RSS

Архиве ознака: Ritam svakidašnji

Umesto čestitke – jedno veliko hvala

Počeli blagi dani. Praznični. Okitismo jelke i nećemo ih sklanjati do polovine januara. Neki i duže. Tako navikli. Vreme za čestitanje. Ne volim i ne razmišljam mnogo ko je koje veroispovesti i šta slavi. Moje srce je otvoreno za ljude, za radost, dobrotu, jednakost, ne za datume. Zvuči kao deo nekog manifesta. Kad bolje razmislim, možda i jeste manifest jednog doba, nekih generacija odraslih šezdesetih, sedamdesetih godina onog veka, a svoju priču proširismo i na one malo mlađe od nas.

Dok vrtim po glavi reči čestitke novogodišnje vrtim i likove onih kojima je želim uputiti. Ne, to nisu bezimeni, opšti ljudi, već oni koji su obeležili prošlu godinu. Koji su dali pečat i urezali po koju reč u kalendar mog života. Koji su me zadužili, koji su se sa mnom radovali, hrabrili me, i podstrekivali, smejali se, verovali mi i ubedili me da i ja njima mogu da verujem. Jednom carstvu mojih dragih. I, neću ići redom. I, ne brinem da li će ovo naći put do onih kojima je namenjeno.

Hvala jednoj divnoj grupi mladih ljudi, koji još odavno obećaše da će mama zvati, a ona nikako da se javi. Osluškujem ovako iz priprajka i čujem da im je ova godina bila dobra. Da sam malo tome i ja doprinela, a oni u kalendaru 2012. ostaviše trajan trag. Hvala im.

I onima zbog kojih još uvek verujem da će možda ipak da dođe. Pa makar na neki drugačiji način, ne onako kako smo se nadali, ali, da ćemo uspeti da opovrgnemo rečenicu- možda ne dođe. Hvala vam, na veri i tome što ste me vodili kroz svoj svet. Doći će, jednom, ali sigurno.

Hvala jednom divnom mladom doktoru zbog koga je ovaj svet i dalje divno i vedro mesto. Hvala mu što mu je srce toliko veliko da u njega staju sva ona koja mu se obrate za pomoć. Hvala što je sačuvala srce jednog velikog dečaka. Najdražeg.

Hvala jednom divnom društvu koje je opovrglo da priče da Internet ne može doneti ništa dobro. Ja nađoh jednu divnu grupu koja iz dana u dana postaje sve realnija, što se više upoznajemo viđamo i družimo. Tu bih ipak izdvojila one iz prvog reda – najdražu mi plavušu Bilju, i jednako dragu Di, jednog nam momka Zlatka, i milu Milu, jednog Mladena što skita, jednog grofa Duleta i Tanju, Željka, Vedranu, Jelku, Zoricu, Igora(e), Draganu… i sve koje ne srećem često ili još nisam srela te nisu u ovu godinu urezali deo sebe. U ovom jatu sa virtuelnog neba, pozdravljam i jednu Kali, moju Zoku u Beču. I još jedna divna žena, jedna divna Branka, žena koja me je uputila da otkrijem neke od svojih talenata i da verujem u to da mogu i kad ne mogu. Branči. Svima onima koje u me primili u svoje blogerske zajednice i pratili moje pisanje i čije sam reči ja pratila i uživala. Onima koji su hteli da mi daju priliku da proširim svoj rad i time me naterali da se duboko zamislim jesam li za to. Onima sa kojima sam našla zajednički jezik pa i tamo ostavim koji red. Jednoj FBI i jednom Lajku… Hvala jednom Filozofskom centru… Hvala svim onim divnim ljudima sa kojima sam razmenjivala predivne komentare tokom prošle godine, koje još nisam stigla da upoznam, ali verujem da hoću.

Hvala jednom dečaku koji je ove godine naučio da leti, što je moj prijatelj. Trenutno prilično daleko, čak u Dubaiju, ali, srcu blizak i drag. Hvala svim mojim drugarima koji su bili uz mene i 2012. godine. Ne bih da nabrajam imena da ne zaboravim nekoga.

Mojim dragim blogerima-prijateljima. Što su me prihvatili ovakvu kakva jesam u svoju zajednicu, što su mi bili podstrek i rečima i osmesima, ali već i samom činjenicom da su bili tu. Da su obavestili da su tu. Da je uvek neko primetio ono što sam imala da kažem. Ali, još više vam hvala na tome što su  me uvukli u svoje magične svetove od reči i pustili me da se sa njih napajam lepotom u svim njenim oblicima. Mnogo ih sve volim.

zimski-prazniciMojoj najdražoj od svih mi prijateljica Maji što to jeste i što nas više od tri decenije vežu najlepše niti koje mogu da se ispletu među ljudima. Mojoj Branki i Mirki, koje ovde ne zaviruju. Mojoj Beci, devojci sa žutim šeširom, što svojim zvezdama uvek omađija puteve. Mojoj dragoj Nati, koja je davno bila moj đak, a sada prijatelj iz takoreći prve linije. I još jednoj divnoj Nati koja sam prošle godine samo dva puta videla, ali koja je moj melem i dobra vila. Jednoj divnoj mladoj lekarki koja nam je oplemenila život, miloj nam Milici i njenoj sestri Bilji.

Hvala svim onim dragim devojčicama, koje su sada već porasle, a prošle su kroz KG, sa kojima sam i ove godine bila u kontaktu i koje su me, više u Inboxu neko javno, podržavale i pojavljivale se, ne znam ni sama kako baš kada je trebalo, kad mi klone duh i treba malo dodatnog vetra. Hvala i dečacima, malobrojnim, ali bitnim.

Hvala mojoj predivnoj porodici. Jednoj najdivnijoj devojčici na svetu – mojoj sestri, jer sa njom svet ima potpuni smisao. Zaokružen mamom i tatom.

Hvala mom dragušnom koji je pregurao svoju prvu godinu sa mnom i nadam se da će gurati još mnoge. Za nas je ovo bila godina otkrovenja. Mnogih stvari u koje smo se upustili prvi put. Mikrosvet obojen vedrim bojama, binom (dvojac). Hvala na hrabrosti da se rizikuje i da se iz svega izvuče ono najbolje. Što me je naučio da ne moram sama. Da mogu da se posvetim sebi i onome što me čini srećnom, što je dopustio da njegova krila rastresem i vratim ga letu i onome u čemu uživa. Hvala i na tome što upoznah mnogo divnih ljudi koji čine njegov svet. Njegova porodica, skup divnih ljudi sa kojima sam se od prvog trena osećala kao među svojima. Kumu Dadi, Mili…

Hvala na svim teškoćama na koje sam nailazila u prošloj godini, jer su me naučile da budem jača, da postanem strpljiva, možda malo mudrija, vedrija.

Hvala jednom periodu od četiri godine koji se završio. Jedan krug se zatvorio. I time su se mogle otvoriti mnoge divne stvari u ovoj godini. Svaka je nosila svoj niz prepreka i teškoća, ali, strpljivo, korak po korak, nekad uz suze, nekad uz smeh, ponekad rezignirana, ali ipak jaka, izgurah i sada zajedno otkrivamo novi svet, zaokruživši svako od nas po jedan stari. Hvala i na tom starom koji nas je još bolje dao ovom trenutku.

Hvala jednoj proslavi 10. godišnjice i jednom čoveku koji toliko vremena moj svet vraća u ravnotežu kad se naherim. I tog dana, nesvesno je razrešio jednu moju veliku muku i dilemu. Hvala mu što mnoge stvari bolje razumem i lakše umem. Dobro more, kapetane.

Hvala svim onim divnim ljudima, a opet prevashodno ženama na poslu koje su mi i ovu 17 godinu učinile lepšom i lakšom.

Ako ste mislili da će ovo biti čestitka, prevarili ste se. Ovo je zahvalnica. Hvala na tome što ste u 2012. godini bili deo mog sveta. Hvala što ste mi jednu prestupnu godinu učinili lepom, vedrom, nasmejanom, bez obzira na neke spoljne okolnosti. Hvala vam što vas vidim i u 2013. u svom svetu, i jako se radujem zbog toga.

A šta bih mogla da vam poželim? Želim vam da sastavite svoju zahvalnicu za sve one događaje i ljude zbog kojih ćete pamtiti 2012. Sve ono što vas je činilo srećnim i sve ono što vas je naučilo da budete i bolji i jači. Budite zahvalni za svaki dan, sat, minut koji ste prošli. Budite zahvalni za sve one trenutke koji su pred vama. Budite zahvalni za ljude koji su oko vas. Za decu, prijatelje, roditelje. Supružnike, momke, devojke. Budite zahvalni za svaku lepu reč koju ste nekom uputili i koju ste od drugih primili. Izbrišite gorčinu iz srca. Škodi. Verujte. Ne podležite stresu. Ne plašite se izazova. Ne izazivajte nevolje. Imajte vremena za sebe i sebi najbliže i najdraže. Radite koliko god možete, jer doći će vreme kada više za to nećete imati snage. Živite i dišite punim plućima, slušajte savete svog lekara, učitelja, duhovnog vođe, samih sebe i budite ljudi. Nemojte grabiti već sledite znakove na koje nailazite i sve će biti onako kako treba da bude. Ni bolje ni lošije. Upravo onakvo kakvo u tom trenutku treba da bude.

To vam je otprilike to. Volim vas ja sve. Neke najviše… J Srećni vam praznici, ko šta slavi, neka u tom trenutku uzme jedan veliki poljubac i stavi ga u svoje srce. Ako nečije ime nisam spomenula to ne znači da mu nisam zahvalna. Jesam. Duboko…

 
6 коментара

Објављено од стране на 28. децембра 2012. in Lična istorija

 

Ознаке: , , , ,

Ubij me nežno, komplimentom

POZAJMLJENO IZ 24 SATA KOMPLIMENTI
E, jesam drndoš… Mislim, bilo bi dražesno da naučim da čitam novine kao plavuša iz vica i mnogima bi bilo lakše. Ali, ne ide to tako, sestro slatka. Dođe mi pod ruke (mada su ovde više oči te pod šta je došlo) tekst o tome koji su to komplimenti koje žena želi da čuje. Prvi savet, odmah paf, da uzmem štrik pa do neke žalosne vrbe. Pomislih, možda da je taj stavljen na poslednje mesto, možda bi bilo blaže i „svarljivije“. Ali čak i na poslednjem mestu uputstvo da prvenstveno treba pohvaliti njenu pamet (… prva rečenica u uputstvu glasi: DA, ŽENE IH TAKOĐE IMAJU -misleći na pamet jelte, no, greška već u startu – jer koliko god mi bile pametne nemamo više od jedne pameti – pa bi trebalo da glasi DA ŽENE JETAKOĐE IMAJU… ali da ne pravim samoj sebi zamke – ŽENE I MUŠKARCI SVAKAKO IMAJU PAMET,  a o količini i kvalitetu iste,  može se diskutovati, ali reći da je i žene imaju, u najmanju ruku je smešno jer, ispada da su žene „niža“ bića od muškaraca.
Dragi muški, koji primenjujete takve drage Savete, proverite, možda ste vi u grupi retkih srećnika te naiđoste na ženu sa pameću (znači, ima i mozak… ihaj, mašala kapital…). Kaže draga Saveta, nemojte samo da je hvalite da se lepo obukla, ili nedajbože da ima lepe oči i zanosne usne… pameti njene pohvalite, i ona će da procveta.Pametna žena zna da je pametna, kao i muškarac. Vređati nečiju inteligenciju time što ćete joj reći… dušo, ti si tako pametna, visprena, inteligentna, snalažljiva u prirodi i društvu, stvarno je bljak. U šali da, u nekim slučajevima kada to ima psihološki efekat podrške, da,  u određenim situacijama, da. Ali u običnoj, rutinskoj situaciji, verujte, nemojte joj dati takav kompliment.Bolje je da podelite neke obaveze sa njom, nego da na taj sitnoulagivački način pokušate da opravdate zašto niste vi: bili u nabavci, platili račune, otišli na roditeljski, napravili godišnji plan za kućni budžet, raspitali se za kredit, bili na sastanku kućnog saveta… Ženi koja sve odradi sama, ne treba takav kompliment. Ona koja to ne ume ili neće, ona takav kompliment ni ne želi, kao što ni ne želi da zna kako se sve to radi. To su one što nisu shvatile poentu vica o plavušama.Drugi kompliment koji preporučuju jeste da je pohvalite za LIČNA DOSTIGNUĆA. U društvu u kom dominiraju muškarci bitno je da prepoznate da je vaša draga spremna da se popne na društvenoj, socijalnoj ili bilo kojoj drugoj lestvici. Naravno, bilo bi dobro da pre toga skuva ručak za sutra, ispegla, opere i ostale sitnice tog tipa odradi, a onda slobodno može da se penje po lestvicama. I, kad se vrati kući, vi je pohvalite. Nemam šta mnogo da dodam. Jer, muškarac koji razume ženinu potrebu da se usavršava, ili dokaže i na nekom novom polju jeste stalno uz nju, i prati njen rad i jeste njena najveća podrška. Dvoje ljudi koji su u vezi/braku, kako god, jednostavno žive sve te trenutke, i ako će samo ponekad parnter da se seti svega što ona radi, bolje i da se ne seti.

Sledeća stavka govori da joj treba udeliti kompliment zbog NAČINA NA KOJI BRINE O SVOM MUŠKARCU. Hvala ti, draga, što si promenila svoj način života i podredila ga mom – ne, ne mislim ja tako, već tako savetuje draga Saveta. Jesam li ja ispala iz voza, ili pala s kruške, pa sam naivno do sada mislila da treba oboje da brinemo jedno o drugom,  da primetimo, osetimo, učinimo, razumemo? Da veza i jeste jedna vrsta uzajamnog prilagođavanja? Ali, izgleda da je model – ona brine o vama… kuva, pere, pegla, skuplja razbacane čarape – a vi jedete, prljate, gužvate, razbacujete čarape – ali ste dovoljno pošteni i dobri da joj se zahvalite što ona sve to odradi za vas. Komentar? Ne. Možda, u stvari neko meni objasni o čemu je ovde reč.

Poslednja stavka je pohvala NJENOG RODITELJSTVA. O ovome ne bih jer nemam šta da kažem. Ne zato što smatram da majke ne treba hvaliti i poštovati – naprotiv – ali, jednostavno nedostatak ličnog iskustva me sprečava da jednostavno čisto intelektualizujem temu.

Sve u svemu, začin C. Komplimenti su bitni. Pohvale, afirmacije, podrška, jesu osnove na kojima počiva odnos dvoje ljudi. Dobar odnos. Kvalitetan. Ali, koliko kompliment može da bude vetar u nečija jedra, toliko i, ako je tek reda radi, i bez promišljanja upućen, može da bude ubojita strelica. Nema univerzalnog saveta, kao što nema ni univerzalnog komplimenta. Znam da nisam mnogo pomogla, ali, barem sam se potrudila da neki sami sebi ne odmognu. A, ako se i to desi, uvek mogu da se vadim na sledeće –  ko je još slušao savete jedne plavuše?


 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15. маја 2012. in Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , , , , ,

Podelimo iskustvo, moj pokušaj da zajedno sa vama približim blogove našim čitaocima, a da se mi lično bolje upoznamo

Volim blogove. Volim da čitam, volim i da pišem, i prosto svaki put kad pročitam neki dobar tekst na određenom blogu, imam želju da podelim sa svima. Za početak sam na svoj blog počela da na svoj blog stavljam linkove ka određenim blogovima. No, onda shvatih, neću imati toliko mesta, te sam rešila da na svojoj FB stranici https://www.facebook.com/M.M.Majska svake nedelje prepoporučim recimo tri bloga koja su mi se dopala. Ne želim da budem konkurencija ni jednoj blogerskoj zajednici, jer preko njih sam i ušla u čarobni svet mnogih autora, samo želim da sa svima vama podelim svoje impresije i da čak i one koji do sada nisu pratili ovu pisanu formu uvedem u ovaj svet. Priključite se Ritmu, preporučite i sami neki blog, ili svoj lični, nebitno, podelite svoje iskustvo, volela bih čak da dođemo i do toga da možemo da pričamo o temama o kojima pojedinci pišu, načinu izbora teme, građenju čitalačke publike, i nudim svoju stranicu kao mesto sastanka i kao mesto na kome ćete, ako i ništa od ovog ne „pusti korene“ moći barem dva puta mesečno, ako ne i češće da pročitate moje preporuke. Toliko od mene ove večeri… 🙂 Na https://www.facebook.com/M.M.Majska možete videti ovonedeljne predloge, a ako izlistate malo videćete i prethodnu preporuku…

Ponekad mi se čini da je čitav proces blogovanja kao vožnja kvadratnim točkovima, ne znan ko mi  je čitalac i samo nasumično delim u nadi da će neko ipak pročitati. Onda shvatam da svaki novi tekst i moja upornost, ne menjaju točkove, već mi utiru moguć put, menjajući stazu, a ne mene… Verujete li u moć pisane reči? Ako verujete, pridružite se…

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 8. маја 2012. in Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , , , ,

Stigao je maj

Ništa mudro.

Samo, probudila me tišina ovog  jutra.

Radnici slave.

Oni koji su ipak morali da ostanu po trgovinama su tu zbog neradnika, jer samo oni ne poštuju praznik rada.

Oni koji rade, preživeli bi i sa zatvorenim prodavnicama.

Ako ostajete kod kuće, stanu… uživajte uz dobru knjigu i muziku danas, na terasi ili u bašti.

Ako idete nekuda upijajte ovo sunce, jer stigao je maj. Meni je to sasvim dovoljno.

A verujem i vama….

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1. маја 2012. in Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , , , ,

Deca koja osmeh i dobrotu nose kao odlikovanje – upoznajte Кг-Улт

Mnogo znaju da radim u školi. Ne shvatam svoj posao samo kao posao, jer raditi u školi i sa decom ne može da se radi s pola srca i duše, onako da se otalja. Pravi prosvetni radnik je predavač i kad zatvori vrata svoje škole, što najbolje znaju upravo oni koji su deo našeg najužeg okruženja. „Pucajte, ja i sad držim čas“, mogao bi da bude lajt motiv svakogod nas, no to je druga priča.

Ono o čemu želim nekoliko reči, jesu moja deca, koja nisu moja rođena, i kojima čak nisam ni starešina, ali jako želim da jednu njihovu (ili čak našu) priču dovedem do kraja. A da bih vam objasnila o čemu se radi, red je da krenem od početka. Naime,  u prvoj godini, na  času srpskog, po nekom svom običaju, dam deci da napišu sastav na neobaveznu temu, samo da vidim koliko su pismeni. Tako je bilo i sa ovom decom. Samo, za razliku od ostalih, oni su tražili nove i nove teme, pa su onda svoje zahteve podigli na viši nivo – da učimo da pišemo, pa je to preraslo u kreativne radionice kratkih priča, pa smo zajedno obnovili jednu divnu manifestaciju – ponovo slavimo rođendan Branka Radičevića, slaveći pisanu reč, mladost, proleće…

I tako, korak po korak. Četiri godine smo pisali, bivali sve bolji, i ostajali kompaktni. Svako ko radi sa mladima zna koliko je teško da oko jednog projekta održi grupu i da održi kvalitet, entuzijazam, i kreativnost. Mi smo to uspeli. Dobili smo i jedan divan prostor u gradu za naš rad – galeriju u „Velikoj maloj knjizi“ – podršku Radmila Mulića, te smo se i tamo, pored sastanaka u Karlovačkoj gimnaziji, sastajali i stvarali. Podršku smo dobili i od Branke Miučin, divne žene koja je bila karlovački đak, koja se bavi divnim stvarima, i koja nam je ponudila učešće i promociju na nekim manifestacijama (o svemu kad za to dođe vreme), od gospođe Gordane Talo Medić dobili smo ponudu da svako ko nam pomogne u izdavanju knjige ima besplatnu masažu… Pomoći će nam i Karlovačka gimnazija, naša škola, koliko god može (jer mi smo neplanirani projekat – odjednom smo od svega napravili knjigu, koja stoji složena i spremna za štampu, samo čeka da se zaokružimo finansijski).

Četiri godine ja tu decu učim da se rad isplati. Da treba sanjati svoje snove i želeti nešto jako i to će se i ostvariti. Učila ih da ova zemlja ima i svoje lepo, čisto i dostojanstveno lice, i da na toj strani i mi treba da budemo. Da će jednog dana naslovne strane biti posvećene njima, a ne nekim lošim momcima i devojkama, i želim da im dato obećanje i ispunim.

Oni su mladi, lepi, pametni nasmejani. Oni su ponos, ne mogu reći samo Novog Sada, jer Karlovačka gimnazija u svoje okrilje prima decu iz raznih krajeva Srbije, ali i šire. Svaka škola ima neku svoju priču i neki razlog zašto neko poželi da je baš tu… tako i deca koja se upišu u veliku porodicu karlovačkih đaka.

Kucamo na sva vrata. Nismo spremni na svaku pomoć. Oni koji nam pomažu takođe treba da su deo  lepe i pozitivne priče ove zemlje. I svi ljudi koji su uz nas i jesu pozitivni optimisti.
Želim da vas upoznam sa IV3 odeljenjem Karlovačke gimnazije. Stefan, Slavica, Sonja, Ivana i Ivana, Sara, Dimitrije, Petrana, Marko, Nataša i Isidora.  I, da, rekoh već na njihovom blogu, nisu oni četiri godine samo pisali. Radili su mnoge divne stvari, i bili ponosni prezenteri gimnazije, Sremskih Karlovaca, Novog Sada svuda gde god su išli, a na mnoga važna mesta su išli. Na mnogim takmičenjima učestvovali.

Volela bih da ih i vi upoznate. Podeliću sa vama linkove ka stranicama na kojima možete da vidite deo onoga što su napisali. Upoznajte ih, ili možda nekog od njih već i znate? Imate ideju kako možete da im pomognete da ostvare svoj san i da na maturskoj večeri umesto poklona dobiju svoje knjige koje će moći da poklone svojim drugarima, roditeljima? Da im ovo bude prvi stepenik ka zvezdama?

Upoznate Кг-Улт!

http://www.mojaprvaknjiga.wordpress.com

https://www.facebook.com/KgUlt

Da to su oni!

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30. априла 2012. in Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , , , , , , , , , ,

Devojka koja je naslikala razbarušeno nebo

Prošle nedelje sasvim slučajno završih na izložbi jedne mlade slikarke. E, sad, oni koji malo pomnije čitaju napisano, znaju da ne verujem u slučajnosti, tako da i ovaj put to ne bih podvela pod čist slučaj. Da se okolnosti nameste. Da nas neka zvezda vodi do onog mesta na kom u određenom času treba da budemo ,u to već verujem. Sad, Milan će, ukoliko ovo čita, reći, ma o kakvoj ti zvezdi to pričaš kad sam te ja odveo na izložbu, što jeste tačno, (i hvala ti na tome), ali ja ipak verujem u taj savršeni poredak stvari, da jedna vodi drugoj, da je putovanje moje direktorke pre dve nedelje u Rumuniju dovelo do pomeranja sednice, da je to dovelo do pomeranja mog časa u CERIP-u, a sve to rezultiralo ovom izložbom.

No, ja sa vama htedoh da podelim svoje impresije. Autor je Biljana Jelkić, mlada umetnica, trenutno na master studijama slikarstva na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Tehnika akvarel. Slike bez naziva, ostavljene da svako od nas u njima pronađe neko parče sebe i neku ličnu asocijaciju. Ja sam se pronašla u ovoj slici. U razbarušenoj glavi plavog kruga, u nežnosti prolaznog i večnosti naslikanog. Kad sam je prvi put videla imala sam utisak kao da se čitav jedan svet uskovitlao, i svoj smiraj našao u nebu plavom, tek malo raščupanom, jer ga je Biljana uhvatila nespremnog. Između dva treptaja. U jednom je ovakav, još malo tršav, ali da je samo još jednom trepnula, ličilo bi na uglađenog dečaka koji u sebi nosi čitav jedan kovitlac misli. I baš zbog tog trena koji je uspela da otrgne od zaborava, ja sam se u sliku zaljubila.

Sad, znam da Biljana nije ni pomislila na sve ovo što ja napisah. Ali, onaj papir na kom je pisalo bez naslova, dao mi je slobodu da izmaštam priču uz sliku. I znam da se ona neće ljutiti. Jer, ima lepe i blage oči poput njene sestre. Dve divne devojke, dva andjela, blaga i moćna u isti mah. Spoj krhkosti i snage u dve mlade žene, sestre koje se samo na prvi pogled bave dijametralno suprotnim stvarima. Jedna je lekar, druga je slikar, ali obe su melem za dušu i lekovite, svaka na svoj način. I obe leče dušu, i opet svaka na svoj način.

Posetite Biljaninu izložbu u galeriji za mlade Macut, na Spensu. Imate priliku da to učinite do 5 maja. Idite da se napojite istinskom lepotom i da vidite i ovu sliku, ali uživo, jer tek tada ćete potpuno razumeti o čemu sam vam pričala. I, zapamtite ime Biljane Jelkić. Jer, njeno vreme tek dolazi.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24. априла 2012. in Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , , , , , ,

Narcisi, navijači i neke sitnice

Čitava polja narcisa umiru ovih dana.

Kao i polja nekog drugog cveća, a sve sa namerom da koji dan ukrase nečiji dom. Znam, kosi se to sa mojim zen principom, kosi se –  ne sme neko da umre da bi drugi uživao.

Ali, nekako se tešim, da sve to može da se opravda kao i lov – mnoštvo zečeva ugrožava… ili nešto slično tome.

Dobih danas buket nežnih narcisa, koji su već jednom umrli ne bi li meni neko vreme krasili dom.

Ušetah sa njim u autobus, a za mnom uđoše četiri crnpurasta muzičara. Jedan od njih, s bubnjem, sede pored mene.

Za njima u autobus uđoše navijači jednog kluba, bežeći od policije.

Sedela sam tako, na prednjem sedištu, muzičar je gledao kroz prozor, njegovi drugari oko nas, a navijači po čitavom busu.

Gledam u putnike. Oni se zgledaju među sobom. Navijači  glasni, i puni adrenalina.

Pogledah u svoje narcise. Kako su nežni i krhki.

Pomislih, šta ako izbije gužva i neko mi zgnječi buketić?

Šta ako moje cveće još jednom ovog popodneva umre? Jer neću moći da ga zaštitim.

A dobih ga, jer neko zna koliko volim te male nežne bukete.

I stigoh u stan. Stigosmo, bolje rečeno. Cvetovi i ja.

Presvukoh se i legoh u mračnu sobu. I odjednom mi se suze same sliše niz lice.

Osetih u trenu neizmernu tugu.

Koliko je sve krhko i prolazno, a mi nezaštićeni, kao već jednom umrli narcisi.

Molim te, ne daj da me dva puta slome. 

 
2 коментара

Објављено од стране на 7. априла 2012. in Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке:

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: