RSS

Архиве ознака: osmeh

Čuvari tuđe sreće

Mislim da bi ovaj tekst sasvim lepo mogao da ostane i neobjavljen. A opet mi nešto vuče prste, da poput lakonogih srna skaču sa slovo na slovo i kroje ove redove. Večeras dok se vraćah u stan, osetih nešto nalik suzama vrelim. Dan što prođe, beše lep, i oni pre njega, i ništa loše u nagoveštaju nije.

Suze dođu kada ih ne zoveš. Kao i smeh. Dobrota ljudska se na dobrotu kači, onako kao čičak, a zloba se razliva poput nabujale reke, i plavi sve pred sobom, nosi što odneti može, a što ne može pokušava da zarazi i uvuče u svoje kolo.

Za ovo godina što imam, čuh dva oprečna mišljenja  o sreći čovekovoj. Jedno, koje podržava veći deo populacije jeste da smo za patnju i trpljenje rođeni, a da će nam sreća doći kao nagrada kad zatvorimo knjigu. Drugo, meni bliže, jeste ono da smo svi rođeni sa istim pravom na sreću, i da ako čestito njome baratamo, bićemo nagrađeni i kad se biblioteka zauvek zatvori.

otpuštanjeU poslednje vreme nešto mi se to pitanje sreće vrti po glavi. Koliko je svako krojač svoje? Ili koliko ljudi u svom okruženju znate koji vrlo rado honorarno rade kao krojači tuđe. Nije bitno što makazama loše barataju, što im ni nacrti ni šeme ne idu, oni i dalje zdušno kroje po tuđim kućama, valjda misle, ako su sebi skrojili malo ukoso, što bi drugima bilo lepše. Uniformisana sreća. Kako njima tako i vama.

I još jedno pitanje u vezi sa srećom me nešto tišti ovih dana – koliko čovek sme da bude sebičan kad je sreća u pitanju – tj. koja je to tačka posle koje neko sme, a da ne bude osuđen od čitavog sveta, da kaže – ja više ne mogu da budem čuvar tuđe sreće. Ovi o kojima ovde pišem nisu krojači po tuđim kućama. Ne, ovde mislim na one koji svaki dan kroje u sopstvenoj kući novi srećni model za sve oko sebe – a istovremeno oni idu razotkriveni, nezaštićeni, tužni i poraženi – jer su ih razne okolnosti načinile čuvarima tuđe sreće, i sve ono što u toku noći uspeju da sašiju za sebe, sva sreća koju u snu sebi dodele u jutro biva rasparana i razdeljena za tuđi mir, tuđi osmeh, tuđu dozu dnevnog zadovoljstva.

Gore od ovog jeste samo kada njima dođu krojači po kućama i prekroje njihovu golotinju i izvrnu je naglavačke pred čitav svet. Kad i onaj krajičak osmeha koji ponekad uspeju da sačuvaju u uglu usana, kao trag od noćnog pletenja, ovi prekroje i ukaljaju.

Gde je ta granica – kada čovek sme da zatvori vrata i kaže – sada je dosta. Kada može da svakuje kofere i ode da nađe svoju rođenu sreću, svoju drugu kožu, svoje pravo na dobrotu u polju čičaka?

Rekoh vam, ovo je moglo i neobjavljeno da ostane. Moje suze nisu ni povod ovog teksta, niti imaju veze sa srećom. One imaju veze sa belim lukom i cvećem i čišćenjem duše. Dobro odabran trenutak za provetravanje… ipak je ovo maj…

 
24 коментара

Објављено од стране на 9. маја 2014. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , ,

Krupni plan

Sedeli su za stolom i ručali. Prvi januar, novi dan u novoj, prestupnoj godini. Kroz glavu joj proleti kako je često govorio da ne voli prestupne godine jer donose nešto loše. Nasmešila se, više onako za sebe. Kako može biti loša godina, pa makar i prestupna, kad počne ovako lepo? Davno nije bilo snežnog dočeka, davno nije osećala takvu radost i polet, davno nije imala toliko planova pred sobom. Sve što su godinama odlagali, moglo bi da se ostvari sa početkom ove godine.

– Davno nisi bio ovako nasmejan…

– Davno nisam bio ovoliko srećan i opušten.

Sto je bio nov. Velik, sjajan, sto za porodicu. Bio je to njihov prvi zajednički ručak ili možda drugi, u zajedničkoj kući za zajedničkim stolom.

– Kafa?

– Skuvaj. I, hajde da još malo sedimo za ovim stolom.

Gledao je oko sebe. Ona je gledala u njega. Bio je nalik snegu. Skoro prozračan. Bio je bez ijedne bore, poput dečaka, bez rana, bez ožiljaka. Bio je nestvarno prisutan. Drugačiji nego ranije. Bio je bez mirisa.

– Trebalo bi još da uštedimo za…

– Ma, ne, ne treba nam. Mislim da sada imamo sve što nam treba. Završili smo kuću.

Osmeh i dalje nije silazio sa njegovog lica.

Zaista su imali sve. Htela je da mu kaže da im jedino još fioke nedostaju, ali znala je da bi ta, za nju smešna opaska, odložila za još koji mesec početak zajedničkog života u zajedničkoj kući. Zato mu je rekla da im više ništa nije potrebno.

Sipala je kafu i krenula nazad ka stolu. Na trenutak joj se učinilo da se još više stopio sa prizorom – bio je kao u ramu – prozorsko okno beše mu iza leđa, a sneg dekor na slici. Trebalo bi da počnem da nosim naočare. Više nisu samo slova u pitanju. Čitav čovek počinje da mi bledi pred očima. Samo osmeh se pojačava. Kao da neko menja programe na televizoru pa signal postaje sve slabiji. Samo još detalji mogu da se prepoznaju. Tako joj se učinilo.

Kasnije su gledali neki film. Glavni glumac je teatralno objašnjavao da je sunovrat njihove porodice počeo onog trenutka kada su završili kuću – kad završiš kuću, dolazi smrt, rekao je nekom u toj sceni.

Kakva glupost, pomisli ona. Kad završiš kuću, počinje život. Eto, kako su dijalozi u filmovima ponekad glupi. Svašta. Kao i ona njegova misao da prestupne godine nisu dobre. Isto kao na filmu. Bezveze.

Kasnije je sela za zajedički sto i gledala kroz prozor.

Stvarno bi trebalo da počnem da nosim naočare. Potpuno si se stopio sa pozadinom. Čak ti ni osmeh više ne vidim. Ni obris, ni miris. Kako je sve ovo glupo. Kao trećerazredni film. 

Snimljeno, viknu neko. Briši njegovo ime sa spiska glumaca. Završili smo. Čini mi se da mu prestupne godine baš i nisu naklonjene. 

Rekviziteri iznesoše njegove stvari. Neko zagura drugu stolicu za zajedničkim stolom.

Gospođo, gotovo je. Možete i vi ustati i napustiti scenu. Požurite do šminkernice.

Uskoro snimamo vas, samu, u krupnom planu…

 
13 коментара

Објављено од стране на 21. октобра 2012. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: