RSS

Архиве ознака: telo

Daj mi svoje ruke u zoru…

310542_508558009171750_293384560_n– Daj mi svoje ruke da zaspim među njima…

– Opet si odlutala u svet onog Francuza…

– Daj mi ivicu svoje strane kreveta da mi kolena dotaknu tvoja…

– Daj mi sebe da uronim u tebe… Daj mi celov za kojim žednim čitavog dana dok nisi tu…

– Mimoilazimo se. Ponekad. Samo se u prolazu usne očešu. Samo na tren ti ugledam oči – i u njima vidim sebe.

– Putuj, ptico moja…

– Putuj, ali vrati se u zoru, pre sunca sleti u postelju i daj mi svoje ruke da zaspim među njima…

– Daj mi da ti grizem reči ljubavi sa usana.

– Daj da u svitanje moje telo tvoj zagrljaj na sebi nosi.

– I, onda smeškom… zapali dan…

http://www.youtube.com/watch?v=JpwpDNg4QhY

 
11 коментара

Објављено од стране на 14. октобра 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , ,

Kome treba prazno telo?

Rasli smo uz Parni valjak. Bili su taman dovoljno stariji da prođemo njihovu rok fazu, i da se onako istinski zalepimo za ljubavne. Prva koju sam danima vrtela na svojoj šerpici (tako smo nas dve, moja najbolja i ja zvale svoje kasetofone) bila je Hvala ti… u krug. Iznova i iznova. Razumele smo Nedu, koja nije više tako ohola, onda kad smo bile mlađe i od same Nede (pa smo kasnije došle do zaključka da je Neda sigurno ona Staška sa veselih 17)… Malena… Hajde kaži pošteno... Imale smo svoje dnevne paranoje, jer ako može Aki, možemo i mi…

Došla je ona tužna kada je jesen počela u nama da caruje. Nisam je volela. Kao što ne volim ni i –O, mladosti, Arsenovu. Niti onu u kojoj stižu i četrdesete od Legendi. Ali volela sam i volim Valjak svih ovih godina, i nisam ni primetila da smo odjednom „sazreli“, zajedno jer odjednom, mada je razlika u godinama i dalje ostala ista, iskustva, su postajala slična ili, već viđena, proživljena.

I onda se pojavilo Prazno tijelo. I nakon prvog slušanja znala sam da je to jedna od onih filigranskih od kojih može da se „rikne“. Znam ja da ljubavi umiru. Svaki minut u svetu jedna se ugasi. I ovog časa milioni dvojaca samo formalno još postoje u dvoje. I oboje znaju da su na pragu onog – VIŠE NIKADA TI I JA, s tim da se jedno grčevito bori da opovrgne tu činjenicu, a drugo čeka trenutak kada će taj kliše postati istina. Ono što jednu stranu strahovito boli, drugoj donosi oslobođenje.

No, vraćam se na Prazno tijelo. Dvoje ljudi koji su, valjda im se tako čini, do juče bili jedan svet sada gledaju kako se sve raspada. Svaki pokušaj, svaka zakrpa godinama zašivana, odjednom otpada. Sve je po šavu para, svaki pokušaj pretvara se u još veću agoniju. Ljubiti prazno telo, kao ljubiti usne mrtvog čoveka.  Možda je to čak i lakše. Taj poslednji poljubac zaista znači kraj. Jedno

neminovno mora da ode, to prazno telo još koji tren podseća na nekoga ko je bio naš svet i onda ga proguta zemlja. I ostane bol, ostane tuga, ali nema neizvesnosti, patetike, preklinjanja i svega onog što prlja jednu davno lepu priču.

Ali, kako li je strahovit osećaj kad u četiri zida dvoje ljudi dođu do toga da su veći stranci od slučajnih prolaznika, kada im ljudi sa kojima svaki dan čekaju autobus postanu bliskiji od one osobe za koju su mislili da je čitav svet. Dugi minuti u kupatilu, besmislene radnje da se razvuče taj trenutak odlaska u postelju. Postelja, koja je bila ljubavno postolje, postaje poslednja izgubljena bitka, poslednja predaja pred kraj. Jer jednu noć jedno od njih dvoje više neće moći ni u tišinu sna da se sa

krije. Neće moći da podnese fizički bol pred leganje pored onog koga je nekad neizverno voleo. Neće moći jer koliko je bila visoka i jaka ljubav, toliko postaje dubok ponor i mržnja među njima.

Jedino što preostaje jeste pobeći. Što dalje, raskinuti svaku nit koja zajedno sa rušenjem ljubavi ruši i njih i vuče duboko, do dna, pa i ispod njega, tamo gde nema života, gde svaki udisaj umesto života znači brzu i bolnu smrt. Ispod površine gde se pluća grče od ledenog vazduha praznog tela. Pobeći. Staviti tačku. Jedno beži jer ne može više, drugo grebe ne bi li spasilo ono što više ne postoji. Taj osećaj, to grebanje po utrobi osetih prvu put kad sam čula ovu pesmu. I onako, za sebe pomislila – dobro je što ovo nisam čula u nekoj od faza ljubavnog bola. Ali, znam, to ne bi bilo isto. Rani jadi ne bi sebe u ovome našli. Kasni jadi su se završili onim bržim putem. Jednostavnom čistom patnjom, poslednjim poljupcem i praznim telom. I onim prah – prahu… Ne, to nikako nije lakši put, ali je definitivan. Ovaj drugi gde 4 zida postaju tamnica za dvoje ljudi, poslednji poljubac se ponavlja i ponavlja mehaničkim spajanjem jednog koji pokušava i drugog koji sažaljeva. Dok ne spadnu sve zakrpe. Dok se ne razgolite toliko da im ništa više ne preostaje nego da priznaju da su izgubili rat i potpišu mir i okrenu se jedno od drugog obnavljajući svoju teritoriju.

Ako im pođe za rukom da poraz priznaju dok još uvek u njima postoji vatra, ni onog udarca u stomak nema. Tada je to dvoje ljudi koji su imali svoju priču… i nije važno ko je kriv…

Ali, ako dođu do ivice postelje i shvate da im je milije pasti sa nje, pasti do dna pa i ispod njega, u prostor gde ni vazduha više nema, samo da prestane da boli hladnoća praznog tela, onda, jedino ostaje nada da će barem potpisivanje mira, kad se prihvati poraz, doneti zaborav. Potpun, neminovan, lekovit. Zaborav i oproštaj. Zaborav kao put ka sebi, nazad u sopstveno telo.

Jer… nikome ne treba prazno telo, tišina i hladnoća bliskosti.

I, zaista, od ovog može da se rikne.

Ali, tako to rade iskusni i veliki. Poput Parnog valjka. Udaraju pravo u stomak.

Da ne bi pucali u čelo…

To manje boli, ili kraće traje…

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12. јуна 2012. in Moj svet kroz muzičku prizmu

 

Ознаке: , , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: