RSS

Архиве ознака: oproštajna pisma

Oprostite, ali Markes nije pisao oproštajna pisma

преузимање (1)Čovek kad umre više ne može da se brani od reči. Čuveno Markesovo oproštajno pismo, za koje je pisac tvrdio da nije njegovo i da svi oni koji ga malo bolje znaju, znaju da to nikad nije napisao, ponovo je od juče u opticaju. Njega više nema da stane u svoju odgranu ličnim autoritetom iza nečije izmišljotine, tako da će, nažalost za neka buduća pokoljenja ostati da se Markes opraštao za života od života.

Prošle je godine Gabrijel Garsija Markes, slavni pisac romana „Sto godina samoće“, hospitalizovan u Bogoti sa teškom dijagnozom raka limfnih žlezda. Sve do ovog decembra o njemu se malo toga znalo, jer se potpuno povukao iz javnosti, posvetivši se pisanju i lečenju. Svoju izolaciju je prekinuo posetom svečanosti inauguracije novog meksičkog predsednika i tada je i dao intervju kolumbijskim novinama „El Tiempo“.

I iako je vrlo mršav i deluje iscrpljeno, Markes je izjavio da je potpuno izlečen posle tromesečnog tretmana i da više ne uzima lekove. Kao razlog izolacije je naveo i pisanje. I od ranije je poznato da je Markes, pišući novo delo, prekidao sve odnose i zatvarao se u radnu sobu, i čak, uzimao obroke isključivo kroz otvor na vratima. Tako je bilo i ovog puta, a razlog je predstavljao rad na memoarima koje je odlučio da napiše u trenutku kada je saznao za svoju tešku dijagnozu. Njegova sećanja bi trebala da se pojave u tri toma, a slavni je pisac najavio i dve knjige kratkih priča.

U intervjuu je i demantovao vesti da je napisao oproštajno pismo i da je tekst koji kruži Internetom, njegovo delo. Naime, mnogi mediji su objavili sadržaj ovog pisma, ali se Markes čudi kako su ljudi i mogli da pomisle, a naročito njegovi bliski prijatelji, da je on u stanju da „napiše nešto tako neukusno“. Prenosimo sadržaj ovog lažnog pisma, za koje su mnogi, do skora, mislili da je autentično i da se Markes, koji danas ima 73 godine, njime oprašta od života.

    „Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

 

Stvari bih cenio, ne po onom što vrede, već po onom što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da za svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.

Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica… Bože moj, kada bih imao jedan komadić života… Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim, da ih volim.

Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi…

Naučio sam da čitav svet želi da živi na na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.

Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…“

Izvor: http://www.krstarica.com/zivot/razno/kultura/knjige/lazno-oprostajno-pismo-markesa/

 

Markes je, duboko verujem, verovao u život. Verovao je u reči -a oproštajna pisma, koja su ovih dana postala popularna na društvenim mrežama, su nešto što se piše kad se rastaje, odlazi, umire. Moć reči je jača od oružja. Ono što zamisliš to se i ostvari, a on nije zamišljao smrt i nije imao potrebu da izaziva sažaljenje kod svojih čitalaca. Smrt dođe i bez poziva, kad joj je vreme. Oni koji su voleli voleće i posle smrti.

Jedna od Balaševićevih pesama koje ne volim jeste Slovenska. Ako umrem mlad.. (on je prvu mladost već prošao u vreme kad ju je pisao, a nas dočekala kao tinejdžere – pa mi se i samo pevanje činilo kao pričanje stvari koje ne treba pričati). Ne pišite oproštaje onima koje volite a znate da vam ni jota ne fali. Ne prizivajte sažaljenja i ne budite kao dečak i vuk. Izlizaće se reči, izgubiće na jačini – oni kojima su namenjene – jednostavno će se braniti od mogućnosti da vas jednog dana biti neće.

Oproštajna pisma treba da se nađu kad vas više ne bude bilo. Tada imaju svoju pravu težinu. Tada ne izazivaju sažaljenje već imaju svoju svrhu – da nekog podsete da ste ih voleli, da ste zauvek sa njima, da kraja nema, već samo trenutni rastanci, da ste ponosni na ono što ste u nekoga utkali, da je život divno čudo i da ga treba živeti do poslednjeg daha kao da je svaki dan prvi… Tada sve ima smisla.

Od toga se godinama branio Markes. Od onih koji su mu podmetnuli nešto što on nikada ne bi uradio niti napisao, što ne liči na njega. On je i tako bolestan verovao u život. A oproštajno pismo bi negiralo tu veru. Opraštamo se kad znamo da je gotovo i da više nema nazad. Reka bez povratka. Zbogom, dragi Garsija…

 

I, da, ono što su pripisivali Markesu, jeste napisao Borhes – u pesmi TRENUCI.

 

                                                                       Trenuci – Horhe Luis Borhes

 

Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah,
zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima,
više putovao,
više sutona posmatrao,
na više planina se popeo
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta
na koja nikada nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.
Ja sam bio jedan od onih
što je razumno i plodno proživeo
svaki minut svog života:
imao sam, jasno, i časaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli
bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.
Kad bih opet mogao da živim
lakše bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite,
imam 85 godina,
i znam
da umirem.

Advertisements
 
11 коментара

Објављено од стране на 18. априла 2014. in Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: