RSS

Архиве ознака: poverenje

Samo hoću da mi veruješ… ili laž poništava ljubav

Da li me voliš?, pitao je.file0001209214386

Volim… da, što me sada to pitaš?

Onako… Sreo sam Jelenu jutros…

Nešto je žacnulo u stomaku. Ali, izraz lica joj ostade nepromenjen. Kakva pokerašica, pomisli on.

Ćutao je i čekao da nešto kaže, pokuša da promeni temu, bilo šta. Ali ona je  samo ćutala i listala novine.

Blesava ta tvoja Jelena… započe on. Pita, za kad nam trebaju ključevi od vikendice i onih 300 evra. Rekoh joj da je sigurno nešto pobrkala… ali ona mi samo reče da pitam tebe…. zastao je na trenutak i čekao njenu reakciju.

Dobro, Ivane, kakve ova priča ima veze sa ljubavlju?, povika Sonja tresnuvši, pomalo prenaglašeno, novine na sto. Kao, da li me voliš… a onda pah… Jelena, vikendica, evri… Ne znam stvarno o čemu pričaš… Ustade sa fotelje, i previše demonstrativno ode do kupatila.

O, bože, pomisli on, zar smo opet na početku? Koliko puta treba da pričamo o poverenju, iskrenosti, deljenju svega, pa i ovakvih detalja. Nije mu se dalo ovog jutra da ponovo prolazi čitav proces. Ona će krenuti sa tim da ga voli i da se bojala da mu kaže… on će reći – pa što mi se nisi obratila... ona će na to opet dodati – pa šta vredi da ti kažem kad ionako ne bi imao dovoljno da mi daš… i u krug… Mislio je da su tu priču prošli. Trudio se svim silama da je izvuče iz dugova, da je ubedi da mu za svaki novi, ako se i pojavi, kaže, pa će nekako zajedno rešavati, ali ona kao da nije umela, mogla, znala da se opusti i veruje. Svet u kome je pre njega bila funcionisao je po ovim pravilima… Vraćao je njene dugove, i taman kad bi pomislio da je sve dovedeno u ravan, pojavljivali su se novi. Bio je umoran. Iscrpljen. Nemoćan više da je pita odakle iskrsavaju ti ljudi, zašto ne izlazi iz tog kruga, kuda sve to vodi. U njihovom privatnom životu ništa se nije drastično menjalo na bolje – a njeni dugovi su se gomilali. Kuda su svi ti novci odlazili? Na šta ih je trošila?  Sitnice su je odavale. Kao ova priča sa Jelenom.

Juče je sreo Jelenu. I Jelena mu je rekla za vikendicu i novce. Seli su na kafu i prvi put je nekom sa njene strane otvorio dušu – pitao šta da radi i dokle tako. Jelena je rekla da Sonja ponekad uzme ključeve njene vikendice, obično prvog vikenda u mesecu (opa, to su vikendi kad ja idem po robu u Nemačku), ponekad pozajmi nešto novca od Jelene, ali većinom na vreme vraća. Na pitanje sa kim se viđa u toj vikendici, Jelena se nasmejala i rekla da bi možda bolje bilo da se viđa sa nekim konkretno… ali ne, ona se viđala sa ugovorenom ekipom za poker, ostajali bi dva dana zatvoreni, zatočenici svoje ovisnosti, kartali bi se do iznemoglosti, ostavljali ili uzimali novce, kako je točak sreće već kome bio naklonjen i razilazili se do sledeće povoljne prilike.

Ivane, bilo bi ti lakše da ima ljubavnika, sa tim se lakše izlazi na kraj. Onda znaš da te ne voli, okreneš se i odeš bez griže savesti. Ovako, znaš da te voli, ali ne može da prestane da se kocka. Ne može da prekine taj magični krug… I, da, izvini što sam se izlanula. Mislila sam da znaš… ili sam htela da saznaš…. nebitno reče mu na rastanku.

Tu negde, Ivan je prestao da je sluša. Jbg… samo sam je molio da ne laže. Da se ne zaglibljuje još dublje – jer novi dug je vodio u novu laž, nova laž u novi dug, ne bi li se stvari vratile na nulu, i time izašlo iz laži i obmana. Osećao se loše. Prevaren, izneveren, kao pregažen. Sonja, samo sam te molio da me ne lažeš… da ne praviš budalu od mene… vrteo je po misao po glavi. Osećaj je bio prilično bedan – kao da mu se čitav svet smeje iza leđa – dok ju je on pravdao kod ljudi da se promenila, da sada sve rešavaju zajedno – korak po korak, dan po dan – da su sve dugove vratili i da su sada na nuli, da se ona odvikla od poroka…  Da sada grade svoj svet – ispočetka, polako, ali samo njihov – dok je on svetu, ali ponajviše izgleda, sebi, pravio sliku idealne veze u kojoj ljubav pobeđuje, ona je, lagala (o, kako je bio gadljiv na laž i nedoslednost)…

Gledao je u vrata kupatila i mantrao – Sonja, izađi, molim te, i priznaj mi. Reci mi, pa neka boli, reci mi, jer samo tako ću znati da me zaista voliš i da mi veruješ… Sonja, brojim do 1000, ako ne izađeš iz kupatila ja ću izaći iz stana… Molim te, pomozi mi da ti verujem, ošamari me istinom, Sonja, udari me u stomak i reci da si još jednom poklekla i istinski mi obećaj da je ovo kraj, da ćeš biti jaka, da sve što gradimo, gradimo zaista na čistom i iskrenom osnovu… Sonja, izađi, stigao sam do pola, reci, prelomi jednom u sebi tu potrebu da lažeš, da živiš u svom začaranom krugu… Ljubavi, ne pravi budalu od mene… pomozi mi da ti verujem… Sonja, već sam na četvrtini sa brojanjem… izađi… mantrao je u sebi, Ivan. Svaka reč sve više ga je odvajala od Sonje – ako ne izađe, ovaj put izaći će on…

file0002062790027.. prođe mu kroz glavu u trenutku otvaranja vrata…

Advertisements
 
14 коментара

Објављено од стране на 20. јуна 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , ,

Čovek koji je sklonio kamenčiće odbrane i samozaštite

Nisam ni naknadno pametna, niti preterano mudra.

Nije da nisam već ove novorešene mudrolije primenjivala.
Ali, u jednom trenu sve sam ih zapakovala u kutiju zvanu odbrana i samozaštita.
Sada, definitivno, reših da sve opet vratim na svoje mesto.

Znam da ništa nije izvesno na ovom svetu, ali ne mogu živeti u sterilnoj izvesnosti samo da me nešto iz centra ne izmesti.

Umesto toga, izmeštam se na rub kruga i uživam u pogledu na svet pun čarobnih neizvesnih ali životnih događaja.
Dok sedim na svojoj klupici znam da na njoj sedi još neko i znam da mogu da otpustim i poslednji kamen o koji se spotičem.

Mogu da verujem i mogu da se opustim. Mogu da podelim i da znam da ne moram sve sama.

I divno je otkriće da neko nosi polovinu mog tereta i polovinu moje radosti.

 I da ja nosim polovinu njegovog tereta  i polovinu radosti.

I da smo tako oboje ponovo celi i da je svet lepo i dobro mesto.

I nekom mogu da dopustim da bude moja celina

i  da nekome ja nisam samo deo.

Neko me je pustio na svoje ostvo

i nekog sam ja pustila na svoje, tako da smo sada zemlja, a ne

dva ostrvljena bića.

Činjenica da neko deli tu klupicu sa mnom

i da je podmetnuo svoje rame, i da je pružio ruke i ubedio

me da smem da se pustim i oslonim, i da mi nikada neće

dati da padnem, jeste najsavršeniji poklon i najlepša sigurnost

koja postoji.

Ponovo mogu da budem samo žena, ponekad krhka,

ponekad slaba, opuštena i spokojna, nežna, razbarušena, razigrana.

Jednostavno žena uz svog

Čoveka.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27. априла 2012. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

brlogingblog

Život mi je samo mrlja ali ljubičanstvena, a u životu kao i na blogu stotine različitih stvari nabacane kao u brlogu.

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: