama sa tog albuma, jer to je bilo samo moje, i nije moglo biti ukaljano nizom bespotrebnih pitanja koje je moja majka imala na repertoaru tih godina.

Mnogo godina kasnije pitala sam ga šta se desilo sa pločom, i on mi reče da je kod njega. Molila sam ga da mi je tada pokloni, ali reče mi, da mu ne pada na pamet. Molila sam ga da mi je nasnimi na kasetu, ali ni to nije hteo. Ne bih, verovatno ni ja, da sam bila na njegovom mestu. Ja ne bih, verovatno ni pričala sa njim posle inkriminisanog događaja, ali srećom on nije bio ja.

On je te godine završio osmi razred, i preselio se čak kod Satelitske pijace, što beše na drugom kraju sveta, i nakon toga se više nikada nismo videli. Dugo godina smo redovno pričali telefonom, on je pisao pesme i svirao, ja sam slušala i pričala neke svoje priče, i to sve bez želje da se sretnemo. Nit koja nas je vezivala beše čistota odnosa, nikadanarušena čak ni dodirom, ta nit bila je muzika, i moj lagani ulazak u svet roka, slušajući sve ono o čemu mi je on tada pričao, preporučivao,  i što mi je preko telefona svirao.

Kad malo bolje razmislim, on je bio prvi koji me je upravo voleo zbog svega onog što sam bila ja. Sve moje bubice, hirove, ideje, ludorije, i prvi koji je skontao da se ispod svega toga krije nešto, ipak vredno. Bio je prvi koji je umeo da pravi predivni svet od reči, i da to podvuče čarobnim zvucima gitare.

Njega u mom realnom svetu već dugo nema. Ali ostao je nadimak, i sećanje na divnog dečaka zbog kojeg valjda i dan danas mogu da volim samo pametne i mudre muškarce, dovoljno zrele  da me mogu voleti zbog svega onoga zbog čega to oni iz „proseka“ ne mogu, a da su u biti ipak, pored svih mudrosti u srcu ostali dečaci, nežni kao jeleni hitri, koji još uvek imaju taj razigrani odnos prema životu, i koji i dalje mogu da oboje  svakidašnje sivilo tkanjem od reči.

Upravo, da, čitav jedan put i čitav jedan paralelni život od jednog do drugog dečaka iz polja divljih jagoda…  Čudesni plodovi, kao nagrada…

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17. априла 2012. in Moj svet kroz muzičku prizmu

 

Ознаке: , , , , , ,

Rundek, večita priča

Nije ovo priča.  Nije moja. Nije ona na koju smo navikli. O moćnom sokolu i svim ostalim malim. Ovo je Darkova pesma, koliko i pesma Gorkog…


Maksim Gorki – Pesma o sokolu
-„Umireš li?“
-„Da, umirem!“, odgovori sokol, duboko uzdahnuvši.
-„Slavno sam proživio svoj život! Ja poznajem sreću! Hrabro sam se borio!
Vidio sam nebo… Ti ga nikad nećeš vidjeti iz takve blizine! Eh ti, bijedniče!“

-„Ah, što je nebo? Pusto mjesto… Kako da tamo puzim? Meni je ovdje prekrasno… Toplo i vlažno! – odgovori Už slobodnoj ptici i nasmiješi se u duši nad njom radi izgovorenih uvreda…
I on krene, raširi krila, udahne punim plućima,
sjevne očima i baci se.

Brzo je padao, lomeći krila, gubeći perje…
Struja potoka ga je prihvatila i, opravši krv, odjenula u pjenu, odnijela u more.

A morski su se valovi jaučući razbijali o stijenje…

I tijelo ptice se izgubilo u morskom prostranstvu.
I ovako pomisli: „Letio ti ili puzao, kraj je izvjestan: svi će u zemlju leći, sve će se u prah pretvoriti…“

Sokol krikne: „Oh, kad bih se bar još jednom vinuo u nebo! Neprijatelja bih pritisnuo k ranama na grudima
i on bi se udavio u mojoj krvi! O, srećo bitke!“

A Už promisli i predloži slobodnoj ptici:
„A ti se dovuci do ruba litice i baci se u ponor. Možda te krila podignu i proživiš još malo u svojoj stihiji.“…

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16. априла 2012. in Moj svet kroz muzičku prizmu

 

Ознаке: , , , ,

Čitav život kao san o parobrodu, reci i stolici na verandi

Listam dan za nama.

Još jedan pokušaj samoubistva.

Teški dani ovog proleća. Teško vreme, nešto čudno u vazduhu.

Naleteh i na jedan komentar sa koncerta Nouvelle Vague, na koji sam u jednom trenutku pomislila da bi lepo bilo otići.

Kažu bila je nesnosna gužva. Treći nastup iste grupe u Beogradu. Prva dva prošla kako treba. Treći – organizator se verovatno razboleo od

čuvene srpske boljke – pohlepe. Koncert održan u fabričkoj hali nepredviđenoj za koncerte. Da li to znači da se bezbednost na javnom mestu

kontroliše samo u Novom Sadu? Nebitno, jer, nekom srećom uvedosmo kategoriju koncerata na koje nećemo ići, te su Nouvelle Vague ostali upravo u

toj kategoriji – još jedan na kom nismo bili.

I nije mi žao. Oni su jedna od onih grupa za koje me ne veže ništa intimno. I mislim da bi se deo iluzije razbio, jer kad ste ravnodušni onda nemate rašta ni praštati. Jednostavno pustite da ode. Ovako, ja i dalje volim da ih čujem, ali bez preterena želje da ih vidim.

S druge strane, volela bih da Rundek ne ode u isti koš sa svim onim na koje nismo otišli. Ne zato što će svet da stane. Niti će se išta promeniti i ako odemo.

Ali, Haustor, sada već samo Rundek, nose tu zvezdanu prašinu i među nama postoji ta ljubav zbog koje se prašta i to što ćemo verovatno slušati samo, ili većinom pesme sa poslednjeg albuma. Ali, uz Haustor smo rasli. Bila je to muzika koja nas je počela deliti. Neki taj val nisu mogli progutati, ili je gutanje išlo samo do Moje prve ljubavi . Mada im je i to bilo pomalo bezveze, ali to su još mogli da gutaju. Kao i Enu. Te pesme su jedino i stizale do tadašnjih Hitova meseca.  Bile su melodične. I pristupačne. A  ja sam ih nekako najmanje volela. Sad pokušavam da se setim koju sam to pesmu sa prvog albuma najviše volela, i mada mi se po glavi mota Crni žbir, ipak je moja večita himna Mijenjam se i ‘60-’65. Ova druga je foršpan mog filma o kući i stolici i verandi… Volio bih… Ja bih mog’o da mogu… Haustor je uvek imao taj potencijal, retko korišćeno vreme u rNr poeziji.

Naravno – ako izostavim jei pesmu Tko je to bio (djeco...), jako bih se ogrešila.

Drugi album je već čista klasika i tek tu postaje teško odlučiti se za najbolje od jednako dobrog. Zadnji pogled na Jersaleim, možda se izdvaja, po prepoznatljivosti, ali, nekako me intimna povest više vraća na Radničku klasu. Treći svet. Album vrlo ujednačen i jak. Kao knjiga sa osam jednako dobrih poglavlja i jednostavno preskakanjem jednog, drugo gubi na snazi.

Sejmeni, Take the Money and Run, Šejn i Šal od svile. Četiri moćne pesme, bez kojih, dobro, drugu po redu bih iz antologije mogla da izbacim, ali ove tri, jesu manifest vremena, kao opraštanje od jednog doba, od nekih ljubavi, od jednog perioda, ideologije, prolaznost tako surova, tako iskrena tako proročka – revolucija sa šalom oko vrata, tankom cigarom i mamuzama, u gradu koji je premali za jednog od nas. Snovi večitih dečaka, pravda, non pasaran, oproštaj i odlazak niz reku. Parobrod kojim neko odlazi na zapad, noseći u srcu jednu nikad prežaljenu ljubav. O životu koji nismo birali, i trenutku da se promene sa prvog albuma najzad dese. Dosanjati verandu.

Tajni grad. Dobar. Jednostavan. Ali, za mene revolucija je prošla. Ostala je čista ljubav. Skidaj se. Uzalud pitaš tko ide. Dobre, ali su bile senke onoga pre. Uhode.

Koncertni album – Ulje je na vodi, vraća Haustor još jednom u sećanje i onih koji ih baš nisu voleli. Snimak star 13 godina. Te godine, ili tih godina bilo je to sećanje na jedno doba koje se, nažalost neće vratiti, kao godišnjica mature, ili godišnjak sa neke davne mature. Sjajan album, sjajan koncert u Kulušiću, sjajna završnica zvanične priče o Haustoru.

Veliki mag, čovek u belom, jedna od onih sintagmi koje spadaju u privatne asocijacije, počinje solo karijeru. Ništa manje dobru od ove sa Haustorom. Jer sve toliko liči, a opet je potpuno drugačije. I svi koji su voleli Haustor vole Rundeka jer nije izdao ideju, ali, zanimljivo je da, oni koji su tada zavoleli Rundeka, nisu naknadno otkrili Haustor. Što mi je, lično, nekako drago. Kao potvrda da se nismo tek tako bili- totalno drukčiji od drugih (Vještice – koje nisu uspele da postanu magovi, ali ostaviše nekoliko dobrih pesama. Kada je čovek u belom stavio šešir na glavu i poput Taličnog odjezdio na zapad… sve ostalo, osim njega, otišlo je u legendu.

Ovo je samo moje lično ili intimno iščitavanje. Znam one koji će se složiti, ali još više onih koji misle totalno drugačije. Što je dobro. Jer, voleti Haustor i filozofiju života jednog D.R. a misliti totalno isto, bilo bi kao izdajstvo.

Za kraj ipak ostaje Šejn zbog snova…

 

 
3 коментара

Објављено од стране на 11. априла 2012. in Moj svet kroz muzičku prizmu

 

Ознаке: , , , , , , , , ,

Salagadoola mechicka boola bibbidi-bobbidi-boo

Sada mi je kliknulo.

Zašto ritam? Zašto stalno „vučem“ ovaj naziv kroz forume, sajtove, sada u svoje blogove.

Moj deda, nađtata, imao je jedan mali crni tranzistor, i verujem da, bi to svima onima koji su mu bili bliski bila prva asocijacija na njega. Taj mali tranzistor je „krivac“ što nikada nisam postala ljubitelj spotova, što volim da slušam muziku, što svaka događaj u životu mogu da podvučem nekom melodijom, ali svakoj melodiji isto tako dodeljujem lični film.

Moj lični film ima još jednu uporišnu tačku – a to je stari radio koji je imao gramofon integrisan u sebe, a koji je u našoj kući dugo stajao u kutku predviđenom za igru, sa sve ozbiljnim pločama koje je  kupovala moja majka. Ne sećam se više igračaka, ne sećam se ni igara iz tog kutka, ali se dobro sećam sati provedenih u puštanju ploča.

Moja i malo mlađe generacije, sećaju se slikovnica sa bajkama uz koje su išle male gramofonske ploče. Pepeljuga, Pinokio, Snežana… Današnje (pri)sećanje, neka ostane u jednoj bajci. Beše to Pepeljuga. Ni danas nisam sigurna da li je samo u našoj mašti stih Salagadoola mechicka boola bibbidi-bobbidi-boo glasio Saradagula medžigadula bibidi babidi bu… Ili su je i oni iz PGP isto tako sinhronizovali, ali kada god mi se iz nekog ćoška iskrade taj stih, ja se ponovo nađem u tom kutku, prostoru omeđenom dvama kaučevima, u novoj tek opremljenoj kući. Setim se,  uz ovaj stih, od svih silnih doživljaja u vezi sa svojom mlađom sestrom upravo ovog  jednog…

Beše zima ’77. Prvi raspust u mom životu, a ja dobila boginje. Rubeole. Mama me namestila na jedan od ona dva nova kauča, i zagradila stočićem, da Ivana ne bi mogla da dođe u kontakt sa mnom, da se ne zarazi. No, svako ko nju zna i ko je je seća još iz bebeće faze, zna da je to bila nemoguća misija. Prvo, mada je tada imala tek 10 meseci, stolovi na nju nisu bili prepreka. Drugo, baš ta činjenica da se iza stola krije nešto što ona „ne zna“ beše izazov nad izazovima. Tako da je Ivana vrlo brzo „zaradila“ svoje prve boginje (a nekih 17 godina kasnije, opet uz muzičku podlogu, ona će sa mnom „podeliti“ morbile, ali to je već sasvim druga priča, za neki drugi put).

Ali, kad sad malo bolje prevrtim film po glavi – moglo bi se reći da je to začetak i mog interesovanja za politiku. Pamtim – te zime, na tom raspustu, dok sam ležala boginjava, spiker je pročitao vest da je u avionskoj nesreći stradao drug Džemal Bjedić. Beše to prva nesreća za koju sam čula, ali mislim da mi je fascinantnije od toga bilo ime druga koji je tog dana „tragično“ stradao. Džemal. Bjedić. Tajanstveno, za sedmogodišnju devojčicu iz vojvođanske ravnice ravno imenu iz neke bajke. Valjda zbog toga nisam to stradanje uopšte povezivala sa smrću već sa nečim iza nje, iza svega realnog i stvarnog.

Tako nekako sve počinje. Uz muziku, kao bajka. Ali, o tom, u nekoj od sledećih muzičkih crtica… koga to bude zanimalo.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10. априла 2012. in Moj svet kroz muzičku prizmu

 

Ознаке: , , , , , ,

Rakić – Šandorov, dobitni osećaj strasti

Milan Rakić

Očajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.
Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja bude sita.
Kada pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žene,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,
A da će, jos uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole i voljenih ljudi,
Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođenom zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela
Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.
I, ne mogoh da odolim, Aleksandar Šandorov i, inače, fantastično peva, ali ova izvedba Očajne pesme, jeste nešto što me uvek i iznova očara.
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 31. марта 2012. in Intimno iščitavanje drugih

 

Ознаке: , , , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

brlogingblog

Život mi je samo mrlja ali ljubičanstvena, a u životu kao i na blogu stotine različitih stvari nabacane kao u brlogu.

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: