RSS

Архиве ознака: romantika

Neponovljiva radost postojanja u dvoje

Ugasi sve. Hoću nešto da ti kažem. 

Gasi. Ćuti. I čeka. Ona uvek ima nešto da kaže. Kao dete koje otkriva svet. Njemu već dobro znan. Njoj nov. Mnogo prvih puteva u jednom kratkom delu života.

Otkrivala je svet u sebi. Otkrivala život sa njim. U nekom drugom životu imali bi verovatno barem jedno dete na fakultetu, krug zajedničkih prijatelja sa kojima već godinama igraju recimo karte svakog petka, zajedničke fotografije sa letovanja, hipoteku na neku nekretninu, rutinu svakodnevne proze.

Deca su ostala za neki drugi život. Jednom davno je samo kratko živela iluziju blaženog. I nikad više.

Prijatelje svako od njih ima, ali priča o zajedničkim je još uvek u povoju. Još uvek su njeni i njegovi. Zajedničke fotografije su još uvek samo beleške nekih trenutaka. Nema kartanja petkom, i nema rutine. Ništa se još toliko puta nije ponovilo da bi postalo rutina.

133694222669450Znaš, noću slušam kako dišeš. U mraku prstima pokušavam da otkrijem položaj tvojih ruku, da osetim toplinu tvog obraza. Danju, upijam tvoj lik dok radiš, čitaš, dok ozbiljno nešto ispituješ, zapisuješ. Ti si moja poezija. Neponovljivi stih vezan je za svaku tvoju kretnju i reč. Ono što je za tebe već viđeno i preživljeno ja otkrivam i upisujem u mapu svoje duše.

Ne mogu da ti opišem osećaj koji me ne napušta već nekoliko dana. Fascinacija činjenicom da nas neka sila dovede jedne drugima i prepusti da se snalazimo i uklapamo. Da se volimo baš ovakvi kakvi smo. Potpuno nesavršeni. Savršeni u svojoj ranjivosti. Razgoloćeni jedno pred drugim do krajnosti. Otkrivenih ožiljaka, sa ponekom još svežom ranom – spojeni jedno uz drugo kao melemi. Ponekad uplašeni snagom remedije zagrebemo, nesvesno ožiljke jedno drugom. Da vidimo da li će i tada čarolija da deluje. I deluje. Ti si moje najveće čudeso… I, daj mi sad svoje usne da ućutkam ovu bujicu…

Nasmešio se i približio lice njenom. Savršena mala igra i savršeni kraj jednog dana. Neponovljivog. Kao što je ona za njega neponovljiva i on jedinstven i neponovljiv za nju. U nje čovek i u njega žena.

 
4 коментара

Објављено од стране на 31. јануара 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , ,

Daj mi pred san poljubac velik…

Ponekad pomislim, mogu da pišem šta god poželim, ionako me niko ne čita. Podelim sebe na nekim javnim mrežama, onda pomislim, ma sigurno me ne vide među svim tim granama tamo i vrežama, rekli bi mi… javili bi da su me pročitali. Pomislim, s druge strane, zakoči, lutko, možda te čitaju, ali nemaju srca da ti kažu da je to sve za onu – pusti neka voda nosi. Tek poneki slučajni komentar onako usput – e, ti reče, … ili jeste li vi ono napisali... potvrdi da ipak neko zaviri u ritam mojih misli, i to je u redu. Nekako sam navikla na ove draga koje na komentarima vidim i znam  da im se svidi poneki tekst… Te koje i ja čitam. Valjda mu ovo dođe kao klub anonimnih pisaca (kao kod alkosa, koji idu na sastanke, pa se pred svojom grupom ispovede… tako i mi, rešeni da u rečima tražimo sebe).

Danima vrtim u mislima Balaševića – za treću smenu. Danas je 18. sutra 19. Nebitno za većinu. Bitno samo za mene i onih nekoliko na ovom svetu kojima je istinski drago što me jednog majskog jutra dodeli Bog i Univerzum ovom sazvežđu. Bitno meni, jer tog dana nemam tipičnu žensku krizu o prolaznosti godina, već radost jedinog ličnog praznika. Samo mog. Kao vlastita imenica mu dođe taj rođendan – jer iako, kako Desanka kaže – iste su godine svi bili rođeni (ja dodajem istog dana), to ne znači da smo isti, već je samo tog dana na zemlju puštena jedna grupa nas. Kao i svakog drugog dana. Po jedno jato anđela, pa ko do kraja sačuva krila, Bog ga veselio.

Tako se meni vrte ti stihovi o tome da sam još suviše mlad(a) da mislim o grobu, a već sam suviše star(a) da brojim zvezde… Pa pomislim, beše Đole mlad kad je to pisao, jer samo deca tako bezbrižno barataju tim… ako umrem mlad… Što me iskustvo više sustiže shvatam da je brojanje zvezda predivna stvar (e sad, možda je to zato što sam ja i prvi deo onog stiha razrešila, mislite na vreme, pa ste posle mirni… crnjak… ali teši), pa sada gustiram život i brojim zvezde.

Sutra je moj praznik. Moje jagode, moji dragi, moj maj, i sunce. Neke ruže u nekim vrtovima, neke čestitke od srca, neke odluke kojih se, možda je blesavo, ali ja uvek držim, jer, jeste život samo jedan, i baš zbog toga ne priznajem onu jebeš ga jednom se živi – u smislu, a što bih se brinula kad me ionako jednom biti neće. Baš zbog toga, hoću svaki dan barem nešto lepo da naheklam, u mislima, jer rukama ne umem, da po nečemu zapamtim, da nekome nešto lepo učinim, ili barem ružno ne učinim.

Brojim zvezde, i nemam mnogo velikih želja. Svoj mali svet i svoje ljude u njemu. Sunce i zdravlje. Novaca uvek koliko treba i radosti što mogu da radim i stvorim. Da volim. I ako zaslužim da budem voljena. Da se svakog dana zahvalim za milost što sam tu, što neko od gore vidi i brine.

Propuštene prilike i sutra ćemo, ne želim. Sutra već današnja odluka neće imati vrednost. Sutra današnji računi neće biti isti. Poješće ih inflacija. Koja god. Ni ja neću biti ista. Ni bolja ni gora. Samo će današnje stvari biti prošlost, a ono što se ovog časa čini kao budućnost tog će se časa dešavati. Zato, vrlo egoistično, mogu da kažem, sa mnom su oni koji me ovakvu i baš ovakvu jedino i mogu voleti. Mene koja ne umem kabl za telefon da sačuvam i koja na osećaj pa kud puklo radim stvari, i mene koja će ih pod velikim kišobranom vaseljenske brige sačuvati. U sebi se smejem i kad je teško, pretvarajući tegobu u lični vic. Mene koja ne umem više da se samosažaljevam, jer shvatam ispraznost istog. Mene koja dotera sebe do krajnjih granica a onda joj glupo što ne može još malo.

Mene koja na kraju dana ima pomisli samo na dva stiha…

 Nemoj da načinješ sad ozbiljne teme,
dođi, skupi se tu i budi dobra…

 

I mislim, dovoljno je to danas, poslednjeg dana u ovoj mojoj solarnoj godini. Sutra već opet nova ja, ali na kraju dana opet  će biti samo jedna … dođi, skupi se tu i budi dobra… znak da me neko voli na kraju dana…

 

U krug. Možda me neko i sada čita. Ako kažem da je nebitno, kažem, ako kažem da ću prestati, lažem, ako kažem da je presudno lažem. Pišem zbog sebe, ali i vama. Pišem…

 

 
8 коментара

Објављено од стране на 18. маја 2012. in Kako promeniti sebe - kroz lično iskustvo

 

Ознаке: , , , , , ,

Srce, organ sa najboljim marketinškim timom

Ljubav nema ništa sa srcem, tim odvratnim organom, tom pumpom zakrčenom krvlju. Ljubav najpre steže pluća. Ne bi trebalo reći da nam je srce slomljeno, nego da su nam pluća zagušena. Pluća su najromantičniji organ: svi ljubavnici obole od tuberkuloze; nije slučajno što su od te bolesti umrli Čehov, Kafka, D.H. Lorens, Frederik Šopen, Džordž Orvel i sveta Tereza Lizijska; što se tiče Kamija, Moravije, Budara, Mari Baškirtsef i Ketrin Mensfild, da li bi svi ljudi napisali iste knjige da nisu bili zaraženi? Uostalom, samo da znate, Dama s Kamelijama nije preminula id srčanog udara; ta kazna je rezervisana za stresirane dođoše, a ne za strastvene emotivce.
Svi mi u nosimo duboko u sebi neki pritajeni ljubavni jad. Srce koje nije slomljeno, nije srce. Pluća očekuju tuberkulozu da bi osetila da postoje. Ja sam vaš profesor fizičkog vaspitanja. Treba imati lokvanj u grudnom košu, kao Kloe u Peni dana, ili Madam Šoša u Čarobnom bregu. Voleo sam da te gledam dok spavaš, čak i kada bi se pretvarala, kada sam se vraćao kasno kući, pijan, brojao sam tvoje trepavice, ponekad mi se činilo da mi se osmehuješ. Zaljubljen muškarac je onaj koji voli da gleda svoju ženu kako spava, i da s vremena na vreme sršava….(F. Begbede)

Potpuno je u pravu. Ako vas je ikad posetila ljubavna patnja, ono što je moglo da vas ubije jeste nedostatak kiseonika. Pluća vezana u lance, nemogućnost da nadišete barem dovoljno, ako već ne možete dosta kiseonika. Hiperventilacija, vrtoglavica zbog nedostatka vazduha, srce koje ubrzano kuca, jer nema dovoljno goriva za rad.
Osećate li stezanje u grudima kada se setite ljubavne boli? Uzdišete? Imate osećaj kao da vas je neko zatvorio pa vam tesno? Teskoba? Sve je to delo, gle čuda, novog romantičnog organa, iliti starog, ali potcenjenog, jer verovatno ne bi toliko romantično izgledalo kada bi onaj mali Amor strelom gađao plućna krila. Niti bi crteži istog bezbojnog, bili lepa ilustracija u spomenarima. Srce, taj crveni organ, on se imao bolji marketinški tim – i umesto da bude upamćeno kao pumpa koja ubija one koji su pod stresom, koje često muče opasni, ali za romane trivijalni problemi, otkazi, bankroti, gužve, besparice, srce se steglo jednog dana, priteglo odvode i ucenilo ostale učesnike u igri – ili ću ja biti prvi romantik, ili nikoga od vas više biti neće, reklo je, verovatno.
Pluća, rezignirano samo ispustiše vazduh uz, jedno žalosno ah… mozak se povede onom starom narodnom  da pametniji popušta, jajnici ostaše vezani za bol vezan za decu, a srce, tako dospe, nezasluženo tu gde jeste. Na prvu liniju ljubavi.
Sad, šta je tu je. Ostaje mi da verujem da neko broji moje trepuške dok spavam, i moja pluća ravnomerno i punim kapacitetom rade, da se na taj pogled i osmehnem.
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16. маја 2012. in Intimno iščitavanje drugih

 

Ознаке: , , , , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: