RSS

Архиве ознака: umiranje

Neću te ništa pitati

Bol ima svoj rok trajanja. Podseti me na onu da ljubav ima rok, takođe. Samo za bol su dali 40 dana, za ljubav tri godine. Da li onda, kad umre ljubav, sve prestaje za tih 40 dana? Kao rukom odneseno? Ili… Kad ljubav umre shvatimo da je nije ni bilo, ali, po dobro utvrđenim pravilima, ipak  moramo da glumimo stroge i bolom skrhane  ljude, narednih 6 nedelja?

Nekako me tvoje reči uvek nađu nespremnu. Sad mi je žao što ne mogu da nađem onu pesmu koju si napisao, slučajno (pre bih ipak rekla namerno, provocirajući kao zbunjenost, mada si znao da će isprovocirati osmeh umesto zvezdice koju u tim godinama više, tužno, zar ne, ne delimo). Negde je među silnim papirima u mom ličnom neredu. Zagubljena verovatno za uvek. To je jedina vesela stvar koju sam pročitala. Makar bila i sprdnja na moj račun. Ali vesela.

Sad, osim ako večitom anarhijom duha protiv logike ne kreneš, treba da se izmigolje vedre reči ispod tvojih prstiju. Ne garantujem da one neće izazvati suze.  Ali, to ne bih bila ja, kad ne bih burom reagovala na ono što nekima sasvim promakne. Ne, to ne bih bila ja. Kao što si ti taj koji ništa neće reći.

Bila sam u delu tvog bola. Nekako znam da će ga prestane. Osim ako ne rešiš da ga gajiš umesto svog ličnog zen vrta. Znam tu stazu, ili barem komadiće razbijenih snova kojima  je posuta. Ali, obrni samo način na koji je gledaš. . Po čemu drugom da koračamo i šta drugo da gazimo, ako ne svoje razbijene snove, ne bismo li, ako ih dovoljno izmolimo, u stvari utabali put ka sopstvenim zvezdama. I javi?

Neću te ništa pitati, pokušavam da obećam. Ali, treba biti sposoban za to. Ubiti radoznalost u sebi. A to ne umem… zato ti i obećanje samo u pokušaju dajem…

Advertisements
 
1 коментар

Објављено од стране на 9. јула 2012. in Intimno iščitavanje drugih

 

Ознаке: , , , , , ,

Kome treba prazno telo?

Rasli smo uz Parni valjak. Bili su taman dovoljno stariji da prođemo njihovu rok fazu, i da se onako istinski zalepimo za ljubavne. Prva koju sam danima vrtela na svojoj šerpici (tako smo nas dve, moja najbolja i ja zvale svoje kasetofone) bila je Hvala ti… u krug. Iznova i iznova. Razumele smo Nedu, koja nije više tako ohola, onda kad smo bile mlađe i od same Nede (pa smo kasnije došle do zaključka da je Neda sigurno ona Staška sa veselih 17)… Malena… Hajde kaži pošteno... Imale smo svoje dnevne paranoje, jer ako može Aki, možemo i mi…

Došla je ona tužna kada je jesen počela u nama da caruje. Nisam je volela. Kao što ne volim ni i –O, mladosti, Arsenovu. Niti onu u kojoj stižu i četrdesete od Legendi. Ali volela sam i volim Valjak svih ovih godina, i nisam ni primetila da smo odjednom „sazreli“, zajedno jer odjednom, mada je razlika u godinama i dalje ostala ista, iskustva, su postajala slična ili, već viđena, proživljena.

I onda se pojavilo Prazno tijelo. I nakon prvog slušanja znala sam da je to jedna od onih filigranskih od kojih može da se „rikne“. Znam ja da ljubavi umiru. Svaki minut u svetu jedna se ugasi. I ovog časa milioni dvojaca samo formalno još postoje u dvoje. I oboje znaju da su na pragu onog – VIŠE NIKADA TI I JA, s tim da se jedno grčevito bori da opovrgne tu činjenicu, a drugo čeka trenutak kada će taj kliše postati istina. Ono što jednu stranu strahovito boli, drugoj donosi oslobođenje.

No, vraćam se na Prazno tijelo. Dvoje ljudi koji su, valjda im se tako čini, do juče bili jedan svet sada gledaju kako se sve raspada. Svaki pokušaj, svaka zakrpa godinama zašivana, odjednom otpada. Sve je po šavu para, svaki pokušaj pretvara se u još veću agoniju. Ljubiti prazno telo, kao ljubiti usne mrtvog čoveka.  Možda je to čak i lakše. Taj poslednji poljubac zaista znači kraj. Jedno

neminovno mora da ode, to prazno telo još koji tren podseća na nekoga ko je bio naš svet i onda ga proguta zemlja. I ostane bol, ostane tuga, ali nema neizvesnosti, patetike, preklinjanja i svega onog što prlja jednu davno lepu priču.

Ali, kako li je strahovit osećaj kad u četiri zida dvoje ljudi dođu do toga da su veći stranci od slučajnih prolaznika, kada im ljudi sa kojima svaki dan čekaju autobus postanu bliskiji od one osobe za koju su mislili da je čitav svet. Dugi minuti u kupatilu, besmislene radnje da se razvuče taj trenutak odlaska u postelju. Postelja, koja je bila ljubavno postolje, postaje poslednja izgubljena bitka, poslednja predaja pred kraj. Jer jednu noć jedno od njih dvoje više neće moći ni u tišinu sna da se sa

krije. Neće moći da podnese fizički bol pred leganje pored onog koga je nekad neizverno voleo. Neće moći jer koliko je bila visoka i jaka ljubav, toliko postaje dubok ponor i mržnja među njima.

Jedino što preostaje jeste pobeći. Što dalje, raskinuti svaku nit koja zajedno sa rušenjem ljubavi ruši i njih i vuče duboko, do dna, pa i ispod njega, tamo gde nema života, gde svaki udisaj umesto života znači brzu i bolnu smrt. Ispod površine gde se pluća grče od ledenog vazduha praznog tela. Pobeći. Staviti tačku. Jedno beži jer ne može više, drugo grebe ne bi li spasilo ono što više ne postoji. Taj osećaj, to grebanje po utrobi osetih prvu put kad sam čula ovu pesmu. I onako, za sebe pomislila – dobro je što ovo nisam čula u nekoj od faza ljubavnog bola. Ali, znam, to ne bi bilo isto. Rani jadi ne bi sebe u ovome našli. Kasni jadi su se završili onim bržim putem. Jednostavnom čistom patnjom, poslednjim poljupcem i praznim telom. I onim prah – prahu… Ne, to nikako nije lakši put, ali je definitivan. Ovaj drugi gde 4 zida postaju tamnica za dvoje ljudi, poslednji poljubac se ponavlja i ponavlja mehaničkim spajanjem jednog koji pokušava i drugog koji sažaljeva. Dok ne spadnu sve zakrpe. Dok se ne razgolite toliko da im ništa više ne preostaje nego da priznaju da su izgubili rat i potpišu mir i okrenu se jedno od drugog obnavljajući svoju teritoriju.

Ako im pođe za rukom da poraz priznaju dok još uvek u njima postoji vatra, ni onog udarca u stomak nema. Tada je to dvoje ljudi koji su imali svoju priču… i nije važno ko je kriv…

Ali, ako dođu do ivice postelje i shvate da im je milije pasti sa nje, pasti do dna pa i ispod njega, u prostor gde ni vazduha više nema, samo da prestane da boli hladnoća praznog tela, onda, jedino ostaje nada da će barem potpisivanje mira, kad se prihvati poraz, doneti zaborav. Potpun, neminovan, lekovit. Zaborav i oproštaj. Zaborav kao put ka sebi, nazad u sopstveno telo.

Jer… nikome ne treba prazno telo, tišina i hladnoća bliskosti.

I, zaista, od ovog može da se rikne.

Ali, tako to rade iskusni i veliki. Poput Parnog valjka. Udaraju pravo u stomak.

Da ne bi pucali u čelo…

To manje boli, ili kraće traje…

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12. јуна 2012. in Moj svet kroz muzičku prizmu

 

Ознаке: , , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: