RSS

Архиве ознака: Vodič kroz sopstveni život

Ako se posle pobede ponašaš euforično, nisi ratnik, jer bi se onda i u porazu ponašao histerično, a to nije smisao puta

Znaš da bih te čuvala kao kap vode na dlanu. Znam da znaš. Znaš i da treba da se sačuvam od sebe. Ne umem u sitno. Ne umem kao sav svet, ali, nisam baš ni toliko retka. Ima nas, samo se pomalo teško u obične tokove uklapamo. U obične kalupe ne možemo. U obične priče ne idemo. Ne ide nam to obično baš od ruke. Srećom da nas vreme protera kroz iskustvo, pa naučimo onoj staroj o čojstvu i junaštvu.

Ono što danas znam jeste da je prva lekcija naučiti sačuvati sebe od drugih. Život nije uvek fer. Priča o jednakoj raspodeli bola ne pije baš vodu, jer u tri koraka ili sa nekoliko primera mogu da oborim teoriju. Praksom. Više pije vodu ona da dobijemo koliko možemo poneti. O, da. Ali, ovu teoriju sami obaramo onog časa kad počnemo da nosimo i tuđe, sve iz najbolje namere. A, put do pakla upravo je tim kockicama posut. Nije pakao, kako reče jedan moj kolega, nije to ono strašno mesto, pakao je ostati izopšten, ili jednostavno rečeno – pakao smo mi sami sebi – na tom putu sa najboljim namerama. Deset zapovesti pogazimo sami – ne varaj, ne laži, ne kradi, ne poželi tuđe. Od malena nas uče da su ovo smrtni gresi, a kada ne slažemo iskrenost nam kazne, naše poštenje pogaze, varajući nas, možda čak i iz najboljih namera, ukradu nam godine, snove, jer smo verujući iskreni sa njima bili.

Ali, iskreno, ni trunke gorkog ukusa, ni trun (samo)žaljenja nemam, jer to čist je gubitak vremena. Kad sam ovu lekciju naučila, kad sam potcrtala i zaokružila neke stvari, tada o prešla na onu međulekciju. Učila sam da praštam. Prvenstveno sebi. A onda i svima ostalima. Opraštala sam svima što sam od njih očekivala ono što mi nisu mogli dati ili što nisu bili ono što sam ja od njih očekivala. Nisu umeli ili nisu hteli. Nebitno. Onda sam sekla niti koje su me vezivale za neke ljude. Neki su na taj način zauvek otišli, a sa nekima sam uspostavila drugačije, zdravije odnose.

Naučila da poštujem sebe, da najveći deo stvarnosti jednostavno ne osetim kao deo sopstva. Kako to pokušah da objasnim ljudima – kao da jedno neprobojno staklo stoji na nekih 10 cm od mene, pa se spoljašnji svet razbija o njega. Samo što se i sva dugoročna maštanja isto tako razbiju o to staklo. Što dovodi to sledećeg stepenika na međuspratu učenja – do toga da živim ovde i sada. Ponekad misli i krenu levo-desno, ali brzo završe uz klep/klep.

Kroz čitavo ovo iskustvo, došlo je i ono sa početka priče. Učeći, naučih podosta o sebi. Ali, to nije priča za ovo veče. Htedoh reći, u stvari, naučih da čuvam druge od sebe. Ili, tek učim. Bolelo je kada sam shvatila da moram da se odmaknem da bih se primakla. Da je najbolji način da te čuvam upravo taj da te od cunamija zvanog JA sačuvam. Da znaš da sam sveprisutna, ali ne obavezno i uvek prisutna. Da nije moja najbolja i najmudrija. Da svet sasvim lepo funkcioniše i kad podignem nogu sa kočnice. Da su tvoja krila toliko lepa i jaka, da je predivno gledati tvoj let. I leteti uz tebe. I sviti se uz tebe, a ne priviti te pod svoje krilo. Valjda je to jedna od poenti. Ne znam.

Jeste bolelo, ali je osećaj dobar. Pobediti sebe, da bi dobio sebe. Pobediti sebe da bih imala tebe baš onakvog kakav treba da budeš. Pustiti tebe da učiš kroz svoje iskustvo, ne plašeći se bola. Jer kako kroz lepotu, tako i kroz bol rastemo. A lečimo se najmoćnijim od svih lekova – ljubavlju. A, ako doza nije dovoljna, kako napisa moja draga duhovna lečilica, jednostavno povećavati dozu. Ja bih dodala do optimalne i individualne granice.

I, čuvam te. Tako je to još davno pisano bilo, samo je trebalo da dovoljno porastemo da bismo se sami u ovom svetu mogli naći…

Advertisements
 
9 коментара

Објављено од стране на 13. маја 2012. in Kako promeniti sebe - kroz lično iskustvo

 

Ознаке: , , , , , ,

Sve to dođe na svoje – ili nekad se mora težim putem

Dan mrmota. Priča o mrmotu i njegovoj senci. I, kažu neki ljudi, koji valjda sve to znaju,  i mrmoti nekada mogu da pogreše, i njihova sena ume da prevari na taj dan. To sam i ja negde znala, ali do sada sam pod tepih čistila istinu. Koge bre, interesuje moj mrmotski dan, i baš nekog svrbi za to što, i ja umem da pogrešim. U stvari, ovo je činjenica kojoj se poneki vrlo raduju, ali, iskreno, mene baš mnogo ne svrbi zbog toga.Ono što me do češanja dovodi jeste obično pitanje – a gde mi ono nestade život i šta ja uopšte o toj pojavi znam? Jer, lekcija ide ovako:- rodiš se
– završiš školu
– nađeš posao
– kupiš stan (posle kola ili pre… kasnije neku vikendicu)
– nađeš perspesktivnu priliku pa se udaš
– rodiš dete
– odgajaš ga i živiš svoj deo šablona
– iškoluješ tu decu, onda ona prođu gore navedeni krug
– čuvaš unuke
– družiš se sa penzionerima
– onda umreš i deca naslede ono što si stekaoTako treba. Tako kažu. Ono što sigurno znam jesu prve tri stavke. Četvrta – eh, prvo, nisam tražila perspektivnog već onog koji ume i sme da me voli. Kao i uvek, kao i sada.O deci sam maštala. Sanjala i imena im davala. Ako budu dečaci (a nekako su uvek bili dečaci u tom snu) zvaće se… ako budu devojčice… neka im on nadene imena. Bilo ih je sedam (znam, danas to tako strahovito mnogo zvuči), ali ja sam imala 20 i imala sam svet pod nogama i svoje sinove u mislima. Jednom sam mislila, jako ozbiljno da su počeli da dolaze. I, beh oštro ukorena jer preskačem stepenike i stavljam na kocku budućnost i karijeru. Srećom, ili nesrećom, nisu to oni krenuli, već to beše dobra stara – čovek planira, a bog se smeje… ili, smeši…

Udala sam se. U toj priči neke piste ličile su na žitna polja moje ravnice. Avioni na ptice, ljubav na čistotu. Moglo bi se reći da je sve ličilo na bezuslovno, osim jednog jedinog… jednog obećanja koje sam morala dati i dala sam ga. Mislila sam, vreme je na mojoj strani. Mislila sam… ali, to nije bila priča o vremenu, to je bila priča o jačanju, o strpljenju, trpljenju i nadanju. Iz te priče sam naučila mnogo i još uvek učim, ali nisam naučila šta je brak, šta je deljenje i u dobru i u zlu. Čekala sam i nisam dočekala. Naučila sam šta je večiti broj dana koji ti ne dozvole da se posvađaš, da nikad ne stigneš do dela kad svako radi svoje i život ide na duge staze, da se planira na kratko, bez onog jednog dana ćemo… Naučila sam  samo da kad jedno otputuje drugom ode deo srca, moje je odlazilo samo u jednom pravcu, u drugom se ipak krpilo – jer je imalo potporu, iliti, nije imalo  samo  jednu potporu na svetu. Ono drugo srce se krunilo u svim pravcima,  jer svaki odlazak ga je odvajao od jedine tačke oslonca. I kad je odlazio i kad je pratio. Uvek je ostajao bez dela, jer samo je čekao ili napuštao svoju jedinu zvedu. To sam naučila. Ali ne znam šta znači živeti u dvoje. Umem li, ili idealizujem. Branim li se floskulama od priznanja i tužne mogućnosti da možda nikada to neću doznati? To liči na ono – ja se nikad neću udati, mene fakultet ne interesuje, komšijino grožđe je mnogo kiselo…

Mada, nekako više bih volela da je ovo priča o slatkom limunu, nego o kiselom grožđu.

Priča o deci, i unucima. Dečija još uvek na dugom, ali mogućem štapu, uz mirenje, da zaista ništa što pisano nije ne treba siliti. Bude mi na tren žao svojih roditelja, koji su tako dobro odradili svaku tačku sa spiska, i onda ih rođeno dete tako bezosećajno izda… pa nemaš o čemu da pričaš sa drugim penzionerima, jer njihovo dete nema „normalan“ život, njihovo dete (ne)ima muža, njihovo dete nije se postaralo makar i onako kako nikad planirali nisu (van okvira zajednice) da rodi, njihovo dete je u jednoj generaciji uspelo da slomi sve što se slomiti moglo.

Priča o materiji nije sporna. Toga ima i biće i bilo je. Nekad manje nekad više, ali, izgleda da taj deo priče nije toliko duboko zeznut u nekoj od prethodnih generacija, pa ne plaćam baš tako mnogo. Ali, kad podvučem crtu, nemam baš mnogo toga.

No, vraćam se opet danu mrmota. Jednog dana kad provališ da si u toj priči, onda možeš i da počneš da se izvlačiš. Korak po korak. Naporno, ali moguće. Jedan dan promeniš jednu pogrešnu ili ponavljajuću okolnost, sutradan drugu i tako dok ne izađeš iz kruga.

Zato reših, hajde prvo da ne lažem da mi nije bitno i da sam jedino tvrdoglava i samoživa. Jesam donekle, ali, nikako uz čuveno – ja sam takva i kasno je da se menjam. Menjam se i otvorena sam za promene. Svoje parče sebe i svoj komadić samoće uvek je lako naći, da vam to onako iskustveno kažem – teže je naći onoga ko hoće da diše u duetu, i ko sa vama hoće i može i sme da diše i kad ste u potpunoj sjedinjenosti, kao i kad ste kilometrima daleko od jedno od drugog. Ne prodajte svoju sreću za komadić slobode. Jer, najveća sloboda je u vama, a ne oko vas. Sloboda je biti ono što jeste a ne biti sami. Ne brkajte te dve stvari. Posle, nema kajanja.

Vreme je za otvaranje karata. Ovo je zrela partija (mada, znam, takve ne postoje, ali ko razume shvatiće). Ako mi je život dao polovinu da učim pravila, da grešim i ispravljam greške, nije fer da ovu drugu polovinu proćerdam. U stvari, nema tu fer/nefer. Svako je dobio svoje igralište kad se rodio, svoj deo parkića, a naše je da ga uredimo kako nam paše. Ako sam do sada učila baštovanstvo, sad sam spremna da uredim svoju baštu i da je ne razorim iz hira, iz dosade, iz opaski da niko nije vredan… i ništa nije vredno… I te kako je vredan i te kako je vredno – ako ne pada kiša, ne kukam već  vodu donosim sa svog izvora, ako mi grad potuče  cveće, ne plačem, dobro, pustim koju suzu, ali sadim novo i znam da vredi.

Ako sam do sada mislila da je to za dokone i folirante da se hvale svojim vrtom i vrtom koji je uz moj rešio da se bori za svoje useve, sada i to menjam. Nisu razni datumi izmišljeni bezveze. Nije dan zaljubljenih glupi kapitalistički praznik (može i to da bude, ako ga takvim zacrtamo), nisu Uskrsi i Božići praznici radi Boga, već radi ljudi.

Pogrešno shvaćene poente – slavimo Prvi maj i Slavu – u istoj ravni – ne zbog radnika, niti zbog svetaca već zbog mesa na trpezi. Praseći praznici, kako ih neko jednom nazva. I u pravu je. Nažalost.

Do sada sam samo jedan praznik na svom ličnom igralištu priznavala – onaj kad sam na poklon svetu data. Bio je jedini koji mi niko ne može oduzeti, jer samo je moj. I kad si sam, i kad dopustiš da ti vrt pojede korov i kad kiše danima nema, ili je toliko bilo da je sprala sve vredno, taj dan je bio jedina čvrsta uporišna tačka. Svi ostali dani su upravo mogli da podsete na pustoš. To sada znam. Sada znam da i medvedova senka ponekad pogreši i da nije sve uvek kako izgleda. Zato svaki dan menjam jednu stvar u svom vrtu. Volim vrt i vrtlara pored sebe, kao i njegov vrt. Ne pravim više razliku između oblaka iznad mog ili njegovog vrta.  Kad pada, kopam kanal koji odvodi višak sa obe plodne zemlje. Kad je sušno, ne pitam koju je zemlju pogodilo. Jednako i sa istom posvećenošću zalivam. I noktima i golim rukama sejem, i u njegovom i u mom vrtu, i isto radi i on.

Blagosiljam sve one sile Univerzuma koje su nas vodile težim putem, ili onim koji bi svako barem u prvoj polovini životne partije platio i dao sve da izbegne. Blagosiljam, ne zato što su se stvari desile, već što smo ostali dva sasvim normalna vrtlara, dva ratnika svetlosti, dvoje ljudi koji nisu iz svega izvukli pouku mržnje već su sačuvali seme dobrog u sebi. Taj deo blagosiljam. Blagosiljam spremnost da se, sada posade ta dva semena dobrog i da se da najbolje od sebe ne bi li ih u divne biljke odgajili. Spremnost da se stvari ne mere kroz tuđe aršine i da ne da se ne naplaćuju tuđi dugovi, već da jednog dana, kad vreme dođe, ovom svetu na dar ostavi jedna velika, šarena, lepa cvetna bašta. Nije pitanje kome ćemo je ostaviti, priroda će je ionako zaogrnuti svojim plaštom. Svet nismo nas dvoje sami. Svet su svi oni cvetovi koji su iz istih korena, ali, ne, možda sa naših grana iznikli.

Zato, mislim tako ovih dana, mi smo platili mnogo u vreme kad su drugi naplaćivali. Mi smo vraćali dok su drugi sticali. Kako seješ – tako i žanješ, jer sve se vraća na naplatu. Samo, istorija sveta nas je naučila da najčešće naše grehe ne platimo mi već oni koji dođu posle nas. Čije smo mi plaćali, nije sada važno. Ono što kao tačku na taj deo mogu da stavim jeste ono najteže, praštanje, ali, kad se zbilja obavi – jednostavno možemo dalje – kad oprostimo svima uz jednu prostu misao – opraštam svima što nisu bili onakvi kakvim sam ih ja zamišljala, ili kakvi su trebali biti i kakav su mi amanet trebali ostaviti…. Opraštam i idem dalje.

 Gustav Klimt

Jer, doći će dan kada ćemo pred lice sveta izneti plodove koje smo tokom veka svog uzgajili. Taj dan svane, tako, nenadano, na tren zaliči čak na praznik pa zavara, ali nije poenta čekati taj dan, već putovati i gajiti svoj vrt, proširiti ga, po mogućstvu sa onima koji imaju istu viziju ličnog sveta, a u komšijske ne viriti. I, ako to uspemo, kad svane taj dan naša korpa biće puna zdravog ploda i oni za nama imaće čime da počnu novi krug, a mi čime da se podičimo na kraju.

Tako da, ako je ovo moje kazna ili nagrada, neka nekome u nekoj budućoj bašti života, ostane sve čisto i lepo. Bez dugova i grehova. Bez neplaćenih cehova. Neka niko moje ne mora prvo da otplati da bi imao pravo na sreću… Samo neka je nama naše tihe sreće i prava na nov početak. Blagosiljam.

 
7 коментара

Објављено од стране на 29. априла 2012. in Kako promeniti sebe - kroz lično iskustvo

 

Ознаке: , , , , , , ,

Kako da „osvojite“ ljubav?

Zavoleti sebe, najteže je ostvariva ljubav. Ali, ako nje nema, i sve ostale su samo laž, potreba, zavaravanje, vezanost… Ovo bi bio neki moj pokušaj da sa vama podelim svoje iskustvo u vezi sa tom najlepšom, tajnom vezom. Kako se zavoleti, a ne postati centar i sopstvena opsesija.

Bazične pripreme – ili da li ste spremni da raščistite nered u sebi i pripremite se za kuvanje po svom ukusu /pre nego što prokuvate u svom sosu/

Više me ne iznenađuje, barem ne mnogo kad me neko posle pete rečenice pita: „Da ti ne radiš možda u školi?“ Radim. Prestala sam da se opirem onoj staroj jednom predavač – zauvek predavač. Mada, ko je uspeo da uđe malo dublje u porodičnu idilu, zna da sam i „vaspitana“ na usmenoj tradiciji – tj. da mi je ponekad prolazilo kroz glavu – hajde, udari me, pa da idem da se igram… Ali, moj otac je smatrao da je razgovor, što duži, ili barem dovoljno dug da popuni vreme između ručka i večere sasvim prikladno vaspitno sredstvo. Možda i jeste bio u pravu. Batine bole, ali najčešće osim modrica ne ostave ništa drugo kao pouku. No, beskrajna priča – koja je uvek nosila jednu pouku – da sve što radim sebi radim, imala je i te kakvu, mislim, pouku.

Dobar pripovedač vas nauči da slušate.
Nauči vas da svakoj priči priđete sa posebnom pažnjom, jer nikad se ne zna kakvu će poentu imati, a ako ne skapirate iz prvog, hajmo Jovo nanovo…
Nauči vas da analizirate i najbanalniju stvar do sitnih creva.
Nauči vas da vam mozak radi 300 na sat.
Nauči vas da pričate.
Nauči vas da budete strpljivi.
Sve ovo zajedno, uz mirođije koje sam tokom godina skupljala, naučile su me da sastavim bazični kuvar svog života. Ili, kako od onoga što u ličnom špajizu posedujem napravim sasvim prihvatljiv obrok.
Naravno, dolazim do Zena (kao načina života i razmišljanja).
Nisam asketa, nisam disciplinovana, nisam se odrekla životnih zadovoljstava, nisam postala fanatik, jednostavno sam sebe otvorila ka jednom novom svetu – onom u kome nema krivice, jer nema prošlosti, tj. prošlost postoji samo kao sećanje, i sve manje ima strahova jer nema preterano daleke budućnosti. Otprilike, kao kod Čiroki Indijanaca postoji sutra i dan posle sutra. Sve posle toga je daleka budućnost. Moj život je niz koraka koji  me vode iz jedne sadašnjosti u drugu. Mogu ja vama da kažem i šta bi trebalo za 5 godina da uradim, nije to problem. Ali, ono što je bitnije da znate, jeste da se i do sutra i do sledeće nedelje, kao i do 2017. stiže tako što prvo zakoračite.
Znam, neko će reći – ma daj, o čemu ti to… i završiti s čitanjem.
Drugi, koji su na ovaj ili onaj način stigli do sličnog učenja razumeće.
Treći, koji znaju da bi trebalo da pročiste svoju ostavu da bi mogli da se prehrane, možda ne razumeju najbolje, ali su voljni i otvoreni da saznaju. E, ta treća grupa sam bila ja. Ali, ne tako iznebuha… već kad me je nered u kuhinji do te mere počeo izluđivati, kada sam shvatila da su mi sve police prepunjene besmislicama – teglicama optužujuće prošlosti i bočicama neizvesne budućnosti. A nigde ni jedno slobodno mesto za svež obrok sastavljen od današnjeg dana.
E, to, dragi moji, kad dođete u tu tačku, imate vrlo malo manevarskog prostora, ali srećom ima ga. Ono što ja mogu da vam preporučim- jeste da nađete svog zen majstora – iliti prilagođeno našim uslovima – nekoga kome verujete i kome ste spremni ako treba i svoj život da poverite. I, sledite ga. I, nikad ne sumnjajte u njegovu nameru. Ako sumnjate, onda on nije vaš učitelj. Ako se učenje od vas odbija, onda vi niste njegov učenik. Ili uopšte niste učenik. Niste spremni. Ne verujete u to da možete duhovno da rastete i da se čistite od svega što vas je trovalo godinama unazad. Ne želite da se oslobodite svojih poštapalica. Jednostavno, volite da patite. Uživate u tome da vas ljudi sažaljevaju. Da imaju razumevanja za vas. Da vam vaš bol i „patnja“ budu sjajno opravdanje za sve ono što niste spremni da promenite. Iz čistog komformizma. Jeste, mnogo je lakše i lepše da vas neko drži za ručicu i vodi kroz život. Da vas tetoši, sažaljeva, iliti jednostavnije rečeno – da mu vaša nemoć bude hrana. Jeste to fast food, jeste loša, ali naduvava ego. I, kad jednog dana, možda poželite da se malo otpustite sa uzice, da se poigrate u svom svetu, postaćete ogorčeni jer, s jedne strane, malo biste švrljali, ali, s druge strane ne biste baš daleko išli, jer, ako se preterano udaljite, neko novi će da se zakači na vašeg „dobročinitelja“. Ako su vaše omiljene rečenice:
– ja drugačije ne umem
– ne mogu ja to
– ja sam takav/takva i tu se ništa ne može
– lako je tebi da pričaš ali…
onda mogu samo jedan blagi osmeh da vam uputim i kažem da ste u pravu. Odlučili ste da ne pokušavate.
Ali, ako ste spremni da uđete u jedan drugi, novi, možda ne bolji, ali svakako drugačiji svet, onda vam – upućujem jedan blagi osmeh i kažem da ste u pravu.
Plavuša, ha, pomislili ste, pa kako može u oba slučaja da nam uputi blagi osmeh i kaže da smo u pravu? E, prešli ste se. Plavuša vrlo dobro zna šta vam je rekla uz jedan blagi osmeh – KO ŽELI DA OSTANE U SVOM KAVEZU – IMA PRAVO NA TO, KO ŽELI DA IZAĐE – IMA PRAVO NA TO, u svakom slučaju, vaša je lična odluka, i ja mogu samo da se nasmešim i da je poštujem.
Jedino što, ako ste rešili da ostanete u kavezu, ne možemo baš dugo da se družimo, jer dosadno je sedeti pored rešetaka, kako svojih, još dosadnije pored tuđih. Susretaćemo se, onako usput, kad proletim pored vas. Dovoljno dugo da se pozdravimo, i dovoljno kratko da me ne uvučete u svoju dosadu. Znam, vama sam ja dosadna. Zato letim dalje.
Ali, ako ste rešili da probate kako je to osvajati ličnu slobodu samo mi šapnite. Nisam zen-učitelj, ja sam samo nestašni učenik kome su sva čula širom otvorena (o, da potpuno moguće mada jezički rogobatno), i koji sve ređe sleće na jezero samosažaljenja, učenik koji ne ponavlja sto puta na dan šta ga muči, jer, sećate se one čuvene sto puta ponovljena… postaje istina ili naša stvarnost. Nemam ja vremena za to. Ali imam vremena da vas (da me ne čuje učitelj) pomalo uvedem u ovaj drugačiji svet. Ako vi imate vremena za sebe.
Da rezimiram ovu današnju priču – da li imam problema u životu – da imam ih – možda mnogo više nego vi. Da li želim da vam pričam o njima – ne, ne želim, jer neću da vas hranim fast fudom. Ok, znam da bi nekima jedna energetska bomba u vidu – daj da je malo sažaljevamo – pa će nama biti lakše, legla kao kec na deset, ali, morate za takve potrebe drugog Mek Dolanca da nađete. Da li sam savršena – o ne, daleko od toga – toliko sam nesavršena da uživam u tome – jer svaki dan je izazov za rešavanje i usavršavanje. Da li sam srećna – jesam i ne stidim se da vam priznam – a da li plačem – da, često, ali lekovito. Kad nakon suza pokušam da se setim zbog čega sam bila ljuta, razočarana, tužna, shvatim da je u devedeset posto situacija toliko besmisleno, da već nakon plača ne mogu ni da prizovem loš osećaj. Tako da, ako vas je išta u ovoj priči zagolicalo, a vi navratite za koji dan, jer ovo je tek uvod. Ako vam je lepo u vašem ušuškanom u kome vas drže za ruku da slučajno ne skuvate nešto sami od sebe za sebe, ja vam pozdravljam – jer, znam, nećete se vratiti. Barem ne, dok ne svarite ovu sporu hranu… Asta la vista… kako bi Vuk voleo da pišemo… Ili doviđenja svima koji ćete se vratiti… do sledećeg viđenja…
 
2 коментара

Објављено од стране на 31. марта 2012. in Kako promeniti sebe - kroz lično iskustvo

 

Ознаке: , , , , , ,

Noć kad za šankom bude stajao Bog

Spreman si da skupo platiš samo za taj trenutak kada će vam se usne približiti kao ljubavnicima. Nećeš da spavaš sa njom samo bi hteo da ona bude tu, da trpiš njenu vanzemaljsku privlačnost. Ljubavnici su nežni. Odbijaš da staviš prezervativ kada si sa T. Zato nikad ne vodite ljubav….

Onda je to počelo da joj se sviđa, zubi koji joj grickaju usta osetljiva na pljuvačku sa mirisom votke, pa sad ona uvlači jezik u tvoja meka usta, i poljubac postaje sve dublji, usna penetracija u kojoj tvoj jezik postaje k.., liže joj obraze, vrat, oči, ukus, stenjanje, uzdasi, zagolicana želja. Stop. Zaustavljaš se da bi joj se osmehnuo na centimetar od njenog lica, znati čekati, gustirati, usporiti i ponovo početi. Treba reći stvari onakve kakve jesu: jedan poljubac ponekad je lepši od tucanja…. (F. Begbede)

Nije sve onako kako izgleda. Pa ni ovo nije isečak nežnosti. Ni prostitutke više nisu što su bile. Ili su najzad postale pravi dečački san? Ili dokaz da novac menja sve – pa i najstarije pravilo – da je poljubac najveća nežnost ljubavnika? Da zato prostitutke samo usne ne daju – jer ih čuvaju za one koje vole. Ali, sve ima svoju cenu, pa i poljubac.

Kako si proživeo život, dečače? – pitaće jednog dana Bog.

Samo će ga nešto preseći ispod rebara.
Dečače, reći će ti  Bog.
Dečaci ne umiru, ovo mora da je greška, pomislićeš ti. Toliko toga još treba da uradim, jer ja sam još uvek samo dečak. Stari šeret Bog, samo će se jednom stranom usana osmehnuti. Jer, nećeš ti biti ni prvi ni poslednji koji je poverovao u priču o Petru Panu. I nikad nisi pokušao da saznaš a šta je bilo posle sa njim? Kad su deca iz  priče odrasla, a Zvončica završila na kauču nekog dobrog terapeuta. Da se izleči od sindroma dobre vile.

Čitao si onako kako ti se prohtelo. Gradio si igralište samo za sebe. Prividno velikodušan, puštao si na njega poneke drugare, kojih je vremenom bivalo sve manje. Dečaci su večiti strašljivci. Preplašeni od života, od odgovornosti, od neuspeha, od samostalnosti. Oni nemaju istinskih želja, jer se boje da bi im se mogle ostvariti. Boje se da ne izgube slobodu, a istinski je nikada nisu ni imali. Zavisnici od tuđeg divljenja, od potrebe da u svačijim očima budu savršeni, guraju od sebe svakoga ko iole dublje uđe u njihov prostor. Dečaci probleme rešavaju na dečiji način: pobegnu. Nikad nije dilema, recimo… želim li dete sa njom, želim li da napredujem na poslu... Dilema je – želim li da ostanem sa tom ženom, treba li meni veća odgovornost… 

Na svom igralištu, dečače, jednog dana ćeš zateći neki besprizoran svet. Jer, najbolji drugari  će se poženiti, dobre drugarice naći one koji se nisu plašili da ostanu pored njih. Neki levi poznanici i neke žene, devojčice, precvale, naseliće tvoj svet. I, znaš li o čemu ćete pričati?  O nekim prošlim danima, o nekim zelenim livadama na kojima ste bili mladi kao jeleni hitri, mada ste, u vreme kada ćete  se toga prisećati, već davno muku mučili sa kostoboljom. Postaćete  matori cinici, od kojih su svi odavno digli ruke. Dajem vam jednokratnu kartu  u jednom pravcu, brže nego drugima jer mi  postaje bljutavo da gledam u šta se pretvarate. Bivše devojčice i bivši dečaci, autistični naspram realnog sveta, pajaci sa razmazanom šminkom, naslonjeni na neki šank, kukate i psujete me, kako sam bio nepravedan prema vama, kako su vas sve lepe stvari mimoišle, da ste sve mogli vi, samo sam vas ja mrzeo. Toga se, naravno, setite, tek kad vam se sve karte iz rukava prospu.

Jednog dana, shvatiš da nemaš ispod čega podvući crtu. Gde si bio? Šta si radio? Za koga si spreman poginuti bio?Nemaš odgovor ni na jedno od ovih pitanja. A i kako bi. Mogao si biti na svakom mestu ovog sveta, ali ako nisi imao topli dom, ako nikada nisi savio istinsko gnezdo baš za onu za koju bi bio spreman i da gineš, onda nisi nigde bio. Sve žene sa kojima si cepkao godine, sve one zbog kojih nisi bio spreman da srce prostreš ne bi li ona u njemu postelju spremila, sve one su samo jeftina scenografija. Varljiva slika da nisi drugačiji od onih koji su rasli, i gradili ognjišta.
Nije ni beg, a kamoli Bog cicija. Barem jednom u životu pošalje svakom jednu pravu, istinsku ljubav. Jednu kap vode koju i ispod jezika da staviš, ne bi je progutao jer bi ti kao sveta vodica u ustima bila. Ako nisi gradio dom za nju, onda ni na pitanje šta si radio odgovor nemaš. Gde si bio? Šta si radio? Za koga bi ginuo? Ako si pustio da jedan andjeo zbog tebe pati, jer si mislio da je život tričava igrarija, grdno si se ogrešio o sebe, dečače. Život jeste igra, ali pravila su davno zapisana, i jednaka za sve. Ono što je trebalo da naučiš jeste da rasteš tako da sazrevanjem gradiš svoj način, i da se po tome razlikuješ od ostalih, a ne da se plašiš i pljuneš iz straha na sve, pa i na mene.
Hoćeš reći da izmišljam? Hajde – jedan mali izazov -podvuci, mangupe, crtu ispod prethodnih mesec dana. Kakvi su ti dani bili? Koliko si samovao okrećući stvarnost prema sebi, umesto sebe prema stvarnosti? Koliko je istinske nje bilo u tvojim danima? Koliko istinskih poljubaca i ljubavi koja ne traži prezervativ, jer je čista i samo tvoja? Koliko puta si pomislio da je lepša od svake najskuplje prostitutke, jer njenu ljubav nema cenu? Ili si baš zato što je tako jednostavna, i ne traži ništa, osim tebe pokraj sebe, sebe ispod tvojih krila,  zaboravio koliko je vredna? Da li si postao zaista toliko bahat i samoživ da si i nju počeo da vrednuješ samo prema etiketi i tome koliko tvoja cena raste kada je ona kraj tebe?   Da li  si sebe davao svetu ili si svet pokušavao da prostreš pod svoje noge?
Stani, stani, derane, nisam te pitao koliko si se putao klanjao pred publikom? Sećaš se, oni se posle predstave uvek pokupe i odu. U svoja gnezda, pokraj svojih golubica. Tvoja golubica, za to vreme negde je kvasila svoja bela krila suzama. Nisam ja bez ikakvog smisla dao baš vama, da gradite a golubicama da unesu toplinu. Koliko god je tvoja belorepa pokušavala da ogreje gnezdo, nije imala gde. I nije imala koga. Jesi li se sabrao? Ne, neću da gledam šta je sa tvoje strane hartije. Ja samo jednom naplaćujem račun, a retkima, kao tebi danas, eto sam dobre volje, pružam priliku da naprave generalnu probu. Jesi li zadovoljan onim što vidiš pred sobom? Ne znaš? Još ću te jednom pitati –gde si bio? – šta si radio? – za koga si poginuti spreman bio? Ako na ovo sebi ne umeš da odgovoriš, razmisli, jesi li srećan? Vredi li sve i ima li smisla?
Sada zaista moram da idem. Znaš, kao i ti i ja samo dva oka u glavi imam. Jednim okom gledam svet, a drugim gledam čoveka. Zato, saberi se i oduzmi, dečače. Jesi li spreman da postaneš čovek, pa da poslednje pitanje, koje te jednog dana, kao i sve, uostalom, čeka, ne bude – Kako si proživeo život,  dečače? nego Kako si proživeo život, čoveče? To ipak, ima mnogo više smisla…
Skloni novčanik, dečače. Ionako ćemo se jednog dana presabirati ti i ja. Dotle, ovo piće, računaj, kuća časti…
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28. марта 2012. in Kako promeniti sebe - kroz lično iskustvo

 

Ознаке:

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

brlogingblog

Život mi je samo mrlja ali ljubičanstvena, a u životu kao i na blogu stotine različitih stvari nabacane kao u brlogu.

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: