RSS

Архиве ознака: nada

Šta još mogu da mi oduzmu?

Ne pada mi na pamet ni jedna prigodna floskula.

Nekada, sad već deluje zbilja davno, u razgovoru, volela sam da parafraziram misao nekog mnogo pametnijeg od mene, ko reče, da kad žene počnu uz kafu, umesto o heklanju, o politici, da to nisu dobra vremena. Mislila sam, otprilike, biće to misao dana, eventualno meseca, ali od devedesetih do danas prođe mnogo vode Dunavom, a ako ovako nastavi, dočekaćemo i jedan čitav ciklus Halejeve komete. Ili možda novo totalno pomračenje sunca.

Naravno da nisam mislila na heklanje, jer zbilja o njemu malo toga mogu da vam kažem. Nisam mislila ni nipodaštavački o ženama, jer i sama sam uvek pratila dešavanja i u politici, kao i u sportu i ostalim takozvanim temama rezervisanim za muškarce. Govorila sam to, onako metaforički, misleći sve će to brzo proći, ali, više od dvadeset godina se održala ova mudrolija. Danas bih zaista volela da nam je toliko dokono da možemo i o heklanju. Čak bih i naučila  dotičnu veštinu. Ali džaba.

Nekada se u ovo vreme, pred Uskrs, pričalo o porodici, okupljanju, kolačima, farbanju jaja, radosti koju  vaskrs simbolizuje. No, tri žene u jednim kolima pričalo je o politici i izborima. Kojem li se privoleti carstvu. Koje nosi manje zlo. Koliko će ljudi ostati bez posla ako pobede ovi. Ko je prvi na udaru ako pobede oni. I razumela sam obe. I razumela sam njihove dijametralno suprotne stavove, mada jedan mi je iskreno blizak, ali, ne osuđujem drugi. Rastasmo se, ja krenuh u toplo novosadsko predveče, i umesto da gledam izloge, ja sam vrtela  jednu te istu misao po glavi. Šta još mogu da mi oduzmu? Znam, to nisam ja, to nije moj pogled na svet, ali jednostavno, da bih gradila moram prvo da počistim da bih na čistom tlu postavila temelje. Šta to još mogu da mi oduzmu?

Kada sam poslednji put bila na čestitom putovanju?

Kada sam poslednji put kupila čestitu stvar onako iz gušta, a ne zato što je prethodna nadživela i moju babu, pa sad rešila da malo ode u mehanički raj?

Da  li mogu jednom nedeljno da odem na ručak?

Kako bih kupovala parfeme da Bog nije izmislio šanere?

Koje su materijalne beneficije mog života?

Ok. Imam platu. I zahvalna sam na tome. I na tome što imam posao i što ga volim. Posao. Ali, opet bih postavila ista pitanja od pre dva ili tri reda. I shvatih šta mi mogu još oduzeti. Ovo malo primanja kojima im uredno plaćam račune i kupujem hranu koju oni uvoze. I nekad lekove. To mi mogu oduzeti. Mogućnost da njih podmirim. Jer, čitava priča o radu ne zasniva se čak ni na onoj HLEBA I IGARA, jer igre su odavno prestale, ostao je hleb naš nasušni, i praštanje dugova kao što mi praštamo dužnicima svojim. Cvrc. Nama zaista samo Bog još prašta, a ovi mogu samo da mi ukinu – struju, vodu, vazduh, impulse, intrenet, televiziju, a da mi oproste, to više nije ni sfera naučne fantastike. To nije ni jedna sfera. To je ogoljena istina.

Ono što je poražavajuće, jeste činjenica da ni to što smo dva metra ispod dna nije dovelo do neke pameti. Pa makar i naknadne. Toma (Zdravković) da ne omašim, džabe dotače dno života, i pakao i ponore, kad mi i u paklu, i na dnu ponora i dalje glumimo da smo mnogo važni i da nešto od nas zavisi. Volela bih da grešim, ovaj put jako, ali stvar je u tome, a to opet znaju oni koji me poznaju, da loše ili nikako helkam iglama, ali sasvim pristojno isheklam činjenice.  Dva i dva su uvek četiri. Analiziram, saberem, oduzmem i napravim sintezu i eto četvorke. Sad, reći ćete, po čemu si ti tako pametna pa kao znaš ono što većina zna? Nije mi cilj da pokažem da sam pametnija, samo htedoh reći, ovaj put sam, definitivno rezignirana. Ne postoji ni jedna svetla tačka na političkom nebu. Totalni je mrak.

I, tako dobih odgovor na pitanje – šta mi još mogu oduzeti. Ili ukinuti. Da ne ponavljam. I, obrisati iz mozga svaku nadu da je ikome stalo. Dobra stara – ne pitaj šta ova zemlja može učiniti za tebe, već šta ti možeš učiniti za nju – izgubila je svaki smisao. Niko nas više ni ne zove da nešto dobro učinomo svojoj zemlji. Koga je više i briga za nju. Za zemlju se još jedino brinu ovi ljudi u traktorima koji ponekad blokiraju put, a mi oholo sa svog dna kukamo kako sad zbog njih moramo da pešačimo. Solidarnosti nema. Podrške? O, smešnih li reči. Kad štrajkuje prosveta, na nju bi poslali policiju, pa sve to na njivu. Kad se digne policija, onda bi ih sve u rudnik. Kad se dignu taksisti, svima počnu da tiltuju neki taksimetri u glavi, i svi računaju koliko li oni zarade. Niko nikog ni ne pokušava da razume. Da makar ne smeta ako ne može da pomogne. Prosto mi se sada javi slika o tome da će nas ostati taman toliko da ispod jedne šljive…  Ali, bojim se, i ona će se u međuvremenu osušiti. Tako da, mogu i tu poslednju svetu voćku da mi oduzmu. Jedino što me u vezi sa njom teši, jeste da bi za oduzimanje iste ipak trebalo da se istinski potrude – tj. da je iseku, iskopaju i izvade iz korena, a rad je njima nepoznata kategorija. A, kako je krenulo, doći će vreme, kada više neće imati ni kome da plate da je izvadi. Jer, sve više verujem da ispod ovih Tominih (Zdravković) pakla i ponora, mora da postoji još jedan krajnji sloj, i svi ćemo mi  tamo da završimo, pa i oni koji bi još umeli da izvade šljivu.

Tako će ostati novci u rukama nekolicine ljudi, i ti novci više neće imati vrednost jer se ni sa čim komparirati neće imati. Niti će se neko moći podmititi, niti neko potkupiti, niti neko potplatiti. I nije mi žao. Ni nas na tri sloja ispod Tominog (Zdravković) dna, niti one nekolicine koja je preostala iznad. Svi smo jednako krivi. Svi smo jednako izgubili pravo da sebe nazivamo čovekom, jer niti smo misleni, niti politični, niti uspravni, niti još imamo u sebi smisao za igru. Čemu onda sve?

Advertisements
 
2 коментара

Објављено од стране на 29. марта 2012. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: