RSS

Архиве ознака: Intimno iščitavanje drugih

Srce, organ sa najboljim marketinškim timom

Ljubav nema ništa sa srcem, tim odvratnim organom, tom pumpom zakrčenom krvlju. Ljubav najpre steže pluća. Ne bi trebalo reći da nam je srce slomljeno, nego da su nam pluća zagušena. Pluća su najromantičniji organ: svi ljubavnici obole od tuberkuloze; nije slučajno što su od te bolesti umrli Čehov, Kafka, D.H. Lorens, Frederik Šopen, Džordž Orvel i sveta Tereza Lizijska; što se tiče Kamija, Moravije, Budara, Mari Baškirtsef i Ketrin Mensfild, da li bi svi ljudi napisali iste knjige da nisu bili zaraženi? Uostalom, samo da znate, Dama s Kamelijama nije preminula id srčanog udara; ta kazna je rezervisana za stresirane dođoše, a ne za strastvene emotivce.
Svi mi u nosimo duboko u sebi neki pritajeni ljubavni jad. Srce koje nije slomljeno, nije srce. Pluća očekuju tuberkulozu da bi osetila da postoje. Ja sam vaš profesor fizičkog vaspitanja. Treba imati lokvanj u grudnom košu, kao Kloe u Peni dana, ili Madam Šoša u Čarobnom bregu. Voleo sam da te gledam dok spavaš, čak i kada bi se pretvarala, kada sam se vraćao kasno kući, pijan, brojao sam tvoje trepavice, ponekad mi se činilo da mi se osmehuješ. Zaljubljen muškarac je onaj koji voli da gleda svoju ženu kako spava, i da s vremena na vreme sršava….(F. Begbede)

Potpuno je u pravu. Ako vas je ikad posetila ljubavna patnja, ono što je moglo da vas ubije jeste nedostatak kiseonika. Pluća vezana u lance, nemogućnost da nadišete barem dovoljno, ako već ne možete dosta kiseonika. Hiperventilacija, vrtoglavica zbog nedostatka vazduha, srce koje ubrzano kuca, jer nema dovoljno goriva za rad.
Osećate li stezanje u grudima kada se setite ljubavne boli? Uzdišete? Imate osećaj kao da vas je neko zatvorio pa vam tesno? Teskoba? Sve je to delo, gle čuda, novog romantičnog organa, iliti starog, ali potcenjenog, jer verovatno ne bi toliko romantično izgledalo kada bi onaj mali Amor strelom gađao plućna krila. Niti bi crteži istog bezbojnog, bili lepa ilustracija u spomenarima. Srce, taj crveni organ, on se imao bolji marketinški tim – i umesto da bude upamćeno kao pumpa koja ubija one koji su pod stresom, koje često muče opasni, ali za romane trivijalni problemi, otkazi, bankroti, gužve, besparice, srce se steglo jednog dana, priteglo odvode i ucenilo ostale učesnike u igri – ili ću ja biti prvi romantik, ili nikoga od vas više biti neće, reklo je, verovatno.
Pluća, rezignirano samo ispustiše vazduh uz, jedno žalosno ah… mozak se povede onom starom narodnom  da pametniji popušta, jajnici ostaše vezani za bol vezan za decu, a srce, tako dospe, nezasluženo tu gde jeste. Na prvu liniju ljubavi.
Sad, šta je tu je. Ostaje mi da verujem da neko broji moje trepuške dok spavam, i moja pluća ravnomerno i punim kapacitetom rade, da se na taj pogled i osmehnem.
Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16. маја 2012. in Intimno iščitavanje drugih

 

Ознаке: , , , , , , ,

Deca koja osmeh i dobrotu nose kao odlikovanje – upoznajte Кг-Улт

Mnogo znaju da radim u školi. Ne shvatam svoj posao samo kao posao, jer raditi u školi i sa decom ne može da se radi s pola srca i duše, onako da se otalja. Pravi prosvetni radnik je predavač i kad zatvori vrata svoje škole, što najbolje znaju upravo oni koji su deo našeg najužeg okruženja. „Pucajte, ja i sad držim čas“, mogao bi da bude lajt motiv svakogod nas, no to je druga priča.

Ono o čemu želim nekoliko reči, jesu moja deca, koja nisu moja rođena, i kojima čak nisam ni starešina, ali jako želim da jednu njihovu (ili čak našu) priču dovedem do kraja. A da bih vam objasnila o čemu se radi, red je da krenem od početka. Naime,  u prvoj godini, na  času srpskog, po nekom svom običaju, dam deci da napišu sastav na neobaveznu temu, samo da vidim koliko su pismeni. Tako je bilo i sa ovom decom. Samo, za razliku od ostalih, oni su tražili nove i nove teme, pa su onda svoje zahteve podigli na viši nivo – da učimo da pišemo, pa je to preraslo u kreativne radionice kratkih priča, pa smo zajedno obnovili jednu divnu manifestaciju – ponovo slavimo rođendan Branka Radičevića, slaveći pisanu reč, mladost, proleće…

I tako, korak po korak. Četiri godine smo pisali, bivali sve bolji, i ostajali kompaktni. Svako ko radi sa mladima zna koliko je teško da oko jednog projekta održi grupu i da održi kvalitet, entuzijazam, i kreativnost. Mi smo to uspeli. Dobili smo i jedan divan prostor u gradu za naš rad – galeriju u „Velikoj maloj knjizi“ – podršku Radmila Mulića, te smo se i tamo, pored sastanaka u Karlovačkoj gimnaziji, sastajali i stvarali. Podršku smo dobili i od Branke Miučin, divne žene koja je bila karlovački đak, koja se bavi divnim stvarima, i koja nam je ponudila učešće i promociju na nekim manifestacijama (o svemu kad za to dođe vreme), od gospođe Gordane Talo Medić dobili smo ponudu da svako ko nam pomogne u izdavanju knjige ima besplatnu masažu… Pomoći će nam i Karlovačka gimnazija, naša škola, koliko god može (jer mi smo neplanirani projekat – odjednom smo od svega napravili knjigu, koja stoji složena i spremna za štampu, samo čeka da se zaokružimo finansijski).

Četiri godine ja tu decu učim da se rad isplati. Da treba sanjati svoje snove i želeti nešto jako i to će se i ostvariti. Učila ih da ova zemlja ima i svoje lepo, čisto i dostojanstveno lice, i da na toj strani i mi treba da budemo. Da će jednog dana naslovne strane biti posvećene njima, a ne nekim lošim momcima i devojkama, i želim da im dato obećanje i ispunim.

Oni su mladi, lepi, pametni nasmejani. Oni su ponos, ne mogu reći samo Novog Sada, jer Karlovačka gimnazija u svoje okrilje prima decu iz raznih krajeva Srbije, ali i šire. Svaka škola ima neku svoju priču i neki razlog zašto neko poželi da je baš tu… tako i deca koja se upišu u veliku porodicu karlovačkih đaka.

Kucamo na sva vrata. Nismo spremni na svaku pomoć. Oni koji nam pomažu takođe treba da su deo  lepe i pozitivne priče ove zemlje. I svi ljudi koji su uz nas i jesu pozitivni optimisti.
Želim da vas upoznam sa IV3 odeljenjem Karlovačke gimnazije. Stefan, Slavica, Sonja, Ivana i Ivana, Sara, Dimitrije, Petrana, Marko, Nataša i Isidora.  I, da, rekoh već na njihovom blogu, nisu oni četiri godine samo pisali. Radili su mnoge divne stvari, i bili ponosni prezenteri gimnazije, Sremskih Karlovaca, Novog Sada svuda gde god su išli, a na mnoga važna mesta su išli. Na mnogim takmičenjima učestvovali.

Volela bih da ih i vi upoznate. Podeliću sa vama linkove ka stranicama na kojima možete da vidite deo onoga što su napisali. Upoznajte ih, ili možda nekog od njih već i znate? Imate ideju kako možete da im pomognete da ostvare svoj san i da na maturskoj večeri umesto poklona dobiju svoje knjige koje će moći da poklone svojim drugarima, roditeljima? Da im ovo bude prvi stepenik ka zvezdama?

Upoznate Кг-Улт!

http://www.mojaprvaknjiga.wordpress.com

https://www.facebook.com/KgUlt

Da to su oni!

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30. априла 2012. in Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , , , , , , , , , ,

Kad fotošop poželi da se ulepša, on pozove Severinu *

Da sam nekim slučajem javna ličnost i da mogu sama da izaberem, verovatno bih bila Severina. Da sam muško i da mogu da biram verovatno bih birala Severinu. Ali i jedno i drugo su samo u kategoriji ŠBB-KBB, a ova skraćenica nipošto ne asocira na venčanje dve kablovske mreže. Imaginarne.

Ali, videh danas album sa Severininim slikama na zvaničnoj FB stranici. I prelistah ih. I na prvi pogled, čak i sa malo pomućenom slikom sveta, vidi se da se neko malko igrao sa fotografijama. I, iskreno, drago mi je što je neko malo intervenisao, što nisu slike bez dorade došle među pučanstvo, jer… ipak je samo dva meseca od porođaja prošlo. A, opet u svetu javnom, kad saberemo mesece trudnoće i ova dva dobijamo jedno jako dugo vreme u kome se ona nije pojavljivala. Ovako javno. I, 40 godina je tu, na pragu. Zluradi bi rekli  – ušla u petu deceniju. Neki drugi bi rekli, ona ima 39 godina, i 40 iskustava, jer posle zaokruživanja iza broja 4 vreme se računa u iskustvima, a ne u godinama.

No, čak i ako niste javna ličnost, vrlo lako ćete razumeti da postoji doza rivaliteta između onih koji imaju godine i onih koji zbrajaju iskustvo. Pamet je na strani ovih drugih, ali koža boje kajsije, prirodno rumeni obrazi i elastin u sasvim dovoljnim količinama je na strani prvih. I, tu ništa ne pomaže. Ni činjenica da se žena ostvarila na svim poljima, niti da je stekla sve moguće titule, da je majka, domaćica, dama, kurva, ponekad i princeza (govorim sada o svim ženama, se samo o S. V.) ipak žena voli da kad se pogleda u ogledalu i dalje vidi onaj nežni cvetak iz vremena kad je po njemu još rose bilo. Ne uvek, ali, ponekad taj osećaj da vreme klizi kroz prste kao pesak i da ni najjače stiskanje šaka neće pomoći, jednostavno priziva one trenutke kada je sve još bilo tako glatko i zategnuto.

I, slažem se, ne bih se ni ja vratila u određene godine, ne bih kroz neke stvari prolazila ponovo i ponovo, ali, volela bih da, kad me stignu neke minute, u ogledalu vidim jednu drugu mene.

I, tako, lepa Seve objavila prvi foto-album nakon porođaja, i na fotkama izgleda bolje nego ikada. Podseti me to na decu koja kad prepisuju u školi u silnom zanosu zaborave da prepisuju upravo zato što ne znaju, pa prepišu za pet. Tako i ona, u želji da pokaže da joj prelazak sa godina na iskustvo nije donelo nikakvu promenu na gore, da su  joj  trudnoća i porođaj toliko prijali da sada jednostavno izgleda neodoljivo, pribeže malom triku. I, da vam priznam, meni stvarno izgleda tako, slatko, neodoljivo, ali i bezgranično ranjivo.

Budimo realni (što bi Kazo rekao) i priznajmo – nije nam prstić nikada malo šetao fotošopom u nameri da makar otkloni poneki mladež ili crvenu boju očiju? Pogledajte fotke vaših prijatelja – ne čini li vam se da većina za nijansu malo lepše izgleda na fotkama, čak i ako ste tog dana kada su napravljene bili zajedno, pogledajte, postoji barem jedna nijansa po kojoj smo na fotkama lepši no u prirodi. Odjednom smo svi fotogenični, bez bora, bez čuperaka nestašnih, sa savršenim tenom. Ili možda ja, onako radoznalo gledam malo više i malo više detaljišem pri gledanju. Ali, ćutim. Igram se i ja.

I, kad sve to znam, kako onda mogu da budem maliciozna i da od Severine očekujem da se pojavi sa svakim detaljem koje iskustvo sa sobom nosi. Kad se pojavio onaj čuveni kratki film, tada nije bilo potrebe za poigravanjem i ulepšavanjem. Ne zbog sadržaja filma, već zbog toga što to beše vreme kad su se godine još ponosno isticale, kad je sve bilo savršeno na svom mestu i kada se većina i „vezala“ za lik a onda i delo njeno.

Muškarcima je mnogo lakše da ostanu dečaci. Čak ni seda kosa ili nedostatak iste, neće od njih najednom napraviti ozbiljne ljude. Njima je dato da svoje dečačke maštarije i igrarije razviju u raskošnu lepezu životnih interesovanja. Lego kocke zamene blokovi za gradnju ili čitavo gradilište, automobilčiće veliki automobili, a ako su baš uživali u ratnim igrama, samo treba da na prvom ćošku kupe neki komad oružja i haj’mo jovo-nanovo.

Ženske igre – venčanja, učiteljice, sudovčića, beba – takođe je relativno lako pretočiti u stvarnost. Samo, nakon skidanja venčanice i kupovine velikog posuđa, one postaju domaćice, a lutke se pretvaraju u prave bebe, a, priznaćete, ova igračka ne može da se izgustira i ćao ragaci, tražim novo igralište. Stoga žene, pogotovo žene-majke, imaju potrebu da malo ulepšaju stvarnost. Da sebe podsete kako je to, na tren barem, ponovo biti devojčica. Kako izgleda svet u kome, u fotošopu, pored bora, strija, koje kile viška, uspeju da se na trenutak izmeste i iz sveta domaćice, majke, gospođe. Da budu jednostavno princeze. Može i ona treća funkcija vezana za postelju, ali postelju kao mesto zadovoljstva, a ne grabljenja nekoliko sati sna, pre nego što dete zaplače, sat zazvoni, mašina pere na jeftinijoj struji.

I opet će neko reći – a kakve Severina ima veze sa svim tim? Pa ona to ne radi. Znam, i ja brojim iskustva, ali ona je jednostavno žena sa velikim Ž. I pošto mi obične iz komšiluka nećemo, ne smemo, ne možemo da postavimo set takvih slika, onda to Seve čini umesto nas. I, baš zbog toga, parafraziraću jednu staru parolu – Seve, Seve to smo sve mi… baš zbog toga, volim što se neko malo igrao u fotošopu. Što je sve toliko savršeno da bi samo još jednim potezom postalo svoja sopstvena suprotnost.

Magija je uspela. S jedne strane nekima će pružiti utehu da čak ni Seve nacionale nije savršena, a drugima da čak i posle svega, uz nekoliko veštih poteza i dalje sve može biti savršeno. Ja verujem u ovu drugu opciju. A vi?

Naslov teksta preuzet od mog dragog prijatelja S. Pandurovića

Fotografija preuzeta sa zvanične FB stranice Severine Vučković.
(c) http://www.facebook.com/severina

 
2 коментара

Објављено од стране на 21. априла 2012. in Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , , , , , ,

Begbede, klapa prva

Frederik Begbede

Ljubav traje tri godine
(odlomak)
«Komarac živi jedan dan, ruža tri. Mačka živi trinaest godina, ljubav tri.
Tako je to. Najprije godina dana strasti, potom godina nježnosti i najzad godina dosade.Prve godine kažeš: «Ako me ostaviš, ubit ću se.»
Druge godine kažeš: «Ako me ostaviš, patit ću, ali ću se oporaviti.»
Treće godine kažeš: «Ako me ostaviš, otvaram šampanjac.»Prve godine, kupuje se namještaj.
Druge godine, premješta se namještaj.
Treće godine, dijeli se namještaj.»
I još malo…
Frederik Begbede
„Francuski roman“

Policajci su hteli da provere moj identitet, pa se nisam bunio, i meni je to bilo potrebno. „Ko mi može reći ko sam?“ pita kralj Lir u Šekspirovoj drami.

Oka nisam sklopio cele noći. Ne znam da li je svanulo, moje nebo je beli neon koji pucketa. Stešnjen sam u svetlosnoj kutiji. Lišen prostora i vremena, obitavam u kontejneru večnosti.Ćelija pritvora je mesto koje u Francuskoj sadrži najveću koncentraciju bola na najmanjoj mogućoj površini kvadratnih metara.Ne mogu nikako da zadržim svoju mladost.Moram da kopam duboko u sebi, kao što zatvorenik Majkl Skofild kopa tunel da bi pobegao iz svoje ćelije u seriji Bekstvo iz zatvora. Moram da obnovim sećanje kako bih mogao da pobegnem.Ali kako da pobegnem u sećanje ako sećanja nema?Moje detinjstvo nije ni izgubljeni raj, ni trauma koju sam nasledio od predaka. Više ga zamišljam kao dugi period poslušnosti. Ljudi često idealizuju ranu fazu života, ali dete je prvenstveno paket koji hranimo, nosamo i stavljamo na spavanje. U zamenu za smeštaj i hranu, paket se donekle prilagođava internim pravilima kuće.Ljudi koji gaje nostalgiju prema detinjstvu zapravo žale za periodom u kome su drugi brinuli o njima.Pa, prema tome, policijska stanica dođe mu nešto kao jaslice: skidaju vas, daju vam da jedete, nadziru vas, sprečavaju da izađete napolje. Stoga i nije tako nelogično što me je moja prva noć u zatvoru odvela tako daleko.Više nema odraslih, već samo dece različitog uzrasta. Zato ću, pišući knjigu o mom detinjstvu, govoriti o sebi u sadašnjem vremenu. Petar Pan pati od amnezije.Zanimljivo je da kažemo da se neko, kad odlazi, „spasava“. Zar ne možemo da se spasimo time što ćemo ostati?U ustima mi je ukus slanog, kao onda kad sam gutao vodu na plaži Senic.

Nisam ja. I kad me poseti  neka misao koju sam mogla napisati ja,  a nisam uvek pomislim na njega. Na F.B. Kao da mu je tih nekoliko godina više dalo pravo na deo mojih sećanja na sećanje, na moja opravdanja i moje razloge. S druge strane, postoje mesta u romanima istog, u koje mogu kao na meke jastuke da se ušuškam, jer… opisao je sve ono što ja rečima iskazati mogla nisam, što me tištilo… Sad znam zašto nikada nisam gajila preteranu nostalgiju prema detinjstvu. Nekako sam oduvek imala utisak da sam pored svih ljudi, pored roditelja – ipak najviše brige o sebi vodila upravo ja, sama. Pa čemu onda nostalgija?
Dok smo deca, odista imamo nagodbu sa roditeljima – u zamenu za besplatan stan i hranu do nekih godina dajemo im ekskluzivno pravo na naše prve reči, slike, hvalisanja, zauzimanje bitnog mesta u svetu – roditeljstva i obaveza, pravo na zauzetost, glavobolje, nerviranje, slomove, razvode, i ostale besmislice …
Osećaj da su uspeli u čarobnom svetu roditeljstva- ili nisu? Na kraju sve to nije zavisilo od njih. Slučajni susret jednog jajašca sa milion plivača. Pa kako se potrefilo te noći. Nikada, naime nisu oni krivi.
I, ta večita želja Petra Pana i Alise da zauvek ostanu u Nedođiji ili Zemlji čuda. Da ne odrastemo već ostanemo deca, samo različitog uzrasta. Neki uspeju da se spasu time što nikad ne napuste taj svet. Neki spas nalaze upravo u tome što ga napuste, a neki – ostaju večito zaglavljeni između… pa vi vidite…
 Vratiću se ja mom F.B. još koji put, kao i večeras… Nešto me podsetilo…
Frederik Begbede
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 31. марта 2012. in Intimno iščitavanje drugih

 

Ознаке:

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

brlogingblog

Život mi je samo mrlja ali ljubičanstvena, a u životu kao i na blogu stotine različitih stvari nabacane kao u brlogu.

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: