RSS

Архиве ознака: srce

Voz je odnosio u noć – ili neka se zatre i poslednje opojno seme…

– Šta je, žena ti brani da pušiš?Love_Two_lonely_hearts_037455_29

Ćutala je, tišinom ignorišući debelu, masnu spodobu iza svojih leđa.

Ma, daj, šta meni fali? Pre 11 godina su mi presadili srce. Sjajni doktori.  Ma 11 godina me služilo…

– Ne brani mi… 

– Ona moja, ma ništa mi ne kaže. Radi sve po kući. Meni zabranjeno, a i ne mogu. Ali, šta ona meni može i da zabrani. Ma, carica je ona. Sve može sama. Jedino, sitna je sva, pa joj malo teže pada kad treba da pomera stvari, ali uradi i to. A tebi, šta kaže, nema više? Sestro, pogledaj me, šta mi fali? Pa 11 godina me, bre ovo služilo, a nisam se ničeg odricao. Pušim skoro dve kutije, jedem šta mi se hoće, dobro, zabranjeno mi je da radim teške stvari, ali to ionako ona moja odradi. Sad će oni mene opet da okrpe i odoh ja. A ti? Mala kaže – nema više, a?

Ona njegova kod kuće premešta. Iz fioka, ormana, cipelarnika u kofer. Nešto joj se ne da više da premešta stvari po kući dok se njenom čoveku cedi mast niz bradu i kašika mu upada u med, dok ona tegli. Ne da joj se da trči do prodavnice po: „Još jednu kutiju cigara molim!“ za debelog skota, jer napolju je sneg i sija prejako sunce a on ne sme da se napreže. Nešto joj više nije gušt da osluškuje svaki čas da li su napadi kašlja samo znak prehlade, ili treba opet da okreće hitnu:- Molim vas…. da mislim da mu srce otkazuje… Ma znam, već ste ga jednom odvezli… pre 11 godina… Sad pakuje kofere i shvata da i nisu tako teški i da nije nemoguća misija preći prag u suprotnom pravcu.

„Hoćeš da te nema?“, pomisli ona. „Ništa lakše. Čim zatvorim ova vrata, nema te više. Barem ne u mom životu. Nema. Ne deli onaj odgore poklone budalama. Ili, barem, ne deli ih dva puta. Zbogom mi ostaj…“

– Ma, šta ona zna? Juče mi dali novo. Pa, dobro, skoro novo. Tek izvađeno. Ma, daj mala, šta se praviš fina. Takve kao ti samo znaju da brane. Ostavi, sestro, čoveka na miru. Roba bez greške. Zakrpa za grešnike.

Ušla je u voz. Oni idu sporo, u ritmu, idu daleko, klapklap-klap-klapklap-klap-klapklap-klap…. Znala je da još jednom isti teret ne može da ponese. Od silnih obećanja, njenih preklinjanja, njegovih izvrtanja istine, njenih pokušaja da sebe uveri da je svako krojač svoje sudbine, da niko nema pravo da nas ubeđuje u bilo šta, da sve što radimo radimo sebi i da – šta nju briga ako i umre. To je njegov izbor. Jednom se živi. E, tu joj je pukao film.

– Pa majkoviću, o tome se i radi. Jednom se živi. I ja samo jednom imam priliku da živim sa tobom. Da te ne poznajem, da mi nikada u život ušao nisi, bilo bi me možda i baš briga da li ćeš i kako da skončaš. Ali, jednom sam s tobom došla do ivice, i bila me je briga. Jednom kad si se vratio sa ivice nisi mi rekao – sad idi – šta te briga za mene. Tegliću sam sve te teške stvari, jer jednom se živi, idi proživi to sa nekim ko te zaslužuje takvu. A ja ću po svom, jer ja sam svoj krojač. I, dosta je -11 godina sam te molila, 11 godina verovala da ako sve teško ponesem na svojim plećima i rukama, ako sve teško zadržim za sebe da ćeš ti moći toliko da me voliš da samo poživiš za nas. Jer jednom se živi…

– Hej, sestro, a gde je ona moja?, povika debela senka. – Da ne misli da ću ja da teglim ovu torbu do kola? Doca reče, ništa teško!, nakezi se medicinskoj sestri ispred ulaza u bolnicu, paleći cigaretu i čekajući onu koja se u pravilnom ritmu udaljavala od njega.

– Ne znam. Neko je ostavio jutros ovu kovertu za vas. Čini mi se da je unutra nekakav ključ, reče mu sestra žureći kući nakon smene.

– Dobio si, i izgubio. Zapali i pali… Jednom se živi, pisalo je.  – Odlazim, jednom da živim...

Kučka, pomisli senka i zakašlja se. Učini mu se da će povratiti od nedostatka vazduha, ali pomisli – to je samo nervoza i bes.

 

 

 
13 коментара

Објављено од стране на 6. априла 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , ,

Danas širimo dobre vibracije – pokažimo da smo ljudi!

images

Pada sneg i sve je dobro. Ili bi više na mene ličila misao – pada sneg a(li) sve je dobro. Dobar je ovaj dan. Prvi april. Svetski dan šala i pošalica. Dve zanimljive me već od jutros dočekaše. Za tren i za ovaj sneg pomislih da spada u taj domen, pa opet pomislih gde će čika B. komšija iznad nas, da sipa razmrvljeni stiropor sa terase. Godine su to. A i nismo baš tako dobri, ko velim, da bi se tako šalio. Onda shvatih da je to šala onog drugog B. koji stanuje malo više od simpatičnog komše. Onaj gore, poslednjih dana šalje mi niz zanimljivih pošalica ne bi li me vratio na ivicu – jer počeh jako da uklizavam u lični šestaesterac – jadna ja i šta se do dešava. U subotu sam pogledala potresne fotografije njujorškog fotografa o ljubavi-bolesti-smrti i u jednom trenu krenula da pišem tekst o tome. Onda pomislim – nemoj. Ko treba da vidi, doći će do toga sam. Ne volim kad ljudi bombarduju tužnim fotografijama. Ne volim na FB fotke teško bolesne dece, ne volim osakaćene životinje. Ne zato što ne volim decu i životinje, već – valjda je stvar ličnog senzibiliteta. Iz iskrenih razgovora sa ljudima znam da većina ili preskoči ovakve fotografije, ili ih šeruje da drugi ne bi mislili da su bezosećajni, ali ne pročitaju tekst, jer ih potrese sadržaj fotografije.

Ljudi reaguju na lepo. Na toplo, na nežno. Boje, asocijacije… I mislim, isto bismo reagovali, čak više pomogli kada bi fotografija bila afirmativna  i ispod nje tekst –  ako pomognemo… uradimo… i taj i taj biće radostan i srećan kao osoba na slici. Vraćam se na trenutak na fotografije njujorškog umetnika – on je pokušao, kako i sam reče da humanizuje teške trenutke. I po meni je uspeo, ali to je moje lično mišljenje i trebalo je da ih vidim da bih sebi udarila packe. Ćuti i nastavi da budeš srećna kao što jesi. Raduj se svakom trenutku, ne propuštaj zbog snega ili sličnih trivijalnosti.

I sad poenta – jutros  pročitah tekst Sandre Kravitz Simonović http://sandrakravitz.coma blogu  /2013/04/danas-glasam-za-zivot/ i shvatim – to je to. To je način da sa reči pređemo na dela. Neće FB uplatiti nekom zato što smo podelili sliku, neće nekom biti bolje budemo li pisali tugaljive tekstove na temu bolesti, siromaštva… Jedina pomoć je delanje – Sergej Trifunović je pozvao juče sve one koji glasaju za razne farmere, velikog brata i slično da dokažu svoju humanost tako što će taj novac koji im se skine sa računa kad glasaju preusmeriti za operaciju Tijane Ognjanović kojoj treba milion dolara. 

http://www.telegraf.rs/jetset/622997-sergej-pomozite-tijani-video

Poruka glasi – ili je ja tako shvatam – pomozi ako možeš. Pomozi jer i tvoje malo nekom je korak bliže ka cilju. Moje sitno je prolazno – i sebično. Ali ako moj blog pomogne da samo jedna osoba (pored mene) uplati pomoć svrha je ostvarena. Oni koji mogu da dopru do ljudi i dignu glas, treba da reaguju i podstaknu savest. Ja čekam da legne plata i digne nas im minusa da uplatim. Vi, ako možete, pomozite, ako ne, barem proširite!

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1. априла 2013. in Kako promeniti sebe - kroz lično iskustvo, Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , , , , ,

Tebi

Tvoja.

Bezrezervno i bezgranično

Moj bezuvjetno i beskompromisno.

Dve ptice pod srcem sveta nastanjene.

Volim te.

Voliš me.

Svi ukrasi rečima pretočivi pokvarile bi ovaj krug.

Prvi.

Obgrljeni.

Obgodinjeni.

Nečim dobrim zasluženi utkani jedno u drugo.

Nagrada za neke prethodne dane.

Uteha za neke prošle suze.

Zasluga za neke davne dobrote.

Ti u meni.

U tebi ja.

U nama svet.

U srcu sveta

naš dom.

 
4 коментара

Објављено од стране на 12. новембра 2012. in Lična istorija

 

Ознаке: , , , , ,

Još nije njeno vreme…

Kad me stignu sve samoće…

Jednom i to stigne. Kad je baš dobro, one stignu. Sednu ti za vrat. Šapuću – U kafanu ja ću poći, u kafanu ja ću poći, u kafanu ja ću…

Ustao je tog jutra, po običaju ranije od nje, ali ovog puta u sam šav kad se noć opire snu, a jutro budi iz obamrlosti. Na tom rasporu je kročio na terasu. Očajno hladno jutro, ali on ga nije osećao. Ništa do njega tih dana nije dopiralo. Samo osećaj beskrajne sreće. Kraj ustajanju u gluvo doba. Kraj povratku u neki samotni, momački stan u sopstvenu tišinu. Kraj danima bez njenog smeha, njenih dugih monologa, večitih planova.

Toliko je bio srećan da je to bolelo. Podseti ga u jednom momentu na onaj bol kad bi ona odlazila. Kao da su mu deo srca rezali svaki put kad bi bela ptica poletela. Deo je sekao i kada bi on odlazio od nje. Podseti ga ovo jutro svojim intenzitetom na te fantomske rezove, ali, odmahnu rukom… nikako, ma nemoguće. Ne idem nikuda. Ni ona ne odlazi. Tu smo, u bezrezervnoj radosti. Ne kida me ništa iznutra, to se, pomisli on, samo jutro nestašno nadvlači sa noći pa cima, a on onako polupospan  služi im kao savršeno igralište.

Neka ih, kad se razdvoje, onda ću nju buditi. Obećah joj sinoć da će da zapamti ovo buđenje. Reče joj kroz smeh, već zatvorenih očiju za san – videćeš ti kako ću ja tebe ujutru probuditi.

Nije još vreme za njen uranak. Uzeo je pepeljaru sa terase, zbog nje je i išetao u ledeno jutro. Uzeo je i vratio se u sobu. Zapalio cigaretu. Poče da oseća hladnoću. Prebaci ćebe preko nogu. Još jedan dim. Ugasi je. Skupi, onako pušački sav pepeo u jedan ugao pepeljare i položi ugašeni opušak preko toga. Spavalo mu se. Jako. Nije još njeno vreme, pomisli on i zavali se. Neću je ipak buditi ovog jutra, nije ovo još njeno vreme. Neka spava, onako mirna i ušuškana u svoje snove i planove. I zaspao je.

Bilo je to njeno buđenje. Njegove oči iznad svakog sna, upijale su sve sporije njene uplašene pokrete. Njeni prsti okretali su  broj 94… Poslednji odjeci tišine i pogled na savršeno ugašenu cigaretu.

Od onda više ne pravi planove.

Od onda voli svaki i najsitniji trenutak života.

Od onda ne voli paranje jutra i noći.

I cigarete.

 
8 коментара

Објављено од стране на 7. августа 2012. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , ,

Srce je vuk

Spustila je glavu u njegovo krilo.

– Da li si srećna? upita je.

– Jesam.

– Jesi ovako zamišljala sreću?

– Znaš, prestala sam da je zamišljam, jer je varljiva. Taman kad je zamisliš, natera te da biraš između nje i neke druge. I, koju god da odabereš, bićeš pomalo nesrećan. Zato je više ne zamišljam, već je hvatam u letu.

– Ovaj trenutak, uhvaćena sreća? To želiš da kažeš?

– Da, dok sam spuštala glavu, znala sam da sam je prevarila, da nema vremena da mi ponudi alternativu. Zato je ovo sada savršena sreća.

– Kao da je loša, tako je tretiraš.

– Ne, dragi, samo ti pokušavam objasniti da je ona niz prilika koje uspemo da prepoznamo i uhvatimo. Svaki put kad dugo razmišljamo o njoj, dajemo joj predivnu šansu da se razmahne i da nas dovede u iskušenje. Iza svake sreće, stoji jedna još malo veća. Iza svake stoji jedna, čini se, malo vrednija. I, budi pametan i izaberi. Ono što si danas planirao da ti bude sutrašnja sreća, poješće za doručak jedna koja se u trenutku tvog maštanja već rađala. Carpe diem. Nismo valjda džaba učili latinski?

– Ali, kako je ovo taj savršeni tren? Šta da…

– Upravo, da si ti tren pre toga samo prekrstio noge, ili da ti u trenu naše priče zazvonio telefon, ona bi pobegla. Imala sam, eto, sreću, da ugrabim tren…

– Dušo, mora da si u pravu. Jer čak i da nisi, ne želim da kvarim ovaj trenutak…

 

Kako je samo varljiva i krhka sreća. I lukavo razigrana podatno bezobrazna, kao devojčurak pred vukom, svesna da svakog trena može biti uhvaćena, ali još svesnija da svaki tren u kome uspe da izmakne postaje sve jača i da joj se pridružuje čitav čopor sličnih njoj, pomalo lepših, zanosnijih, ali istovremeno maglovitijih, nedodirljivijih. I što su eteričnije to su zanosnije i vuk napušta svoju prvobitnu zamisao i kad šapom mahne na onu drugu, treću, u trenutku veću, ona nestane, ali nestaje i ona prva, dodirljiva – nestaje, jer je varljiva i durljiva, ljuta na vuka, što ju je preskočio – mada svesna da bi time i bez života ostala da je njegov plen postala. Varljiva je.

– Zato ja, dragi više ne maštam o sreći. Jer srce je vuk. A sreća varka. 

 
2 коментара

Објављено од стране на 18. маја 2012. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , ,

Srce, organ sa najboljim marketinškim timom

Ljubav nema ništa sa srcem, tim odvratnim organom, tom pumpom zakrčenom krvlju. Ljubav najpre steže pluća. Ne bi trebalo reći da nam je srce slomljeno, nego da su nam pluća zagušena. Pluća su najromantičniji organ: svi ljubavnici obole od tuberkuloze; nije slučajno što su od te bolesti umrli Čehov, Kafka, D.H. Lorens, Frederik Šopen, Džordž Orvel i sveta Tereza Lizijska; što se tiče Kamija, Moravije, Budara, Mari Baškirtsef i Ketrin Mensfild, da li bi svi ljudi napisali iste knjige da nisu bili zaraženi? Uostalom, samo da znate, Dama s Kamelijama nije preminula id srčanog udara; ta kazna je rezervisana za stresirane dođoše, a ne za strastvene emotivce.
Svi mi u nosimo duboko u sebi neki pritajeni ljubavni jad. Srce koje nije slomljeno, nije srce. Pluća očekuju tuberkulozu da bi osetila da postoje. Ja sam vaš profesor fizičkog vaspitanja. Treba imati lokvanj u grudnom košu, kao Kloe u Peni dana, ili Madam Šoša u Čarobnom bregu. Voleo sam da te gledam dok spavaš, čak i kada bi se pretvarala, kada sam se vraćao kasno kući, pijan, brojao sam tvoje trepavice, ponekad mi se činilo da mi se osmehuješ. Zaljubljen muškarac je onaj koji voli da gleda svoju ženu kako spava, i da s vremena na vreme sršava….(F. Begbede)

Potpuno je u pravu. Ako vas je ikad posetila ljubavna patnja, ono što je moglo da vas ubije jeste nedostatak kiseonika. Pluća vezana u lance, nemogućnost da nadišete barem dovoljno, ako već ne možete dosta kiseonika. Hiperventilacija, vrtoglavica zbog nedostatka vazduha, srce koje ubrzano kuca, jer nema dovoljno goriva za rad.
Osećate li stezanje u grudima kada se setite ljubavne boli? Uzdišete? Imate osećaj kao da vas je neko zatvorio pa vam tesno? Teskoba? Sve je to delo, gle čuda, novog romantičnog organa, iliti starog, ali potcenjenog, jer verovatno ne bi toliko romantično izgledalo kada bi onaj mali Amor strelom gađao plućna krila. Niti bi crteži istog bezbojnog, bili lepa ilustracija u spomenarima. Srce, taj crveni organ, on se imao bolji marketinški tim – i umesto da bude upamćeno kao pumpa koja ubija one koji su pod stresom, koje često muče opasni, ali za romane trivijalni problemi, otkazi, bankroti, gužve, besparice, srce se steglo jednog dana, priteglo odvode i ucenilo ostale učesnike u igri – ili ću ja biti prvi romantik, ili nikoga od vas više biti neće, reklo je, verovatno.
Pluća, rezignirano samo ispustiše vazduh uz, jedno žalosno ah… mozak se povede onom starom narodnom  da pametniji popušta, jajnici ostaše vezani za bol vezan za decu, a srce, tako dospe, nezasluženo tu gde jeste. Na prvu liniju ljubavi.
Sad, šta je tu je. Ostaje mi da verujem da neko broji moje trepuške dok spavam, i moja pluća ravnomerno i punim kapacitetom rade, da se na taj pogled i osmehnem.
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16. маја 2012. in Intimno iščitavanje drugih

 

Ознаке: , , , , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: