RSS

Архиве ознака: reči

Bajka za staricu

Imam 88 godina i jednu želju.

Želim da nikad ne oguglam na ovaj svet oko sebe.

Da nikada ne postanem jedna od onih duša koje su neuznemirene snagom reči.

Da ne postanem ravnodušna na vetar koji mi zamrsi treptaje nežnosti.

Neka mi, i danas, ovako staroj suza poteče kad me zaboli.

Neka me smatraju nezrelom, neozbiljnom i neka kruže priče da sam

samoživa starica koja bi htela svet u obliku cveta i srce deteta.
grannyNeka kruže priče jer su tačne.

Starica sa ljubičicama, devojčica sa šibicama…

Bajke? Ne znam. Imam 88 godina i ne želim da oguglam i izađem iz tog sveta.

Ako se zove bajka, neka. Biću starica iz bajke.

Advertisements
 
12 коментара

Објављено од стране на 5. априла 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , ,

Za sve je kriv Gabrijel M.

Ne pišem, ne dišem…

Setila se priče o Markesu koji je svoje pisanje pretvorio u zanat. Svako jutro u osam sati bi sedao za svoj pisaći sto i do dva sata popodne bi tako proveo pišući, kao u kancelariji, kao na poslu. Tada nisam mogla da razumem kako takve knjige nastaju na tako nekreativan način? Kao, vređalo je moju mladalačku razbarušenu viziju stvaranja. Knjige nastaju u dahu, u kreativnom haosu, u trenutku nadahnuća.

O, naivnosti i o, danka neiskustvu. Dragi Markesu, izvini što sam i na tren pomislila da to tvoje ne pije vodu. Sada prizivam tih šest sati samo mojih stvorenih za pisanje. Šest sati u kojima ni jednom kroz glavu ne proleti misao od čega platiti račune? Šest sati u kojima nema prašine, neskuvanih ručkova. Šest sati u kojima se ne mašta o godišnjem odmoru, ili barem vikendu. Šest sati u kojima ne zvone telefoni. Samo mojih šest sati.

E, sad rekli bi neki, šta opet zanovetaš, imaš dva sata svakog dana, malo će duže da traje, ali šta se buniš? Nisi i onako ni do praga G. G. Markesu… Ne kukaj!!!

Ma da, nezahvalna i neskromna – izričem svoje želje, umesto da budem zahvalna. Jesam zahvalna za svaki tren svog života, jesam. Jesam zahvalna za svaku radost, za svaki sat proveden na poslu koji volim i posle toliko godina rada, volim što je neko izmislio struju, što je neko smislio kako da mi grejanje dođe u stan, kako da jednim odvrtanjem voda poteče iz slavine, zahvalna onome ko je osmislio globalnu mrežu, telefone, razne konekcije… Zahvaljujem se tome što se hleb više ne mora mesiti ručno, što mleka, voća, povrća… ima na rafovima pa mogu da kupim… Zahvalna sam bez i i jedne zadnje misli.

Drugo mene žulja – činjenica da sa 4 banke i malim kusurom svakodnevnim radom više poslova od jutra do sutra – kad dođem do ta dva sata koja bi se mogla uglaviti, više nemam ni širinu ni dubinu, čak ni kreativnu gorčinu. Jedino što imam – imam prazninu, a ne znam da li ćete me razumeti kroz tu prazninu trče reči, sudaraju se, pogrešno uklapaju, viču, plaču, mole, kunu, preklinju da ih spojim u neki redosled u kom bi se bez blama pojavile u javnosti, naklonile i rekle – mi smo one reči koje se veselo baruše u glavi one Majske, one reči koje se ne sudaraju sa piranama u našem svetu – rečima poput – račun, kredit, dugovi, kako do polovine meseca, kako do kraja, kako, zašto, kada…

преузимање

E, moj Gabrijele M. tvojih sto godina samoće me i uvukuše u jednu od svojih najvećih želja, da ispričam svoju priču o ljubavi, postojanju, smrti, životu, večitu bajku o strahoti i lepoti. Tvoj pukovnik kome nema ko da piše kao da još uvek čeka neko pismo, oni brodolomnici iz tvoje kolumne kao da i sada plutaju okeanom i čekaju sigurnu obalu, tužne kurve kao da nisu ničije, ljubav je već prestarila, ona iz doba kolere

 

Na trenutak pomislim, nije mi pisano. Na trenutak pomislim da nisam dovoljno uporna, na trenutak pomislim… No, to je samo tren. Ne brini, Gabrijele, nekako hoću jako da verujem da će se desiti jedno malecko čudo, samo toliko da mi izbriše one pirane koje mi jedu i vreme i reči,  jedno čudo koje će me u ta dva sata pustiti da budem Majska – nežna, krhka, ljomljiva, ona koja plače dok piše, i smeje se kad radosni niz zauzmu reči. Ona koja u jednom delu dana upija život u svim njegovim oblicima, a onda u drugom te oblike pretvara reči koje postaju podatne i uživaju da se ređaju i slikaju nešto nalik priči, romanu, nešto nalik mome čedu, onome o čemu sanjam, kad legnem u krevet, i pred san mi se slože prve rečenice, ali ja više nemam snage da ustanem da ih zapišem. Moje čedo koje mi se provlači kroz misli dok putujem na posao i gledam kroz prozor u trsku, barske ptice, dunavske rukavce, drveće, sunce koje obasjava i kiša koja olovno prekriva prostor.

To je moj san. To je moja čežnja. To je bolest kojom me davno drug Markes zarazio, posle njega još neki doliše ulje na vatru mojih strasti i čežnji, to je ono što bi trebalo da se rodi iz moje duše. Nekima je nebo dalo da rode male anđele i da to bude njihov dar svetu,dok je nekima drugima, dato da rečima oplemene ovaj svet, da to bude njihovo čedo.

Jednog jutra moj kreativni test pokazaće dve crte…

 
10 коментара

Објављено од стране на 19. марта 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: