RSS

Архиве ознака: žena

U jednom gradu u kući za ptice…

Product-68663-1.fullU nekom gradu živi dvoje ljudi. Znam, živi mnogo ljudi u tom istom gradu, ali ovo nije priča o njima. Ovo je priča o njih dvoje. Žive oni tako svako u svom svetu, a između njih je sve vreme bilo nekih 20 minuta pešačenja. I nikad se nisu sreli. Toliko istih ljudi znaju ali nikad ih niko u isto vreme nije pozvao na neki događaj ili rođendan. Žive oni tako u tom gradu, svako svoj život, manje ili više sretno. I tako prolaze godine. Oni se zaljubljuju u druge, sahranjuju drage, razvode se, žive, dišu, svega 20 minuta jedno od drugog ali nikako da se ne nađu.

Onda je neko odlučio da je vreme da sretnu. Dvadeset minuta se pređe relativno brzo. Njima je trebalo nešto malo više od 240 dana. Dobro, onda su još malo premeravali tlo pod nogama, sve češće lebdeći negde između oblaka i zemlje. I jednog od tih dana, ili bi bilo preciznije da kažem u jedno od tih svitanja on je u raskoraku spustio svoje usne na njene. I otišao.

Ona se pogledala u ogledalo i videla da više nije ista.

– Hej, jesi ti to mene malopre poljubio? povika ona.

– Jesam… povika i  on u onih 20 minuta razmaka na putu ka svom delu sveta.

****

I  postaše dvojac. Dva nasmešena deteta u telu odraslih ljudi.

– Zaslužili smo sreću…

– Jesmo. Valjda smo uradili neke dobre stvari u prethodnim životima da sada dobijemo svoje parče sreće.

– Volim te.

– Volim te.

– U tvojim očima se osećam tako lepo i tvoje mi ruke mesto za mirne snove.

– Od tvoje ljubavi dobijam krila da letim gde nikada mislio da ću leteti nisam i radim što ni sanjao nisam.

Ona je dobila svoje kraljestvo  u njegovoj duši i u njemu je kraljica. On je njen kralj. U kraljevstvu bez podanika i kruna vijori se samo jedna zastava, ona koju je ona zabola zauvek i za vek. Chocolate-Inspired-Engagement-Session-True-Love-Photo-11-600x399

I tako žive oni u tom gradu.

Žive u svojoj kući za ptice.

Jedan muškarac.

Jedna žena.

Jedna ljubav.

Jedan život.

Dan ljubavi.

KUĆA ZA PTICE

Vec sedmi dan je kišilo
k’o sa mnom da je čitav svijet
zaboravljen
al’ ti si se nasmiješio
i nebo se nasmiješilo
u isti tren

I život svoj si listao
i zvijezde su svjetlucale
u život moj
a onda si me ljubio
k’o ptice što su kucale
na prozor tvoj

Ja slavim večeras dan ljubavi tvoje
u kući za ptice, u kući za dvoje

I dok ti pricam o nama
ti gledaš me i smiješiš se
jer sve to znaš
i makar dani prolaze
još uvijek ptice dolaze
na prozor naš

Advertisements
 
9 коментара

Објављено од стране на 12. новембра 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , , ,

A godine prolaze niz naše obraze ili kad ne zaboraviš juli

Suze su dobre. One prave, kad padnu u samoći, kao odgovor na neizgovoreno pitanje. Suze su dobre kad operu nam dušu i očiste srce. Suze su ok.

U nedeljno prepodne, ne preterano rano, kako već nedelja nalaže, spustiše se niz lice, onako odjednom, rekao bi neko. A znamo da ništa baš tako bez ikakvog razloga ne biva i ni jedan odgovor bez pitanja ne dođe, niti i jedna suza kane bez valjanog povoda.

Jedno pitanje se dugo šunjalo i kuckalo i čekalo pravi trenutak da dobije razrešenje. A onda odjednom, pa, da je neko mogao da vidi nevidljivi trenutak, rekao bi vam da su u istom trenutku i zapit i potvrda došli, takoreći, u isti čas.

U tom trenu čitah rečenicu – parafraziraću – da treba iskoristiti trenutke tuge jer tada učimo… Da li sam proćerdala jednu veliku bol ili sam uspela da naučim lekciju? – to beše pitanje koje iskoči preda me.

Dva čoveka. Dva života. Jedna žena. Da li su slični? U mnogome jesu. Da li su priče iste? Nisu.

Jedan me je naučio da budem JA. Da mogu sve sama, da sam jaka i da mi ne treba niko da bi mi to potvrdio i time me je naučio kako se odrasta.

Drugi voli moje JA, i uči da ne moram sama, da sada kada znam da sam jaka i samostalna – mogu i da se prepustim i postanem ono što u ovim godinama i treba da budem. Žena u svim svojim prelepim obličjima.

Jedna žena. Dva muškarca. Ona je njihova dodirna tačka.

Zahvalna Bogu na ljubavi. Zahvalna što sam u bolu razumela šta je trebalo da naučim da bih mogla da idem dalje.

Suze u nedeljno prepodne – i odgovor – da, naučila sam i da, zahvalna sam što kad je bol već pisan bio, nisam protraćila ga na samožaljenje.

I opet ništa nije slučajno. Jer, mesec je jul. I datum je baš taj. Rođendanski. I jedan dan kad moguće je na odgovor dobiti pitanje... Hvala, onome gore, na kupanju duše. I, nije to kao u pesmi Breginoj o zaboravljanju i julu… Ne znam zašto, ali setih se jedne druge grupe i pesme  – http://www.youtube.com/watch?v=lFYkHHXCA8c

Zašto baš Bolero i zašto baš ova pesma, ne mogu da vam objasnim, ne mogu ni sebi. Nije čak ni čitava pesma dobra ilustracija za priču. Tek dva tri razbacana stiha u njojwater-circle-meditation. U ovo veče nedeljno na izmaku…

 

 

 

 
12 коментара

Објављено од стране на 21. јула 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , , ,

Još jedna majska crtica – o dosanjanoj sreći

 

 

Bio je maj. Topao. On lep, mlad, s tankim zavodničkim brčićima. Ona lepa, mlada sva zanesena srećom koju je nosila pod srcem. Tamo, uz njeno, kucalo je još jedno, malo. Na svaki njen ono je dalo po otkucaja dva.

Bilo je veče, nalik ovom – on lep i ona ustreptala od iščekivanja, prošetaše do Dunava. Nisu više maštali o maloj sreći koju su toliko dugo čekali, jer, bio je tu topli maj i, znali su da ih još samo nekoliko sati deli od trenutka kada će je videti. Ono što su u ljubavnom zanosu sanjali, uskoro će postati stvarnost.  Sada su samo sedeli na nekom izvrnutom čamcu, gledali mladi mesec i slušali vodu. U njenim mislima bile su crvene ruže, rumene jagode, plavetno nebo, odsjaj meseca. U njegovim je bila ona – žena koju voli. I svaku njena misao mogla bi isto tako biti i njegova.

Hajdemo, vreme je, reče mu žena.

On je uhvati za ruku i krenuše nazad.Prošla je ponoć, bio je ponedeljak, mesečev dan i vreme da upoznaju sreću.Uskoro su ženu odveli u porodilište.

Dobili ste ćerku…

Bio je maj. Topao, razliven poput Dunava u ravnici. Bio je maj i ona je u rukama držala devojčicu puti bele poput meseca. Obrazi su joj dobili večiti pečat ruža, a oči boju reke. Bila je njena, bila je sve ono o čemu je maštala devet meseci. Bila je skroz poput nje.

I sada je maj. I sada je jedno toplo veče. Mladost je prošla. On je i dalje vitak a ona i dalje u ovo doba godine oseti kao da joj još jedno malo srce udara pod njenim. I svaki put u ovo doba priseti se jedne davne noći, seti se reke i meseca.

I čeka da svane jutro, i čeka tačan minut u kome je prvi put začula bebin plač, i kad su niz njeno lice kliznule radosne suze. Čeka s nestrpljenjem da joj u tom času izgovori – srećan ti rođendan

A, sreća čeka da joj se zahvali što su je baš ovakvu sanjali i dosanjali. Pomalo poput meseca, svoju, i svakog časa drugačiju, a opet toplu i jednostavnu poput ove večeri. Poput toplog maja, Dunava i ravnice.

Hvala…

 

 

 
14 коментара

Објављено од стране на 18. маја 2013. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , ,

Srce, organ sa najboljim marketinškim timom

Ljubav nema ništa sa srcem, tim odvratnim organom, tom pumpom zakrčenom krvlju. Ljubav najpre steže pluća. Ne bi trebalo reći da nam je srce slomljeno, nego da su nam pluća zagušena. Pluća su najromantičniji organ: svi ljubavnici obole od tuberkuloze; nije slučajno što su od te bolesti umrli Čehov, Kafka, D.H. Lorens, Frederik Šopen, Džordž Orvel i sveta Tereza Lizijska; što se tiče Kamija, Moravije, Budara, Mari Baškirtsef i Ketrin Mensfild, da li bi svi ljudi napisali iste knjige da nisu bili zaraženi? Uostalom, samo da znate, Dama s Kamelijama nije preminula id srčanog udara; ta kazna je rezervisana za stresirane dođoše, a ne za strastvene emotivce.
Svi mi u nosimo duboko u sebi neki pritajeni ljubavni jad. Srce koje nije slomljeno, nije srce. Pluća očekuju tuberkulozu da bi osetila da postoje. Ja sam vaš profesor fizičkog vaspitanja. Treba imati lokvanj u grudnom košu, kao Kloe u Peni dana, ili Madam Šoša u Čarobnom bregu. Voleo sam da te gledam dok spavaš, čak i kada bi se pretvarala, kada sam se vraćao kasno kući, pijan, brojao sam tvoje trepavice, ponekad mi se činilo da mi se osmehuješ. Zaljubljen muškarac je onaj koji voli da gleda svoju ženu kako spava, i da s vremena na vreme sršava….(F. Begbede)

Potpuno je u pravu. Ako vas je ikad posetila ljubavna patnja, ono što je moglo da vas ubije jeste nedostatak kiseonika. Pluća vezana u lance, nemogućnost da nadišete barem dovoljno, ako već ne možete dosta kiseonika. Hiperventilacija, vrtoglavica zbog nedostatka vazduha, srce koje ubrzano kuca, jer nema dovoljno goriva za rad.
Osećate li stezanje u grudima kada se setite ljubavne boli? Uzdišete? Imate osećaj kao da vas je neko zatvorio pa vam tesno? Teskoba? Sve je to delo, gle čuda, novog romantičnog organa, iliti starog, ali potcenjenog, jer verovatno ne bi toliko romantično izgledalo kada bi onaj mali Amor strelom gađao plućna krila. Niti bi crteži istog bezbojnog, bili lepa ilustracija u spomenarima. Srce, taj crveni organ, on se imao bolji marketinški tim – i umesto da bude upamćeno kao pumpa koja ubija one koji su pod stresom, koje često muče opasni, ali za romane trivijalni problemi, otkazi, bankroti, gužve, besparice, srce se steglo jednog dana, priteglo odvode i ucenilo ostale učesnike u igri – ili ću ja biti prvi romantik, ili nikoga od vas više biti neće, reklo je, verovatno.
Pluća, rezignirano samo ispustiše vazduh uz, jedno žalosno ah… mozak se povede onom starom narodnom  da pametniji popušta, jajnici ostaše vezani za bol vezan za decu, a srce, tako dospe, nezasluženo tu gde jeste. Na prvu liniju ljubavi.
Sad, šta je tu je. Ostaje mi da verujem da neko broji moje trepuške dok spavam, i moja pluća ravnomerno i punim kapacitetom rade, da se na taj pogled i osmehnem.
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16. маја 2012. in Intimno iščitavanje drugih

 

Ознаке: , , , , , , ,

Ubij me nežno, komplimentom

POZAJMLJENO IZ 24 SATA KOMPLIMENTI
E, jesam drndoš… Mislim, bilo bi dražesno da naučim da čitam novine kao plavuša iz vica i mnogima bi bilo lakše. Ali, ne ide to tako, sestro slatka. Dođe mi pod ruke (mada su ovde više oči te pod šta je došlo) tekst o tome koji su to komplimenti koje žena želi da čuje. Prvi savet, odmah paf, da uzmem štrik pa do neke žalosne vrbe. Pomislih, možda da je taj stavljen na poslednje mesto, možda bi bilo blaže i „svarljivije“. Ali čak i na poslednjem mestu uputstvo da prvenstveno treba pohvaliti njenu pamet (… prva rečenica u uputstvu glasi: DA, ŽENE IH TAKOĐE IMAJU -misleći na pamet jelte, no, greška već u startu – jer koliko god mi bile pametne nemamo više od jedne pameti – pa bi trebalo da glasi DA ŽENE JETAKOĐE IMAJU… ali da ne pravim samoj sebi zamke – ŽENE I MUŠKARCI SVAKAKO IMAJU PAMET,  a o količini i kvalitetu iste,  može se diskutovati, ali reći da je i žene imaju, u najmanju ruku je smešno jer, ispada da su žene „niža“ bića od muškaraca.
Dragi muški, koji primenjujete takve drage Savete, proverite, možda ste vi u grupi retkih srećnika te naiđoste na ženu sa pameću (znači, ima i mozak… ihaj, mašala kapital…). Kaže draga Saveta, nemojte samo da je hvalite da se lepo obukla, ili nedajbože da ima lepe oči i zanosne usne… pameti njene pohvalite, i ona će da procveta.Pametna žena zna da je pametna, kao i muškarac. Vređati nečiju inteligenciju time što ćete joj reći… dušo, ti si tako pametna, visprena, inteligentna, snalažljiva u prirodi i društvu, stvarno je bljak. U šali da, u nekim slučajevima kada to ima psihološki efekat podrške, da,  u određenim situacijama, da. Ali u običnoj, rutinskoj situaciji, verujte, nemojte joj dati takav kompliment.Bolje je da podelite neke obaveze sa njom, nego da na taj sitnoulagivački način pokušate da opravdate zašto niste vi: bili u nabavci, platili račune, otišli na roditeljski, napravili godišnji plan za kućni budžet, raspitali se za kredit, bili na sastanku kućnog saveta… Ženi koja sve odradi sama, ne treba takav kompliment. Ona koja to ne ume ili neće, ona takav kompliment ni ne želi, kao što ni ne želi da zna kako se sve to radi. To su one što nisu shvatile poentu vica o plavušama.Drugi kompliment koji preporučuju jeste da je pohvalite za LIČNA DOSTIGNUĆA. U društvu u kom dominiraju muškarci bitno je da prepoznate da je vaša draga spremna da se popne na društvenoj, socijalnoj ili bilo kojoj drugoj lestvici. Naravno, bilo bi dobro da pre toga skuva ručak za sutra, ispegla, opere i ostale sitnice tog tipa odradi, a onda slobodno može da se penje po lestvicama. I, kad se vrati kući, vi je pohvalite. Nemam šta mnogo da dodam. Jer, muškarac koji razume ženinu potrebu da se usavršava, ili dokaže i na nekom novom polju jeste stalno uz nju, i prati njen rad i jeste njena najveća podrška. Dvoje ljudi koji su u vezi/braku, kako god, jednostavno žive sve te trenutke, i ako će samo ponekad parnter da se seti svega što ona radi, bolje i da se ne seti.

Sledeća stavka govori da joj treba udeliti kompliment zbog NAČINA NA KOJI BRINE O SVOM MUŠKARCU. Hvala ti, draga, što si promenila svoj način života i podredila ga mom – ne, ne mislim ja tako, već tako savetuje draga Saveta. Jesam li ja ispala iz voza, ili pala s kruške, pa sam naivno do sada mislila da treba oboje da brinemo jedno o drugom,  da primetimo, osetimo, učinimo, razumemo? Da veza i jeste jedna vrsta uzajamnog prilagođavanja? Ali, izgleda da je model – ona brine o vama… kuva, pere, pegla, skuplja razbacane čarape – a vi jedete, prljate, gužvate, razbacujete čarape – ali ste dovoljno pošteni i dobri da joj se zahvalite što ona sve to odradi za vas. Komentar? Ne. Možda, u stvari neko meni objasni o čemu je ovde reč.

Poslednja stavka je pohvala NJENOG RODITELJSTVA. O ovome ne bih jer nemam šta da kažem. Ne zato što smatram da majke ne treba hvaliti i poštovati – naprotiv – ali, jednostavno nedostatak ličnog iskustva me sprečava da jednostavno čisto intelektualizujem temu.

Sve u svemu, začin C. Komplimenti su bitni. Pohvale, afirmacije, podrška, jesu osnove na kojima počiva odnos dvoje ljudi. Dobar odnos. Kvalitetan. Ali, koliko kompliment može da bude vetar u nečija jedra, toliko i, ako je tek reda radi, i bez promišljanja upućen, može da bude ubojita strelica. Nema univerzalnog saveta, kao što nema ni univerzalnog komplimenta. Znam da nisam mnogo pomogla, ali, barem sam se potrudila da neki sami sebi ne odmognu. A, ako se i to desi, uvek mogu da se vadim na sledeće –  ko je još slušao savete jedne plavuše?


 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15. маја 2012. in Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , , , , ,

Čovek koji je sklonio kamenčiće odbrane i samozaštite

Nisam ni naknadno pametna, niti preterano mudra.

Nije da nisam već ove novorešene mudrolije primenjivala.
Ali, u jednom trenu sve sam ih zapakovala u kutiju zvanu odbrana i samozaštita.
Sada, definitivno, reših da sve opet vratim na svoje mesto.

Znam da ništa nije izvesno na ovom svetu, ali ne mogu živeti u sterilnoj izvesnosti samo da me nešto iz centra ne izmesti.

Umesto toga, izmeštam se na rub kruga i uživam u pogledu na svet pun čarobnih neizvesnih ali životnih događaja.
Dok sedim na svojoj klupici znam da na njoj sedi još neko i znam da mogu da otpustim i poslednji kamen o koji se spotičem.

Mogu da verujem i mogu da se opustim. Mogu da podelim i da znam da ne moram sve sama.

I divno je otkriće da neko nosi polovinu mog tereta i polovinu moje radosti.

 I da ja nosim polovinu njegovog tereta  i polovinu radosti.

I da smo tako oboje ponovo celi i da je svet lepo i dobro mesto.

I nekom mogu da dopustim da bude moja celina

i  da nekome ja nisam samo deo.

Neko me je pustio na svoje ostvo

i nekog sam ja pustila na svoje, tako da smo sada zemlja, a ne

dva ostrvljena bića.

Činjenica da neko deli tu klupicu sa mnom

i da je podmetnuo svoje rame, i da je pružio ruke i ubedio

me da smem da se pustim i oslonim, i da mi nikada neće

dati da padnem, jeste najsavršeniji poklon i najlepša sigurnost

koja postoji.

Ponovo mogu da budem samo žena, ponekad krhka,

ponekad slaba, opuštena i spokojna, nežna, razbarušena, razigrana.

Jednostavno žena uz svog

Čoveka.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27. априла 2012. in Intimni imaginarijum

 

Ознаке: , , , , , ,

Kad fotošop poželi da se ulepša, on pozove Severinu *

Da sam nekim slučajem javna ličnost i da mogu sama da izaberem, verovatno bih bila Severina. Da sam muško i da mogu da biram verovatno bih birala Severinu. Ali i jedno i drugo su samo u kategoriji ŠBB-KBB, a ova skraćenica nipošto ne asocira na venčanje dve kablovske mreže. Imaginarne.

Ali, videh danas album sa Severininim slikama na zvaničnoj FB stranici. I prelistah ih. I na prvi pogled, čak i sa malo pomućenom slikom sveta, vidi se da se neko malko igrao sa fotografijama. I, iskreno, drago mi je što je neko malo intervenisao, što nisu slike bez dorade došle među pučanstvo, jer… ipak je samo dva meseca od porođaja prošlo. A, opet u svetu javnom, kad saberemo mesece trudnoće i ova dva dobijamo jedno jako dugo vreme u kome se ona nije pojavljivala. Ovako javno. I, 40 godina je tu, na pragu. Zluradi bi rekli  – ušla u petu deceniju. Neki drugi bi rekli, ona ima 39 godina, i 40 iskustava, jer posle zaokruživanja iza broja 4 vreme se računa u iskustvima, a ne u godinama.

No, čak i ako niste javna ličnost, vrlo lako ćete razumeti da postoji doza rivaliteta između onih koji imaju godine i onih koji zbrajaju iskustvo. Pamet je na strani ovih drugih, ali koža boje kajsije, prirodno rumeni obrazi i elastin u sasvim dovoljnim količinama je na strani prvih. I, tu ništa ne pomaže. Ni činjenica da se žena ostvarila na svim poljima, niti da je stekla sve moguće titule, da je majka, domaćica, dama, kurva, ponekad i princeza (govorim sada o svim ženama, se samo o S. V.) ipak žena voli da kad se pogleda u ogledalu i dalje vidi onaj nežni cvetak iz vremena kad je po njemu još rose bilo. Ne uvek, ali, ponekad taj osećaj da vreme klizi kroz prste kao pesak i da ni najjače stiskanje šaka neće pomoći, jednostavno priziva one trenutke kada je sve još bilo tako glatko i zategnuto.

I, slažem se, ne bih se ni ja vratila u određene godine, ne bih kroz neke stvari prolazila ponovo i ponovo, ali, volela bih da, kad me stignu neke minute, u ogledalu vidim jednu drugu mene.

I, tako, lepa Seve objavila prvi foto-album nakon porođaja, i na fotkama izgleda bolje nego ikada. Podseti me to na decu koja kad prepisuju u školi u silnom zanosu zaborave da prepisuju upravo zato što ne znaju, pa prepišu za pet. Tako i ona, u želji da pokaže da joj prelazak sa godina na iskustvo nije donelo nikakvu promenu na gore, da su  joj  trudnoća i porođaj toliko prijali da sada jednostavno izgleda neodoljivo, pribeže malom triku. I, da vam priznam, meni stvarno izgleda tako, slatko, neodoljivo, ali i bezgranično ranjivo.

Budimo realni (što bi Kazo rekao) i priznajmo – nije nam prstić nikada malo šetao fotošopom u nameri da makar otkloni poneki mladež ili crvenu boju očiju? Pogledajte fotke vaših prijatelja – ne čini li vam se da većina za nijansu malo lepše izgleda na fotkama, čak i ako ste tog dana kada su napravljene bili zajedno, pogledajte, postoji barem jedna nijansa po kojoj smo na fotkama lepši no u prirodi. Odjednom smo svi fotogenični, bez bora, bez čuperaka nestašnih, sa savršenim tenom. Ili možda ja, onako radoznalo gledam malo više i malo više detaljišem pri gledanju. Ali, ćutim. Igram se i ja.

I, kad sve to znam, kako onda mogu da budem maliciozna i da od Severine očekujem da se pojavi sa svakim detaljem koje iskustvo sa sobom nosi. Kad se pojavio onaj čuveni kratki film, tada nije bilo potrebe za poigravanjem i ulepšavanjem. Ne zbog sadržaja filma, već zbog toga što to beše vreme kad su se godine još ponosno isticale, kad je sve bilo savršeno na svom mestu i kada se većina i „vezala“ za lik a onda i delo njeno.

Muškarcima je mnogo lakše da ostanu dečaci. Čak ni seda kosa ili nedostatak iste, neće od njih najednom napraviti ozbiljne ljude. Njima je dato da svoje dečačke maštarije i igrarije razviju u raskošnu lepezu životnih interesovanja. Lego kocke zamene blokovi za gradnju ili čitavo gradilište, automobilčiće veliki automobili, a ako su baš uživali u ratnim igrama, samo treba da na prvom ćošku kupe neki komad oružja i haj’mo jovo-nanovo.

Ženske igre – venčanja, učiteljice, sudovčića, beba – takođe je relativno lako pretočiti u stvarnost. Samo, nakon skidanja venčanice i kupovine velikog posuđa, one postaju domaćice, a lutke se pretvaraju u prave bebe, a, priznaćete, ova igračka ne može da se izgustira i ćao ragaci, tražim novo igralište. Stoga žene, pogotovo žene-majke, imaju potrebu da malo ulepšaju stvarnost. Da sebe podsete kako je to, na tren barem, ponovo biti devojčica. Kako izgleda svet u kome, u fotošopu, pored bora, strija, koje kile viška, uspeju da se na trenutak izmeste i iz sveta domaćice, majke, gospođe. Da budu jednostavno princeze. Može i ona treća funkcija vezana za postelju, ali postelju kao mesto zadovoljstva, a ne grabljenja nekoliko sati sna, pre nego što dete zaplače, sat zazvoni, mašina pere na jeftinijoj struji.

I opet će neko reći – a kakve Severina ima veze sa svim tim? Pa ona to ne radi. Znam, i ja brojim iskustva, ali ona je jednostavno žena sa velikim Ž. I pošto mi obične iz komšiluka nećemo, ne smemo, ne možemo da postavimo set takvih slika, onda to Seve čini umesto nas. I, baš zbog toga, parafraziraću jednu staru parolu – Seve, Seve to smo sve mi… baš zbog toga, volim što se neko malo igrao u fotošopu. Što je sve toliko savršeno da bi samo još jednim potezom postalo svoja sopstvena suprotnost.

Magija je uspela. S jedne strane nekima će pružiti utehu da čak ni Seve nacionale nije savršena, a drugima da čak i posle svega, uz nekoliko veštih poteza i dalje sve može biti savršeno. Ja verujem u ovu drugu opciju. A vi?

Naslov teksta preuzet od mog dragog prijatelja S. Pandurovića

Fotografija preuzeta sa zvanične FB stranice Severine Vučković.
(c) http://www.facebook.com/severina

 
2 коментара

Објављено од стране на 21. априла 2012. in Svakidašnji ritmovi

 

Ознаке: , , , , , ,

 
evoblogamoga

žica na ptici

The Witch of Walkerville

Where spiritual & practical meet

Let's be unique

sequuntur somnia

brlogingblog

Život mi je samo mrlja ali ljubičanstvena, a u životu kao i na blogu stotine različitih stvari nabacane kao u brlogu.

simple Ula

I want to be rich. Rich in love, rich in health, rich in laughter, rich in adventure and rich in knowledge. You?

Je suis Mila

by Milica Pralica

Labilna

Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)

oblogovan

Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...

Između zvezda i blata

Slike iz života jednog paora amatera i pesnika u pokušaju...

Jasna

Naše je samo što drugima damo.

Inspirational Woman

Lifestyle Blog

Blog jednog pisca

Vladimir Vujinović

ŠtaSeKuva?

Nešto kuvamo u glavi, a nešto na šporetu

%d bloggers like this: