RSS

Архиве ознака: ti

U jednom gradu u kući za ptice…

Product-68663-1.fullU nekom gradu živi dvoje ljudi. Znam, živi mnogo ljudi u tom istom gradu, ali ovo nije priča o njima. Ovo je priča o njih dvoje. Žive oni tako svako u svom svetu, a između njih je sve vreme bilo nekih 20 minuta pešačenja. I nikad se nisu sreli. Toliko istih ljudi znaju ali nikad ih niko u isto vreme nije pozvao na neki događaj ili rođendan. Žive oni tako u tom gradu, svako svoj život, manje ili više sretno. I tako prolaze godine. Oni se zaljubljuju u druge, sahranjuju drage, razvode se, žive, dišu, svega 20 minuta jedno od drugog ali nikako da se ne nađu.

Onda je neko odlučio da je vreme da sretnu. Dvadeset minuta se pređe relativno brzo. Njima je trebalo nešto malo više od 240 dana. Dobro, onda su još malo premeravali tlo pod nogama, sve češće lebdeći negde između oblaka i zemlje. I jednog od tih dana, ili bi bilo preciznije da kažem u jedno od tih svitanja on je u raskoraku spustio svoje usne na njene. I otišao.

Ona se pogledala u ogledalo i videla da više nije ista.

– Hej, jesi ti to mene malopre poljubio? povika ona.

– Jesam… povika i  on u onih 20 minuta razmaka na putu ka svom delu sveta.

****

I  postaše dvojac. Dva nasmešena deteta u telu odraslih ljudi.

– Zaslužili smo sreću…

– Jesmo. Valjda smo uradili neke dobre stvari u prethodnim životima da sada dobijemo svoje parče sreće.

– Volim te.

– Volim te.

– U tvojim očima se osećam tako lepo i tvoje mi ruke mesto za mirne snove.

– Od tvoje ljubavi dobijam krila da letim gde nikada mislio da ću leteti nisam i radim što ni sanjao nisam.

Ona je dobila svoje kraljestvo  u njegovoj duši i u njemu je kraljica. On je njen kralj. U kraljevstvu bez podanika i kruna vijori se samo jedna zastava, ona koju je ona zabola zauvek i za vek. Chocolate-Inspired-Engagement-Session-True-Love-Photo-11-600x399

I tako žive oni u tom gradu.

Žive u svojoj kući za ptice.

Jedan muškarac.

Jedna žena.

Jedna ljubav.

Jedan život.

Dan ljubavi.

KUĆA ZA PTICE

Vec sedmi dan je kišilo
k’o sa mnom da je čitav svijet
zaboravljen
al’ ti si se nasmiješio
i nebo se nasmiješilo
u isti tren

I život svoj si listao
i zvijezde su svjetlucale
u život moj
a onda si me ljubio
k’o ptice što su kucale
na prozor tvoj

Ja slavim večeras dan ljubavi tvoje
u kući za ptice, u kući za dvoje

I dok ti pricam o nama
ti gledaš me i smiješiš se
jer sve to znaš
i makar dani prolaze
još uvijek ptice dolaze
na prozor naš

Advertisements
 
9 коментара

Објављено од стране на 12. новембра 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , , ,

Neponovljiva radost postojanja u dvoje

Ugasi sve. Hoću nešto da ti kažem. 

Gasi. Ćuti. I čeka. Ona uvek ima nešto da kaže. Kao dete koje otkriva svet. Njemu već dobro znan. Njoj nov. Mnogo prvih puteva u jednom kratkom delu života.

Otkrivala je svet u sebi. Otkrivala život sa njim. U nekom drugom životu imali bi verovatno barem jedno dete na fakultetu, krug zajedničkih prijatelja sa kojima već godinama igraju recimo karte svakog petka, zajedničke fotografije sa letovanja, hipoteku na neku nekretninu, rutinu svakodnevne proze.

Deca su ostala za neki drugi život. Jednom davno je samo kratko živela iluziju blaženog. I nikad više.

Prijatelje svako od njih ima, ali priča o zajedničkim je još uvek u povoju. Još uvek su njeni i njegovi. Zajedničke fotografije su još uvek samo beleške nekih trenutaka. Nema kartanja petkom, i nema rutine. Ništa se još toliko puta nije ponovilo da bi postalo rutina.

133694222669450Znaš, noću slušam kako dišeš. U mraku prstima pokušavam da otkrijem položaj tvojih ruku, da osetim toplinu tvog obraza. Danju, upijam tvoj lik dok radiš, čitaš, dok ozbiljno nešto ispituješ, zapisuješ. Ti si moja poezija. Neponovljivi stih vezan je za svaku tvoju kretnju i reč. Ono što je za tebe već viđeno i preživljeno ja otkrivam i upisujem u mapu svoje duše.

Ne mogu da ti opišem osećaj koji me ne napušta već nekoliko dana. Fascinacija činjenicom da nas neka sila dovede jedne drugima i prepusti da se snalazimo i uklapamo. Da se volimo baš ovakvi kakvi smo. Potpuno nesavršeni. Savršeni u svojoj ranjivosti. Razgoloćeni jedno pred drugim do krajnosti. Otkrivenih ožiljaka, sa ponekom još svežom ranom – spojeni jedno uz drugo kao melemi. Ponekad uplašeni snagom remedije zagrebemo, nesvesno ožiljke jedno drugom. Da vidimo da li će i tada čarolija da deluje. I deluje. Ti si moje najveće čudeso… I, daj mi sad svoje usne da ućutkam ovu bujicu…

Nasmešio se i približio lice njenom. Savršena mala igra i savršeni kraj jednog dana. Neponovljivog. Kao što je ona za njega neponovljiva i on jedinstven i neponovljiv za nju. U nje čovek i u njega žena.

 
4 коментара

Објављено од стране на 31. јануара 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , ,

Ako se posle pobede ponašaš euforično, nisi ratnik, jer bi se onda i u porazu ponašao histerično, a to nije smisao puta

Znaš da bih te čuvala kao kap vode na dlanu. Znam da znaš. Znaš i da treba da se sačuvam od sebe. Ne umem u sitno. Ne umem kao sav svet, ali, nisam baš ni toliko retka. Ima nas, samo se pomalo teško u obične tokove uklapamo. U obične kalupe ne možemo. U obične priče ne idemo. Ne ide nam to obično baš od ruke. Srećom da nas vreme protera kroz iskustvo, pa naučimo onoj staroj o čojstvu i junaštvu.

Ono što danas znam jeste da je prva lekcija naučiti sačuvati sebe od drugih. Život nije uvek fer. Priča o jednakoj raspodeli bola ne pije baš vodu, jer u tri koraka ili sa nekoliko primera mogu da oborim teoriju. Praksom. Više pije vodu ona da dobijemo koliko možemo poneti. O, da. Ali, ovu teoriju sami obaramo onog časa kad počnemo da nosimo i tuđe, sve iz najbolje namere. A, put do pakla upravo je tim kockicama posut. Nije pakao, kako reče jedan moj kolega, nije to ono strašno mesto, pakao je ostati izopšten, ili jednostavno rečeno – pakao smo mi sami sebi – na tom putu sa najboljim namerama. Deset zapovesti pogazimo sami – ne varaj, ne laži, ne kradi, ne poželi tuđe. Od malena nas uče da su ovo smrtni gresi, a kada ne slažemo iskrenost nam kazne, naše poštenje pogaze, varajući nas, možda čak i iz najboljih namera, ukradu nam godine, snove, jer smo verujući iskreni sa njima bili.

Ali, iskreno, ni trunke gorkog ukusa, ni trun (samo)žaljenja nemam, jer to čist je gubitak vremena. Kad sam ovu lekciju naučila, kad sam potcrtala i zaokružila neke stvari, tada o prešla na onu međulekciju. Učila sam da praštam. Prvenstveno sebi. A onda i svima ostalima. Opraštala sam svima što sam od njih očekivala ono što mi nisu mogli dati ili što nisu bili ono što sam ja od njih očekivala. Nisu umeli ili nisu hteli. Nebitno. Onda sam sekla niti koje su me vezivale za neke ljude. Neki su na taj način zauvek otišli, a sa nekima sam uspostavila drugačije, zdravije odnose.

Naučila da poštujem sebe, da najveći deo stvarnosti jednostavno ne osetim kao deo sopstva. Kako to pokušah da objasnim ljudima – kao da jedno neprobojno staklo stoji na nekih 10 cm od mene, pa se spoljašnji svet razbija o njega. Samo što se i sva dugoročna maštanja isto tako razbiju o to staklo. Što dovodi to sledećeg stepenika na međuspratu učenja – do toga da živim ovde i sada. Ponekad misli i krenu levo-desno, ali brzo završe uz klep/klep.

Kroz čitavo ovo iskustvo, došlo je i ono sa početka priče. Učeći, naučih podosta o sebi. Ali, to nije priča za ovo veče. Htedoh reći, u stvari, naučih da čuvam druge od sebe. Ili, tek učim. Bolelo je kada sam shvatila da moram da se odmaknem da bih se primakla. Da je najbolji način da te čuvam upravo taj da te od cunamija zvanog JA sačuvam. Da znaš da sam sveprisutna, ali ne obavezno i uvek prisutna. Da nije moja najbolja i najmudrija. Da svet sasvim lepo funkcioniše i kad podignem nogu sa kočnice. Da su tvoja krila toliko lepa i jaka, da je predivno gledati tvoj let. I leteti uz tebe. I sviti se uz tebe, a ne priviti te pod svoje krilo. Valjda je to jedna od poenti. Ne znam.

Jeste bolelo, ali je osećaj dobar. Pobediti sebe, da bi dobio sebe. Pobediti sebe da bih imala tebe baš onakvog kakav treba da budeš. Pustiti tebe da učiš kroz svoje iskustvo, ne plašeći se bola. Jer kako kroz lepotu, tako i kroz bol rastemo. A lečimo se najmoćnijim od svih lekova – ljubavlju. A, ako doza nije dovoljna, kako napisa moja draga duhovna lečilica, jednostavno povećavati dozu. Ja bih dodala do optimalne i individualne granice.

I, čuvam te. Tako je to još davno pisano bilo, samo je trebalo da dovoljno porastemo da bismo se sami u ovom svetu mogli naći…

 
9 коментара

Објављено од стране на 13. маја 2012. in Kako promeniti sebe - kroz lično iskustvo

 

Ознаке: , , , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: